Svetlana Slapšak, foto: Iztok Dimc/RSE
Svetlana Slapšak, foto: Iztok Dimc/RSE

Razgovor vodila Asja Hafner

Pandemija je pokazala da države u kojima zdravstveni sistemi nisu javni imaju veliki broj žrtava, podvlači antropološkinja i spisateljica Svetlana Slapšak u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE).

„Postalo je jasno da je najviše žrtava u zemljama koje nemaju javno zdravstvo, kao što su SAD. U Italiji i Španiji su počeli ozbiljno privatizovati zdravstvenu zaštitu, tako da je situacija jasna: tamo gde nema javnoga zdravstva, ima veoma mnogo žrtava. Zato će u Americi verovatno biti i najviše žrtava – u veoma razvijenom društvu koje poznaje neverovatne društvene razlike i nepravičnost biće najviše žrtava“, navodi Slapšak.

Ova doktorica antičkih studija, rođena Beograđanka koja živi i radi u Ljubljani od 1991, osvrće se na niz pitanja koja su se otvorila od kada je polovinom marta Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila globalnu pandemiju, a Evropa postala žarište novog virusa korona. No, najpre o zemlji u kojoj je kriza bez presedana zatiče.

Kako je u Sloveniji?

Kod Slovenaca se vide različite stvari. Pošto smo veoma ograničeni u kretanju, u tom smislu da više ne možemo ni iz svoje opštine, zapravo se videlo kako nova vlast, mi smo dobili novu ekstremno desnu vladu u petak trinaestog (marta), želi da manipuliše sa stanovništvom. Naime, prethodne subote je bilo divno vreme i mnogi ljudi su seli u kola i otišli na razna lepa mesta, pre svega na obalu. Međutim, lokalne vlasti na obali i na drugim mestima su htele po svaku cenu da prikažu da je to bio neki masovni napad na obalu… Došlo je do snimanja registarskih tablica, do denunciranja, stvorena je vrlo neprijatna atmosfera koju je onda vlast iskoristila da odredi savršeno besmislenu zabranu izlaska iz sopstvene opštine. Dakle, govorimo o stvarima koje računaju, ako hoćete, sa ljudskom niskošću i zlobom. Ljudi sa obale i mnogi koji su bili svedoci tvrde da nije bilo takve navale. Tvrde sa su se ljudi ponašali veoma disciplinovano, u malim grupama, udaljeni jedni od drugih. Danas je situacija takva da kontrolišu na izlasku iz opštine, što je stvarno besmisleno jer recimo mnogi zemljoradnici imaju zemlju izvan svoje opštine. To računanje sa zlobom, sa denunciranjem i sličnim, nije dobro. Isto tako, pojavili su se ljudi koji, recimo, onima koji su izašli iz karantina ne dozvoljavaju da se vrate ili ih vređaju na ulici.

U svetu se pojavio izrazito agresivni rasizam prema ljudima sa azijskim crtama lica. Dakle, neki loši motivi se pojavljuju na sve strane i mnoge zemlje koje su prešle veoma brzo u diktature zapravo razvijaju takva osećanja. Međutim, na nekom mikro nivou ja primećujem da su ljudi solidarni. Nama su mnogi mladi prijatelji telefonirali i ponudili se da nam donose stvari. U našoj zgradi vlada opšta razmena hrane, informacija. Obaveštavamo se međusobno, prenosimo stvari, negujemo nekakav vrt napolju. Prosto, živimo zajedno i to je prijatno osećanje, moram reći. Verujem da u mnogim zgradama vlada upravo takvo osećanje.

Druga mera koju je vlada zahtevala jeste da se u većim blokovima liftovi, kvake, gelenderi higijenizuju odnosno sterilišu. To je nemoguće i jako je skupo. Još se vodi diskusija oko toga. I tu bi isto tako moglo da se pojavi nešto zle krvi koja je savršeno nepotrebna. Na drugoj strani imate to da se, zapravo, stanovništvo ponaša jako disciplinovano i potpuno u skladu sa ovim što se dešava. Ali ono što nam ta zaraza donosi i ono što se dešava jeste zapravo jedno novo saznanje. Mi, koji smo doživeli jugoslovenski socijalizam, nama je u školskom sistemu nekako ugurana u glavu ideja o jednakosti. A ideja o jednakosti za sobom povlači bar rudimentarne ideje o pravičnosti. Sad, pred virusom, zapravo smo stavljeni u novu situaciju. Čak i bez sećanja na jednakost, postavljeni smo u situaciju jednakosti pred smrću. Možda nije loše da ljudi o tome naprosto razmišljaju.

