Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

If there’s anyone else out there,
disillusioned just like me;
It’s time we tried to turn the tide,
with an overwhelming minority.
The masses are numb, their ethics awry.
Nothing’s as dumb as the Vox Populi.
So, If there’s anyone else out there,
aiming sawn-off philosophy;
Let’s all unite and make things right,
with an overwhelming minority.1

Razumljiva je obazrivost Branislava Dimitrijevića prema liberalizmu, a naročito prema njegova sledeća dva aspekta: odbojnosti prema kolektivnoj akciji i moralizaciji politike. Razumljiva, jer te tendencije nesumnjivo postoje među liberalima. Etiketa kolektivizma se olako lepi ne samo fašistima već i socijalistima, kao neprijateljima individualizma i lične slobode. Moral se zaista neretko koristi kao oruđe depolitizacije. U trenutku kada se čini da je ono što nam je potrebno upravo politička mobilizacija i kolektivna akcija neposredovana kanalima „normalne“ institucionalne politike, može izgledati da liberalizam nema puno toga korisnog da nam kaže.

Pa ipak, ja ne mislim da je tako. Zloupotrebu pojma „kolektivizam“ na stranu, ne mislim da liberali treba da imaju problem sa svim vidovima popularne politike i kolektivne akcije. Za liberale (a rekao bih – i za Dejana Ilića, ali i za samog Dimitrijevića) jeste, i treba da bude, problem samo ideja homogenog kolektiva, u kojem nema mesta za pluralizam. Ovo zapravo nije problem sa kolektivnom akcijom, niti sa politikom kao takvom, već sa populizmom. Kako piše Jan-Verner Miler, poruka populista nije: mi smo 99% posto, već – mi smo 100%! Mi, i samo mi, smo narod – svi koji se sa nama ne slažu su strana tela: „nenarodne“ liberalne elite, a u slučaju desnog populizma i manjine, imigranti, itd. (koji, naravno, razbijaju homogenost narodnog tela u savezu sa već pomenutim nenarodnim elitama).

Upravo populizam je taj koji moralizuje i depolitizuje politiku, i pritom, kako primećuje Miler, predstavlja ogledalnu sliku tehnokratije protiv koje se (dobrim delom, s pravom) buni: “Tehnokratija drži da postoji samo jedno ispravno političko rešenje; populizam tvrdi da postoji samo jedna autentična volja naroda usmerena ka opštem dobru… Stoga je sasvim razumno pretpostaviti da ona prva utire put za ovaj drugi, jer legitimiše uverenje da nema nikakvog prostora za debatu i neslaganje: na kraju krajeva, postoji samo jedno rešenje, odnosno, samo jedna volja“.

Postoji li onda politička alternativa populizmu, a da to nije „normalna“ parlamentarna politika koja se u ovom trenutku s pravom vidi kao kompromitovana? Postoji – i Miler je vidi u onome što naziva „demokratskim aktivizmom“ koji ne pretenduje na to da predstavlja narod kao homogenu celinu. Logika ovakvog udruživanja bila bi, ne „mi, i samo mi, smo narod“, već „i mi smo, takođe, narod“. Ovakav pristup bi, po Mileru, zahtevao uključivanje onih do sada isključenih iz političkog procesa, pritom ne isključujući ni bogate ni moćne: „Ovo je samo drugačiji način da se kaže da nam je potreban novi društveni ugovor za narod kao celinu. Široka podrška je neophodna za takav novi društveni ugovor, ali takva se podrška može skupiti jedino pozivom na pravičnost, a ne samo na fiskalnu odgovornost“.

Sasvim slično piše i Nenad Dimitrijević u tekstu na koji se poziva i Ilić: „Nema ničeg intrinsično dobrog u neposredovanoj vladavini onih koje konvencionalne teorije identifikuju kao podanike. Prosta činjenica da smo mi narod ili mnoštvo ili podanici ne čini nas moralno superiornima. Mi smo kao podanici moralno superiorni samo ako je naša pozicija ispravna, a pozicija vlasti pogrešna”.

Na kraju svog teksta, Branislav Dimitrijević postavlja pitanje da li bi „liberalno opredeljeni građani Srbije“ mogli podržati platformu poput one naznačene u tekstu Vladimira Unkovskog-Korice. Ne mogu govoriti u ime ove, najnehomogenije od svih skupina, ali mogu izneti svoje mišljenje. Sudeći po porukama koje Unkovski-Korica navodi kao ključne za Levi Samit Srbije: „ništa o nama bez nas samih“ i „sloboda, jednakost, solidarnost“, mislim da Dimitrijević nema razloga za strepnju. Ovo nije poklič „mi, i samo mi, smo narod“, već upravo suprotno – „i mi smo, takođe, narod“, u kojem, baš kao ni Miler, ne vidim ništa problematično. Pitanje EU integracija mi se čini manje bitnim i otvorenim za razložnu raspravu.

Ono što takođe vidim u sloganu „sloboda, jednakost, solidarnost“, ali i u Dimitrijevićevoj „hipotezi jednakosti“ jeste pozivanje na moralne ideale, u velikoj meri zajedničke liberalima i socijalistima. Ovo nije depolitizacija, niti populistička moralizacija, naprotiv. Kako piše Džošua Koen, „verovanja o ispravnom i pogrešnom predstavljaju deo onoga što ljudi unose u politiku; to je ono što ih vodi i što ih ostrašćuje u politici”. U tom smislu politika je neodvojiva, i ne treba da bude odvojiva od morala. Kakva god bila, levica ne treba da se stidi svog moralnog idealizma, niti da kopira cinični politički realizam moći (nije li strah od morala u politici takođe odgovor na interpelaciju dominantne ideologije, o kojoj tako ubedljivo piše Dimitrijević?). Ako je ovo naivnost, onda je ta naivnost naša prednost.

Peščanik.net, 20.06.2015.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

TEMA – POPULIZAM

________________

  1. “Ako ima još nekog bez iluzija kao ja, vreme je da preokrenemo plimu, sa ubedljivom manjinom. Mase su tupe, njihov moral je pogrešan. Ništa nije tako glupo kao vox populi. Tako da ako postoji još neko sa istom sažetom filozofijom, hajde da se ujedinimo i popravimo stvari, sa ubedljivom manjinom.” Skyclad, The Antibody Politic