Kako će Hrvatska postati dvadeset i osma članica Evropske unije, otvaraju joj se i vrata za pristupanje evropskoj monetarnoj uniji, dakle mogu da zamene kunu sa evrom, doduše tek kroz nekoliko godina, verovatno ne manje od tri. Hoće li hrvatske monetarne vlasti raditi na tome da se integrišu u evropski sistem centralnih banaka? Odgovor je pozitivan.
Ovo je zanimljivo zato što se i dalje govori o mogućem raspadu monetarne unije, usled čega bi pristupanje njoj trebalo da bude manje privlačno, ako ne i sasvim odbojno. No, početkom sledeće godine će Letonija preći na evro, a nijedna zemlja članica ne pokazuje interes da povrati monetarni suverenitet, dakle da se vrati sopstvenom novcu. Zašto?
Prednost sopstvenog novca jeste pre svega u tome što se stiče mogućnost da se utiče na inflaciju, ukoliko se naravno utvrđivanje kursa prepusti tržištu stranim novcem. Centralna banka može da interveniše na tržištu novcem i da tako obezbedi uticaj na kamatne stope i time da inflacija bude onolika koliku smatra usklađenom sa održivim privrednim rastom. Naravno, u malim zemljama kakve su praktično sve u Evropskoj uniji, u privrednom smislu, kretanja u spoljnoj trgovini i u prekograničnim finansijskim tokovima značajno utiču na kretanja kursa, pa tako i na inflaciju. No, ukoliko je reč o zemlji koja ima relativno visoku potencijalnu stopu rasta, kao što je slučaj sa svim balkanskim zemljama koje su sve manje razvijene, kurs bi trebalo da teži da, bar realno, apresira, što bi trebalo da deluje pozitivno na smirivanje inflacije, usled čega bi centralna banka mogla da obezbedi ispunjenje svog inflatornog cilja sa relativno niskom kamatnom stopom, što bi trebalo pozitivno da utiče na ulaganja, pa tako i na privredni rast. I sada, ako još rastu rizici da će se evro raspasti, zbog čega težiti pristupanju evropskoj monetarnoj uniji?
Pogledajmo, međutim, kako stoje stvari sa deviznim rezervama u svim zemljama koje ne koriste evro kao svoj novac, ali im je on novac u kojem čuvaju devizne rezerve. Nezavisno od režima kursa, devizne rezerve u tim zemljama kreću se između 20 i 30 odsto od njihovih bruto domaćih proizvoda. U Srbiji su prošle godine bile iznad 30, a u Hrvatskoj oko 25 odsto. Poređenja radi, ruske devizne rezerve činile su krajem prošle godine negde oko 23 odsto BDP-a. Naravno, u ruskom slučaju one su posledica suficita u razmeni sa inostranstvom, dok sve ove zemlje imaju deficite u dužem razdoblju ili, u najboljem slučaju, uravnoteženu razmenu sa inostranstvom. To je zato što njihove centralne banke nisu uspele da obezbede potrebno poverenje u sopstvenim zemljama, pa je štednja uglavnom u stranom novcu, to jest u evrima. Usled toga, i krediti su uglavnom u evrima ili su vezani za evro. Usled toga centralna banka je prinuđena da vodi računa o kursu, te ili ne može da smanji kamatne stope koliko bi bilo potrebno ili je njena monetarna politika, dakle politika uticanja na kamatne stope, neefikasna jer se najveći deo poslova svake vrste obavlja u evrima. U tim okolnostima i država se uglavnom zadužuje u inostranstvu, što dodatno čini ne samo monetarnu politiku irelevantnom, već je i ograničava, jer eventualna devalvacija stvara ozbiljne probleme svim dužnicima, uključujući i fiskalne vlasti. Usled toga, monetarna politika postaje zapravo sredstvo očuvanja kursa, čemu pomaže postojanje visokih deviznih rezervi.
To je uglavnom situacija u kojoj se nalazi Hrvatska. I to ne od juče, već negde od 1994. godine. U tim okolnostima napuštanje kune i prelazak na evro je korak napred, jer se uklanja potreba da se održavaju visoke kamatne stope na dugove i obveznice u kunama, a dobija se pristup uslugama koje pruža Evropska centralna banka. To je bio razlog što je toliko zemalja htelo da se učlani u monetarnu uniju i taj razlog još uvek nije nestao. Pogotovo ako je reč o zemljama dužnicima. Jer, kao što znamo iz drugih istorijskih primera, da bi se monetarna unija raspala potrebno je da ona ne bude u interesu zemljama kreditorima, a ne dužnicima.
Zašto druge zemlje ne pređu unilateralno na evro, kao recimo Crna Gora ili Kosovo? Zato što se gubi marginalna korisnost od sopstvenog novca, a ne dobija se pristup Evropskoj centralnoj banci. To je onda kao da je centralna banka na režimu valutnog odbora ili da brani fiksni kurs, što je uglavnom slučaj sa svim balkanskim zemljama. U tu se svrhu onda prikupljaju devizne rezerve i njima interveniše na tržištu stranog novca. U tom režimu monetarna politika je veoma ograničena, ako je uopšte moguća. Uglavnom teži da bude restriktivnija nego što je neophodno, jer mora da se zaštiti od rizika devalvacije.
Tako da je za Hrvatsku, koja je praktično na režimu fiksnog kursa od sredine devedesetih godina do danas, prelazak na evro nešto kao monetarno olakšanje.
Novi magazin, 01.07.2013.
Peščanik.net, 01.07.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