Spomenuli ste politički lov u mutnom. Mađarska je sa zakonom o dekretu prva zemlja u Evropi koja je tako nešto implementirala i zakonski. Da li pratite situaciju u Srbiji i u zemljama bivše Jugoslavije i kako komentarišete stanje tamo – recimo u Beogradu uvođenje policijskog časa od petka u 17 pa do ponedeljka u pet ujutru?

To je primer besmislene mere. Primer ako hoćete iživljavanja neke diktatorske vlasti. U svim državama danas primećujemo takve poteze i takve želje. Negde se one reprimiraju, negde ne. Negde vlast ima više razumevanja i bolje sluša stručnjake, a negde, očigledno, neuporedivo manje. U Srbiji je zdravstveni sistem jednostavno raspadnut. To je potpuno druga situacija. Jeste i privatizacija, a jeste i sistematsko uništavanje zdravstvenog sistema. I to da neko hapsi novinarku koja piše o realnoj situaciji u zdravstvenom sistemu, to je zaista zastrašujuće. To jeste pravi potez diktature. S druge strane je opet ovo ponižavanje staraca i stavljanje u zatvor svih starijih od 65 godina, što nam opet jasno kaže koje su namere Vučića. Njegove namere su da više nema izbora, jer njegovi glavni glasači su zapravo penzioneri. Kada se tako ponaša prema penzionerima jasno je da neće izbore, čak ni u tom obliku. U tom smislu on sledi Orbana. Po celoj Evropi, ovoj postsocijalističkoj, počeće se dešavati te stvari. Već pre je Poljska pokazala kako se može bezobrazno bacati u lice Evropi izrazita segregacija, kršenje ljudskih prava i tome slično. Sad je tu Mađarska sa još radikalnijim pristupom. Dakle, te će se stvari događati. Kako će Evropa reagovati, naravno, pojma nemamo, ali meni je sasvim dovoljno to što Evropa nema problema sa Vučićem koji predstavlja Srbiju.

Poljska je imala „No LGBT Zones“.

Još uvek ima. Podeljena je u okruge, a u mnogima od njih se ne priznaju ljudska prava tih grupa. Tako da, nije čak bio potreban ni virus da se to tamo desi. U Sloveniji se razvila izrazita agresivna propaganda vlade protiv intelektualaca i umetnika koji u tim merama deljenja para, pre svega poslodavcima, nešto malo radnicima i nezaposlenima i prekarcima, naravno neće dobiti ništa. I sada smo još dobili odluku ministarstva kulture da neće podupreti izdavanje knjiga, filmske festival, produkciju filmova, kongrese i tome slično. I napade, veoma grube na onu polovinu PEN-a koja stoji za Borisom A. Novakom koji je odmah reagovao na prve postupke vlasti. Sad je tu polovina PEN-a koja ide sa njim, koja se buni, koja smatra da ne sme da bude ugušena slobodna kritička reč. Dakle, to je sad situacija i ta gesta slovenačke desne vlade tako pokazuje istu tendenciju kao i Orban. Suočavamo se sa oblicima tiranije i diktature na koje smo skoro pa zaboravili. Sad se vraćaju modeli koji su istorijski prevaziđeni, a očigledno u nekim podsvestima još uvek žive.

Nedavno je Svjetska zdravstvena organizacija preporučila da se umjesto već opšteprihvaćenog termina „socijalno distanciranje“ počne koristiti „fizičko distanciranje“. Zašto?

Zato što je to neuporedivo ubedljiviji termin jer je reč o razmaku između ljudskih tela. Sa druge strane, „socijalno distanciranje“ ima duboki podsmisao koji je neobično ružan – a to je da se različite društvene grupe udaljuju jedna od druge – što je inače realnost ove situacije. Sada su socijalne razlike jasnije više nego ikada. Više nego ikada jasna je nepravičnost koja iz toga izlazi, manipulacija koja se izvodi sa ljudima koji moraju da rade i koji moraju da se izlažu opasnosti svaki dan. I da isto tako izlažu svoje porodice opasnosti. Dakle, „socijalna distanca“ je nešto zaista ružno i bilo bi jako dobro da je zamenimo sa fizičkom distancom – koja je realna.

