Naš vlasnik i vladar – kraj sve svoje moći (svemoći) koja ga je zadesila – sa upravo dirljivom upornošću pokušava da predstavi sebe kao jednog od nas, uzbuđuje ga da sa visina naprednjačkog Olimpa glumi običnog čoveka, koji je i navijač, i ljubitelj punjene paprike, i takozvanih mantija (protiv pekara koji to naveliko i javno prodaju Sv. matera reč nije rekla), vladar se planski vlada spontano, popije i pred kamerama koji stakan vina preko mere, pod uslovom da nije malvazija, govori vazalima i slugama „ti“, upinje se iz petnih žila da pokaže sve osobine koje pripisuje podanicima: ja sam oličenje i otelotvorenje ne samo države, nego i sviju vas, ili barem vas kojima je vrlina urođena.
U beznadežnoj nakani da prikrije božanske atribute, proistekle iz neograničene vlasti, poverava nam tajne koje ja kao podanik možda i ne želim da znam: samodržac je pre dvadeset pet godina želeo da sretne Demi Mur. Glumica, dok ponavlja scene iz filma „Redov Džejn“, i ne sluti da je na istoku planete ona mračni predmet želja đavolovog šegrta i ministra propagande, držim da ta neuzvraćena privlačnost potiče iz vremena kad je Demi Mur, mlada i kratkokosa, bila na surovoj vojnoj obuci za foku, pa je objedinila i vladarovu naklonost prema uniformisanim formacijama i prema glavnoj junakinji, jer, juče je samodržac rekao kako volimo kad svuda ima policije, i zaista ih je bilo svuda oko samodršca i oko doteranog, glavomklimajućeg, sveodobravajućeg Bate, dan nakon naše velike šetnje, koju u sebi zovem „You’ll never walk alone“, uplašeni pojedinac obreo se u odajama i prostranstvima policije, da se tim svečanim očevidom uveri kako još nije sve propalo, kako život uvek ima i lepu stranu, kako nakon kiše (kiše pokliča: „Odlazi Vučiću“ i, još lepšeg, „Gotov je, gotov je!“) dolazi sunce, kako ima još nade, ima još sile koja neće dozvoliti da se Carstvije njegovo sruši.
Moji ne mogu da uživaju v priamoi transliacii na „Pinku“ od mojih sitnosopstveničkih upadica, sve ono što treba da me zadivi, budi u meni srdžbu, jaku kao onu kojom počinje „Ilijada“, nižu se moja prozna dobacivanja povodom svakog novog pompeznog kadra: gledaj ove nove automobile, to sam sve ja kupio, i ove instrumente za vojnu muziku, i uniforme umetnicima, i njihov beneficirani staž, sve sam ja kupio, plaćam i ovog telohranitelja o kome se može snimiti nemi film, kako predano radi svoj posao, kako službenim očima šara i po srpskom nebu i po okolnima zgradama, čijoj sam izgradnji i ja ne malo pridoneo, da neko ne pripuca i ne pokvati svečanu ceremoniju, ali, gle, baš ono što mene izbacuje iz moje ionako labilne ravnoteže, a to su luksuzacija i pandurska razmetljiva rasipnost, donosi domaćinu zvanom Bata – ovekovečenom na fresci, to svetilište nisam još lično pohodio – pohvale, kako je požrtvovano i pametno unapredio ovu ionako naprednu ustanovu, pa se nesuđeni poznanik Demi Mur pita sa oficirima, svi ste vi moja deca, i moja dika, šta, treba vam „Puma“? Samo jedna? „Pume“ su najefikasnije i najfotogeničnije kad su u paru, pokloniću vam dve, šta još treba?! Najviše sati naleta imam u stočerdesetpetici, ali i „Pumu“ ne izbegavam… Letnji Deda Mraz, hvalisavi civil, u punoj je formi i u punom sjaju…
&
I kad pomislim kako je to sve što ima tog dana da se otrpi („Dosta je svakom danu zla njegova“; Matej, br. taj i taj), hvata se samodržac mikrofona, i tu počinje bujica zbrkanih proizvoljnosti o svemu i svačemu, a ponajviše o tajnama raba Božijeg Aleksandra. Nijesam neki pravnik, ali zar podstrekavanje na krivično delo nije i samo podložno istoimenom gonjenju? Čovek javno propagira teško prestuplenie, koje ima i latinsko ime, regicid, i na ubistvo nagovara ne određenu osobu, ili grupu, nego sve ljude koji prate njegov izliv na narodnoj učestalosti tj. nacionalnoj frekvenciji koja još uvek blagopripada Sv. Pinku! Ubijte me, ubijte me… Pa ne želim da te ubijem (kod kuće vladaocu govorim ti), želim da budeš bez krvoprolića svrgnut, tebi se to dakako ne mili, jer bi to rodosvrgnuće (struč. termin za razvlašćivanje nekog bliskog i predaju ovoga odgovarajućoj ustanovi) bilo kao kad se u filmu o nekome kaže da je nečasno otpušten iz vojske, zapravo bi bilo gore i od toga, smešila bi ti se lustracija, a možda i odgovornost za štetu koju si nam naneo, a koju bi specijalizovani institut procenio nakon nekoliko godina timskog rada, štetočinstvo nije samo u privredi – gde si stranoj buržoaziji dao placeve, fabrike, naš proletarijat si im podastro na milost i nemilost – nego si nam uskratio ljudsko pravo da uživamo u raznovrsnosti bitka, bića, svemira, umesto te raznovrsnosti naturaš nam sebe, svakog bogovetnog dana, i pretiš da ćeš i iz groba pobeđivati…
&
Kad bih mogao da vratim vreme, bio bih srećan da na kastingu za „Redova Džejn“ bude izabran i dotad samo lokalno poznat delija iz Beograda, pa da se na setu, i on, kratko ošišan, vitak (umalo ne rekoh „sa srebrnim lukom“), umetnički sučeli i spoji sa Demi Mur; na vežbalištu bude zid koji treba iz zatrke preskočiti, Demi pomišlja da zatraži dublerku, a našijenac će: „Možeš ti to, Demi, evo ja ću prvi preskočiti, ovo je dva santimetra niže od ograde na Maksimiru, gledaj kako će soko to preleteti za tren…“
Teško je živeti u samodržavlju (ako nisi samodržac), moram da slušam i o samodrščevim pokojnim fantazmima, i o tome kako se takoreći budistički kurtalisao žudnje i našao mir, više se ne nada i ne želi da sretne Demi Mur, sad želi samo Srpski svet, uostalom, sreo je pirata sa Kariba i sreo je Stivena Sigala, Tadić je sreo mislim Roberta de Nira, naši su vladari kao deca, u radosnoj neverici osvrću se oko sebe i pitaju se je li moguće da su se obreli na vrtoglavom vršku istorije, evolucije, da se nakon Velikog praska svemir tako sam od sebe sredio da je od njih sotvorio posebno sazvežđe, kadro da uživa samo u sebi, u vlastitoj bezgraničnosti.
Peščanik.net, 06.06.2023.
