Imperijalni turizam

Globalni imperijalizam na američki način

SAD su posebna vrsta imperije, koja oduvek živi u stanju neprekidnog imperijalnog poricanja, barem od špansko-američkog rata 1898. Nismo se smatrali osvajačima ni kada smo pre više od sto godina sprovodili “torturu vodom” nad neposlušnim Filipincima. Ne, mi smo ih samo oslobađali, što nam otkriva drugi sloj našeg shvatanja imperijalizma, gde su osvajačke ambicije upakovane u izrazito američki brend hrišćanske teologije oslobođenja. Naša armija nikada nije osvajačka nego uvek oslobodilačka; ona pomaže i podučava. U ovom mitu ima taman toliko istine (Drugi svetski rat i Maršalov plan, na primer) da pokrije golu imperijalnu stvarnost.

Osim poricanja imperijalnih ambicija i skrivanja njihove ružne strane, postoji i treći, retko primećen aspekt američkog imperijalizma. Budući da američka vojska brani planetu i da njene trupe posete 140 zemalja godišnje, američki vojnik postaje neka vrste imperijalnog turiste-globtrotera. On dolazi u kratku posetu lokalnoj kulturi o kojoj ne zna ništa, opremljen tehničkim pomagalima (smrtonosnim oružjem), željan da pomogne i spreman za akciju. Daleko smo odmakli od američkog vojnika izgubljenog u šumama Vijetnama.

Ovaj nezvani gost danas više ne mora biti ni živo biće, čak ni agent CIA. To može da bude „Made in America“ dron. Dronovi su posebno nepoželjni američki turisti koji krstare dalekim i živopisnim zemljama naše planete natovareni kamerama i oružjem, spremni da ubiju na komandu svojih operatera, koji su hiljadama milja daleko i nemaju pojma o situaciji na terenu. Kao pravi turista, i dron „vidi“ lokalni teren i „oseća“ lokalne aktivnosti; on „otkriva“ opasne obrasce ponašanja i otvara paljbu. Dron i njegovi operateri naravno ne razumeju nijanse lokalnog života, baš kao ni pravi turisti. Oni su doslovno iznad svega toga, čak i kada ubijaju (često greškom i bez ikakvog opravdanja), posle čega se vraćaju svojoj kući.

Ovu čudnu američku bolest koja sama stvara dinamiku svog održanja nazvaćemo sindromom imperijalnog turiste. Lokalnom stanovništvu to izgleda ovako: SAD trupe dođu, unište (oslobode) sve čega se dotaknu, naprave nekoliko selfija i odu (bar na neko vreme). Ako niste te sreće, ostaće mnogo duže nego što su „dobrodošli“ i napraviti opšti haos, sve dok ranije ili kasnije (u Iraku i Avganistanu mnogo, mnogo kasnije) ipak ne odu, često bez pozdrava i na brzinu (setite se Sajgona 1975. ili Iraka 2011).

A evo i najneobičnije stvari u vezi sa američkim imperijalizmom: njegov kratki dah kao da hrani svoju suprotnost – ratove bez kraja. Teško naoružani imperijalni turisti dolaze i odlaze, pa opet na kratko banu, sve dok se ova avantura ne pretvori u neku vrstu služenja duge zatvorske kazne. Paradoks kratkog boravka pojedinaca u dugotrajnim ratovima je nerešiv, jer je u tim ratovima, kao što smo lepo videli u 21. veku, pobeda nemoguća. Vojni eksperti kritikuju Obaminu administraciju zbog nedostatka jedinstvene strategije u Siriji, Iraku, Avganistanu ili drugde. Oni previđaju glavnu stvar: imperijalni turisti nemaju strategiju, već samo plan puta. Ako je danas utorak, ovo je sigurno Jemen; ako je sreda, Libija; ako je četvrtak, Irak.

I tako američki vojni turisti putuju svetom. Ture nekada traju i po godinu dana, ali obično mnogo kraće. Dobro su naoružani, što je sasvim očekivano kada se putuje u ratne zone kao što su Irak ili Avganistan. Kao pravi turisti, i oni kamerom vrebaju priliku za zanimljiv snimak koji će podeliti sa prijateljima ili porodicom kada se vrate kući (na primer piramidu od golih ljudi u zatvoru Abu Graib).

Kao pravi turisti, i oni žele da sa svog safarija donesu kući neki trofej. O tome govori ova vojnička šala: „Idi u vojsku, putuj u daleke zemlje, upoznaj zanimljive ljude i – ubij ih“. Ovaj antiratni slogan iz vijetnamske ere postao je vic u militarizovanoj Americi posle 11. septembra 2001. On prestaje da bude smešan kada se pogledaju brojke Amerikanaca poginulih u prekomorskim akcijama (ove podatke treba ukrstiti sa trofejnim fotografijama američkih vojnika koji uriniraju po leševima neprijatelja ili poziraju sa delovima njihovih tela).

Ovo je surova realnost ratnog angažmana Vašingtona u 21. veku. I kakvom god ga „strategijom“ pravdali, ostaćemo zapamćeni kao prolazni turisti u dugotrajnim ratovima koje smo izazvali.