Pandemija je uzrokovala i da se na novi način gleda i na pitanje ljudskih, ali i religijskih prava. Kako vi to tumačite? Insistiranje na korišćenju iste kašičice kod pričešća, navala na hramove u Iranu nakon što je vlast izdala nalog da se zatvore…

Pa ima toga i na drugoj strani. Salvini je dao predlog da za Uskrs ljudi napune crkve. Dakle, to versko ludilo je uvek korisno i upotrebljivo za ovakve situacije u kojima crkva ide, naravno, ruku pod ruku sa diktaturom. Papa se pobunio protiv Salvinijeve izjave i ceo vatikanski kler se pobunio. Toliko još razuma imaju. Međutim, znate kako, ovo je trenutak u kojem sve vere, sve religije na svetu imaju savršeno opravdanje. Nema boga ni bogova koji na ovom planetu nisu uvređeni stvarima koje su se desile prošle godine. Pokušajmo samo nekoliko da saberemo: topljenje Arktika, dizanje morske površine, otopljavanje Sibira, zemljotres u Zagrebu, pomor jemenske dece, požari u Australiji, Trampova vladavina, brexit… pa ne možete da zamislite više katastrofalnih grehova zbog kojih smo zaslužili da nam se ovo dešava. To je religiozno obrazloženje.

Kada se vratimo na stranu razuma, onda moramo dosta ozbiljno da razmišljamo o tome šta se dešavalo poslednjih godina – ne u vezi sa kažnjavanjem virusom – nego o tome da sistem vladavine na ovoj planeti više nema smisla. Barem parlamentarna demokratija više nije sposobna da reaguje na takve stvari. Sistemi vladavine koje poznajemo jednostavno su se izgubili u neverovatnoj agresiji neoliberalizma i kapitalizma koji nije nikada bio stvoren za ljude. Dakle, ono što se mora desiti, nadam se, posle virusa, jeste neka vrsta ozbiljnog preuređenja društvenih odnosa.

Kako vidite post-pandemijski Balkan, ali i planetu? Često se čuje da više ništa neće biti isto.

Naravno, vrlo je teško predviđati. Ja bih se zadržala na Badijuu, francuskom filozofu koji misli da treba obnoviti Jugoslaviju. Šalu na stranu, mislim da je to jedino rešenje za Balkan, takav kakav je danas sa svim posledicama i svim strahotama koje su izazvale nove države. No, vratimo se nekom globalnom aspektu. Bilo bi dobro kada bi u postindustrijskom dobu, koje sasvim sigurno nastupa, građani sveta pokušali da sačuvaju ono što je dobro od današnjeg sveta. To su, pre svega, komunikacije. Ne mislim na saobraćajne komunikacije. Mobilnost sasvim sigurno mora biti temeljno izmenjena. Mislim na elektronske komunikacije, na sporazumevanje, na instantne dogovore i tome slično.

U tom smislu, ne bih se usudila da gledam u budućnost koju zapravo i ne mogu da vidim drugačije nego kao prevlast nekih veoma umerenih društvenih ideja o jednakosti, o pravičnosti, o raspodeli hrane, što će biti ključno, o zdravlju cele planete, o ukidanju rata… Što je najbolja poruka koju sam čula u ovoj epidemiji, a to je Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija koji je zahtevao prestanak svih ratnih akcija, odmah. Dakle, u toj novoj situaciji, u tim blagim merama koje bi dovele do koliko-toliko jednakosti, prepoznajem zapravo osnove komunizma. Nemojmo se zavaravati. Društveni projekat komunizma koji se raspao na realizaciji državnog komunizma je itekako aktuelan. On podrazumeva da svi imaju sve što im je potrebno za normalan život. I, ukoliko bismo to uspeli, naravno ne moramo se vraćati na izvore komunizma i na autoritete komunizma, ali zapravo ono što se jedino može ostvariti u postindustrijskom dobu jeste to. Kako god ga nazovemo. Inače nam zaista preti potpuno istrebljenje ljudskoga roda.

Zamislite kada bi se recimo sad zaustavili svi ratni sukobi i kada bi prestala proizvodnja oružja koja samo Ameriku košta bar sto puta više od one sume koju je Tramp plemenito podelio poslodavcima i nešto siće dao i radnicima i ostalima, ali naravno beskućnicima i onima koji su potpuno izvan sistema ništa. Baš kao i u drugim zemljama. Zamislite koliko bi se novca oslobodilo kada bi se prestalo sa proizvodnjom oružja. Tu ne spada samo Amerika, tu su Kina, Rusija i veliki evropski proizvođači oružja kao što su Finska i Švedska. Taj prestanak ratnih sukoba bi značio već neverovatno poboljšanje, mnogo sredstava koja bi mogla odmah otići u izučavanje, u poboljšanje, u lečenje, u popravljanje situacije sa zdravstvenim osobljem i ostalo. Stvari mogu početi vrlo jednostavno, radnici koji su izloženi i nedovoljno zaštićeni i u opasnosti su da u svoju porodicu donesu zarazu, mogu jednostavno ne otići na posao. To je oblik štrajka o kojem ranije nismo razmišljali.

Govorite o radnicima. Kako tumačite nove pandemijske termine? Jedan koji se često čuje jeste i esencijalni radnici.

Tu vidite eksploataciju u čistom, krvavom obliku. Najmanje plaćeni, najizloženiji, grupa koja je predviđena da bude deklasirana socijalno, a u ovakvoj opasnosti je izložena smrti. Računaju da će uvek biti dovoljno nezaposlenih koji će ih zameniti. To je najsurovija slika neoliberalnog kapitalizma koja nam se nudi. I pomaganje tim ljudima i briga za te ljude bi morali biti osnova svake akcije danas. Ne mislim samo na vlast, vlast se naravno neće odazvati. Mislim na ljude koji bi morali nešto uraditi za njih. Čak i ako treba kršiti zabrane.

Da li je moguće osloboditi se ideoloških predznaka u post-pandemijskom društvu? Da li je to nova šansa ili je utopistički razmišljati na takav način?

Ideologija nam treba, možda danas više nego ikada. Dobra ideologija nam treba. Treba razmišljati o ideologijama, one mogu imati veoma korisnu upotrebu. Ne moramo upotrebljavati stare termine – nazovite komunizam kako god želite, ali efekat toga da celo stanovništvo dobija istu zaštitu i ista minimalna sredstva, iste mogućnosti, kako god to nazovete ustvari je ono što znamo iz istorije. Kao ideja, ne kao ostvarenje. Nigde i nikada nije bila potpuno ostvarena, naravno. Međutim, nije reč samo o tome da se oslobodimo mržnje prema ideologiji. Znate, u socijalizmu smo imali luksuz da kažemo pa dosta nam je ideologije. I naravno da nam je bilo dosta ideologije, tada. Za vreme nacionalizma, koji vlada već trideset godina u ovim našim prostorima bivše Jugoslavije, jako malo ljudi se oslobodilo te ideologije koja uopšte nije ideologija nego jedna prostačka priča. U koju mogu da veruju samo idioti, i niko drugi.

Nismo se oslobodili nekih veoma bazičnih, veoma primitivnih oblika priča, čak ne ni ideologije. U tom smislu, da, dajmo neku pametnu ideologiju koja je razumna, koja se zasniva na argumentima, na analizama, statistikama, naučnom radu, dobroj debate, dobroj kritici i tako dalje.

To su neka istorijska iskustva koja bi možda sada mogla da poluče pozitivan rezultat. A pandemija kao tema književnosti… U intervjuu koji ste nedavno dali za Pobjedu rekli ste da vam je Tukididova „Istorija“ koja opisuje kugu u Atini omiljeno djelo. Zašto?

Zato što opisuje situaciju pandemije u jednoj savršenoj neposrednoj demokratiji. U kojoj, doduše, žene, robovi i stranci nisu imali pravo glasa, imali su ga samo muškarci. Međutim, i takva demokratija koja se, pred našim očima, u Tukididovim opisima raspada, je savršen primer toga šta može da uradi nešto što ljudi ne mogu uopšte da kontrolišu. I ponašanje ljudi i psihološki tipovi i sve ostalo je neverovatno dragoceno. Ima još jedan aspekt koji, naravno, povezujem sa savremenim, današnjim trenutkom a to je karantin – ogromna mogućnost za učenje, za uživanje, za približavanje, za komuniciranje. Koliko, međutim, nesrećnih porodica ima, koliko žena i dece pod nasiljem, koliko neuravnoteženih članova porodice, koliko jednostavne tiranije unutar porodice može biti. Porodica nije nikakva idealna zajednica, ni najmanje. Živeti sa nekim sa kim se ne može živeti na najmanjem mogućem prostoru, u nemogućim socijalnim uslovima, to je pakao.