Ishod sukoba imperijalnih turista i lokalnih „terorista“ je tragično predvidiv. Američki vojnici su odlično obučeni i izdržljivi ljudi i bore se da bi pobedili. Ali kada njihove imperijalne ekskurzije (vojne intervencije/invazije) prerastu u neokolonijalne duže boravke (izgradnja lokalne nacije, obuka lokalne vojske, bezbednosna pomoć i slično), oni nužno gube, bez obzira na poruke porodici “dobro se provodim” i izveštaje kongresu o tome da sjajno napredujemo.

Svaki turista želi da se vrati kući, a naši neprijatelji su već kod svoje kuće. Ovu bazičnu činjenicu ne može da promeni ni najmudrija taktika, nijedan priručnik o suzbijanju pobuna i nijedno visokotehnološko oružje ili robotski lovac na ljude. Ta dinamika je bila očigledna još pre 50 godina u Vijetnamu. Princip otkucavanja kartica koji podrazumeva stalnu rotaciju jedinica i komandanata, i upotreba svih vrsta užasnog oružja (od herbicida Agent Orange i napalma do elektronskih bojnih polja i najnovijih borbenih aviona i bombardera) – prosto ne radi. Supermoćna Amerika nikada ne može da pobedi, zato što nigde ne želi da ostane. I za Vijetnamski rat smo govorili da smo se tamo „zaglibili“. Naravno, za Vijetnamce njihova zemlja nije bila nikakvo „živo blato“, već njihov dom. Oni nisu imali gde da odu i zato su ostali i borili se.

Kada na vojni i turistički plan našeg ratovanja dodamo rotirajuću komandu koja nikom ne polaže računa o svojim greškama i vizantijski glomaznu američku birokratiju, dobijamo siguran recept za poraz. Ponavljam, u 21. veku, bilo da je reč o regrutima ili vojnom vrhu, američko vojno prisustvo u prekomorskim zemljama je neodgovorno prisustvo bez kontinuiteta. Vojni komandanti se rotiraju na svakih godinu dana (od decembra 2001. izbrojao sam ih 17 samo u Avganistanu). Američki vojnici često više puta idu na prekomorske ture, ali skoro uvek na nova mesta. Njihove smene su isprekidane i zato je krivulja njihovih saznanja ravna linija.

Na početku 4. sezone TV serije „Zavičaj“ jedan general sa četiri zvezdice kaže bivšem šefu CIA Saulu Berensonu: „Da smo 2001. znali da ćemo se ovoliko zadržati u Avganistanu, radili bismo drugačije. Planirali smo najviše 12 meseci unapred, tako da u stvari nismo vodili četrnaestogodišnji rat, nego smo 14 puta vodili jednogodišnji“. To je tačno: i u Avganistanu i u Iraku SAD su ratovale po sekvencama, a ne kumulativno. Onda nije čudo da su svi ti isprekidani napori, koliko god bili opsežni i skupi, propali. Imali smo samo niz prokletih turističkih tura.

U ovoj TV seriji lik bivšeg šefa CIA kaže: „Odlazimo neobavljenog posla“. Po njemu, kao i po aktuelnom vašingtonskom establišmentu, SAD treba da ostanu u Avganistanu bar do 2017. (prema najnovijem saopštenju predsednika Obame), a u međuvremenu će nam valjda konačno pasti na pamet neka dugoročna čudesna strategija. Naravno, očigledna i logična opcija nikada nije na vašingtonskom stolu: zašto prosto ne bismo obustavili imperijalni turizam? Uz izvinjenje Eltonu Johnu, „izvini“ je druga najteža reč za američke zvaničnike. Prva je „zbogom“.

Veliki poraz u Vijetnamu 1975. je na neko vreme smirio našu imperijalnu turističku groznicu. Ali posle par decenija, eto nas opet, pentramo se po nepoznatim brdima u nadi da će ovoga puta putovanje uspeti, da se neće ponoviti prethodna katastrofa. Drugim rečima, održiva dugoročna strategija za Avganistan je upravo ono što američka vlada nije uspela da uradi tokom ovih 14 godina. Zašto bi 2015. ili 2017. ili 2024. bile različite od 2002, 2009. ili bilo koje druge godine iz perioda američkog vojnog prisustva u Avganistanu?

Američka vojska u izvesnoj meri zna da je uprskala u Avganistanu. Zato njeni komandanti toliko mašu vojnom obukom, tehnologijom i taktikom. To mogu da kontrolišu, za razliku od lokalnog stanovništva. Mi znamo da rukujemo oružjem, ali ne i domorocima koje uopšte ne razumemo. Na njih čovek definitivno ne može da se osloni. Oni za nas ostaju deo pejzaža kroz koji se probijamo. Ponekad im je potrebna pomoć, nekad im izgradimo naselje, a nekada su to ljudi koje treba ubiti i gradovi koje treba razoriti. Ali oni nisu stvarni. Oni su turistička atrakcija na američkom ratničkom pohodu, nekad zanimljivi, nekad smrtonosni, ali nestvarni. I to je razlog zašto nas na kraju uvek pobede.

Autor je potpukovnik u penziji (USAF) i profesor istorije; uređuje blog Contrary Perspective.

Copyright 2015 William J. Astore

William J. Astore, TomDispatch, 27.10.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 03.11.2015.

AVGANISTAN