Tako da, kada ovo, bože zdravlja, prođe mi ćemo imati u svim društvima, ne samo u srpskom, jako mnogo ljudi koji će imati nešto vrlo slično posttraumatskom stresu. Kao veterani iz rata. Njih će trebati lečiti. Njima će trebati psihološka pomoć. Zato solidarnost o kojoj ste govorili na početku i koja je naravno vrlo važna treba da sadrži i taj element. Pokušajmo da lociramo porodicu u kojoj je nemoguće živeti – na osnovu prijateljstava, na osnovu znanja, informacija – pokušajmo pomagati onima koji ne mogu da prežive u takvoj porodici da se presele negde drugde, u neku sredinu u kojoj mogu da prežive – to može da se izvede pod karantinom.

Preuzmimo neke ljude kod sebe kao što smo ih preuzimali za vreme rata kada je trebalo sprečiti mobilizaciju pa su se muškarci skrivali na razne načine. Pokušajmo na te načine da pomognemo međusobno tamo gdje znamo i gdje možemo. Jer te psihičke posledice koje će se ostvariti, koje će postati sasvim jasne, a postaće pogubne kada se stvar završi, možemo možda i tim načinom da sprečimo.

Jedna od tih posljedica odnosi se upravo i na žene za koje ste rekli da ni u staroj Grčkoj nisu imale prava … Kako gledate na poziciju žena u ovoj krizi? Čuju se nove statistike o porastu nasilja u porodici… porastu razvoda nakon popuštanja mjera izolacije u Kini… Kako će pandemija uticati na novi talas feminizma? Kakav će biti 4. talas feminizma? Hoće li ga uopšte biti?

O, sasvim sigurno. Biće i tridesetog talasa. Uopšte ne sumnjam. Znate, situacija žena u postjugoslovenskim državama je danas veoma slična onoj situaciji u kojoj su se našle 1991-92. godine. Tada su se iznašli načini međusobne komunikacije, međusobnog sarađivanja i pomaganja između Bosne, Hrvatske, Srbije. Žene su međusobno radile zajedno. Celo vreme rata, ni jednoga trenutka nisu prestale. I posle toga su nastavile. Danas bi samo te prakse morali obnoviti jer su prilično zamrle u godinama posle rata bez obzira na to što su se te iste žene, koje su preživele, vrlo dobro snašle u tom smislu da međusobno sarađuju. Svih tih trideset godina, bez većih problema. To znam jer me pamćenje služi.

Dakle, žene su sada u veoma posebnoj situaciji, treba da organizuju koliko je mogućno normalno življenje u malim zajednicama, u toj porodici koja, sasvim sigurno nije idealno rešenje za ljudsko druženje. Treba da raspolažu svojim talentima, svojim veštinama, svojim mogućnostima. Istovremeno, hajde da kažemo i to da je ova situacija idealna da muškarci koji su u karantinu nauče šta su ženska prava. Možda neki nauče i šta je feminizam. Oni koji su spremni da uče. Situacija je takva da je zapravo idealna za širenje feminističkih ideja, za povezivanje žena, za pravljenje zajedničkih planova. Jako mnogo se može uraditi u situaciji karantina. Jako mnogo. Neobično mnogo aktivnosti, neobično mnogo pomoći, razumevanja. I naravno za sve nas jako mnogo vremena za učenje. Tako da u nekom smislu karantin, kao i ratna situacija, pruža mogućnosti ženama da izraze, hajde da kažemo sasvim otvoreno, svoju moć.

Koliko savremeni čovjek zna sam o sebi, koliko je ova kriza pokazala/otkrila/razotkrila savremenog čovjeka? Njegovo znanje ili neznanje.

Zadnjih nekoliko godina ja sa žalošću vidim da strašno mnogo ljudi nema osnovna znanja. To je, naravno, problem školstva. U školama se deca ne uče izražavanju, odnosno retorici, ne uče se gramatici što je ključno jer po nekim novijim izučavanjima, gramatika je vrlo važna za uređivanje neurona i njihovog dejstva. Nisu sposobni da komuniciraju i što je najstrašnije od svega, pred sobom su imali veoma dostupnu količinu znanja koja je na internetu a nisu umeli da ga nađu. Nalazili su praznoverice, gluposti, banalnosti, tuposti i sve ostale influensere i ostale gadosti. Ima jedan aspekt ovoga trenutka, a to je da se nauče da traže znanje, i da to znanje prodube i da traže dalje, da se nikad ne zaustavljaju. Znanje nije istina, istina se prodaje u crkvi. Ako hoćete istinu, idite u crkvu, platite pa ćete je dobiti. Ne, znanje se bavi širenjem znanja, a ne istinom i u tome se istina nadgrađuje, povećava. Ono što je više puta potvrđeno, generacijama, potpuno je svejedno, to se smatra trenutno istinom, a nije rečeno da se ta istina novim istraživanjima može proširiti, promeniti. To je znanje.

No, kada dođemo do takve spoznaje o znanju, onda nam treba neki mentor koji će nam pomoći da umemo da tražimo. Pre svega da umemo da tražimo na internetu. To je ogroman napor i treba se dobro naučiti jer inače dobijate samo trash i ništa drugo. Ostajete na nivou treša i mislite na nivou treša. Ovo je vreme u kome može da se desi neka promena u sticanju znanja i da se znanje poboljša, poveća, postane više kritično. Možete naučiti strani jezik, možete prisustvovati sjajnim kulturnim događajima. Ja, recimo, u 18 sati danas idem u Boljšoj da gledam Borisa Godunova koga nikad nisam videla u celini.

Možete slušati muziku, možete se naučiti nekom instrumentu. Možete svašta. I to nije samo reč o onima koji znaju da čitaju i pismeni su, što bi se reklo. Nego je reč i o onima koji nemaju inače mogućnosti da dođu do nečega drugoga. Recimo, pokazalo se, bar u Sloveniji, da autistična deca fantastično uče muziku jer to odgovara njihovom načinu mišljenja, njihovoj mislenoj strukturi. To mogu da rade kod kuće uz mentorstvo. Stvari mogu izuzetno da se poboljšaju upravo zato što smo zatvoreni. Iskoristimo to.

U rukama držim vašu knjigu „Leteći pilav“. Ona se na neki način bavi antropologijom hrane, a hrana jeste jedna od istina i to uvijek pokaže neka krizna situacija. Koje tri namirnice iz vaše knjige „Leteći pilav“ preporučujete za ishranu za današnji trenutak?

To morate sami odlučiti. To mora svako za sebe da odluči. Naravno, kao hranu koja je dostupna i koja može da pokrije veoma mnogo potreba, predlažem kupus, a uz njega krompir i pirinač. Uz to sve vrste luka, od praziluka do crvenog luka i šarlotke. Zatim predlažem zrnevlje, razno zrnevlje koje se može kuvati, pre svega sočivo. Najzdravije od svega. I, uz sve to zapravo razumećete da meso nije najpotrebnije, skupo je, možda će ga biti sve manje zbog trgovinskog kolapsa. To bi bilo rešenje. Sad je trenutak da se iskoriste travice i cveće koje se isto tako može jesti. U Sloveniji je čisto ludilo za divljim belim lukom koji svi idu da traže po brdskim padinama. Zatim, kopriva, idealna za kuvanje i neobično zdrava. Bela rada, odlična u salati. Maslačak, sad je doduše malo i porastao, ali zato i cvetovi mogu da se koriste, recimo daju ukus sirćetu. Bokvica je trava koja je dobra protiv kašlja. Zatim možete praviti bombone protiv kašlja od jagorčevine, jako su ukusne – od cvetova, žute i božanstvene. Dakle, hiljadu načina i hiljadu upotreba, samo se treba setiti, to je i napisano u mnogim priručnicima. Treba pitati stariju komšinicu. I naravno, za društveno preživljavanje preporučuju se dve osnovne stvari – to su čaj i kafa u svim oblicima.

Radio Slobodna Evropa, 10.04.2020.

Peščanik.net, 21.04.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)