Ko finansira raskid sa EU
Nema više ni maks faktora, fale i krilca, isključeni su i VIP i MTS i Telenor, orbit je bačen u zaborav, mango je skinut… a samo se negde može naći poneki ADSL. Sa svih slobodnih zidova, fasada i bilborda traži se od građana Beograda i Srbije – „Podrži Srbiju“. Neupućeni bi još i poverovali da se narodnjačka koalicija Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije oštri za Olimpijske igre u prijateljskoj Kini, ili za neki novi grem slem turnir Novaka Đokovića, pa poziva srbadiju na novu navijačku sabornost.
Ma jok, to Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, užireni od politike i lenji da idu od vrata do vrata, računaju da vizualizacijom kampanje „navataju“ još nekog neukog birača od koga ultimativno traže da „Podrži Srbiju“. Jok, podržaćemo Zimbabve.
Ali, nije to tema.
Nego, ko ovih dana šeta peške ili kolima po Beogradu i okolnim favelama (recimo, Kaluđerici ili Surčinu) može golim okom da vidi, od kad je ozbiljne demokratije, ali kradenih izbora, nijedna partija nije, čak ni SPS kad joj je bilo gusto, odradila takav tapetarski posao u Beogradu.
Za tako veliki posao nije lako naći ni izvođače, pa makar oni bili i volonteri koje Javni servis sprema za Evrosong. Ali, nije ništa manje golicljivo pitanje – ko daje tolike pare za „krečenje“?
Moguće je zamisliti Nemanju Nenadića iz Transparentnosti Srbija koji s olovkom i sveskom ide po Beogradu i okolnim varošima i piše recke u dve kolone – na jednoj Voja, na drugoj Toma.
I kad prođu izbori, onda će izvršni direktor Nenadić još jednom da nas obavesti kako su političke partije po ko zna koji put prekršile Zakon o finansiranju stranaka.
Šalu na stranu. Zaista, ko su finansijeri kampanje koalicije stranaka čiji je cilj da Srbiju zaustavi na putu prema Evropskoj uniji? Ko plaća velike novce za bilborde da se birači ubede da glasaju protiv evropskih integracija Srbije?
To nisu male pare. Čak i kad su u pitanju samo bilbordi, da ne sabiramo tv i radio spotove, bedževe, majice, upaljače, zastavice… Dakle, prema verodostojnim podacima objavljenim u novinama, zakup jednog bilborda u Beogradu koštao je pre tri meseca u kampanji za predsedničke izbore od 500 do 3.000 eura. Na taj iznos treba dodati porez na dodatu vrednost, troškove štampe, lepljenja koje prvi put ne košta ništa, ali već za naredno prelepljivanje po bilbordu staje dodatnih 30 evra. Ako je narodnjačka koalicija nalepila „Podrži Srbiju“ na 500 „nosača“ i da ih to košta (’ajde da kažemo) 1.500 evra po komadu, to je ukupna suma od 750.000 evra. Ali, sigurno je više „nosača“ (jer treba računati i sve bilborde na putevima po Srbiji), što bi sumu koštanja moglo da podigne na milion evra. Milion evra samo za bilborde.
Iluzorno je verovati u moguću priču da su Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija te novce skupili od članarine simpatizera i pevanja ministara u crkvenim horovima. Odgovor na pitanje ko su finansijeri ove dve stranke koji i na taj način podržavaju prekid evropskih integracija Srbije, moraće da sačeka kraj izbora uz naivno verovanje da će Republička izborna komisija postupiti po Zakonu i objaviti imena svih pojedinaca i kompanija koje su „podmazivale“ predizbornu kampanju DSS i NS.
Do tada vredi razmotriti ko bi mogli biti ti poslovni krugovi kojima ne odgovara Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Odnosno ko su „biznismeni“ kojima ne odgovara filozofija Evropske unije – otvoreno tržište, slobodna konkurencija, liberalizacija izvoza-uvoza, preduzetništvo, dominacija privatne svojine, borba protiv korupcije i razvlašćena i upristojena država.
Kad se tako postave stvari, čini se da je u Srbiji svaki drugi „biznismen“ protiv takve filozofije Evropske unije, jer je vladavina Vojislava Koštunice od 2004. do 2008 godine obeležena upravo gušenjem konkurencije, podrškom monopolima, jačanjem države kao arbitra na tržištu i rastom sistemske korupcije. S tog stanovništa moglo bi se zaključiti da je svaki „biznismen“ koji se za te četiri godine poslovno „ugojio“, zato što je imao unosne poslove sa Vladom ili zato što mu je Vlada omogućila monopol u nekoj oblasti, potencijalni finansijer Vojinih-Veljinih bilborda.
A ko se „ugojio“? Pa dovoljno je pogledati ko je šta pokupovao u privatizaciji, u kojim granama privrede je razvio biznis, koje sektore privrede država protežira, s kojim drugim državama ulazi i u kakvu vrstu aranžmana i ko su ljudi koji stoje iza tih „međudržavnih“ poslova.
Uzmimo, na primer, najnoviji skandal električnog bratskog zagrljaja Srbije i Rusije. U sred predizborne kampanje i onemoćale Vlade, Srbija pravi monopol, sklapajući sa Rusijom strateško partnerstvo za izgradnju termo i hidro centrala. To je tipično protežiranje jednog „igrača“.
Tim povodom odmah se nameću neka pitanja. Da li u stvaranju tog monopola možda ima i privatnog interesa nekog od srpskih tajkuna koji je ne samo blizak premijeru Vojislavu Koštunici i Demokratskoj stranci Srbije, nego je i državni funkcioner? Da li se možda taj poslovni čovek bavi, široko posmatrano, električnim biznisom? Da li je u privatizacijama kupovao društvena preduzeća koja proizvode električna postrojenja i opremu za elektroprivredu? Koliko je taj poslovni čovek imao imovine pre nego što je Koštunica postao premijer, a kolika je njegova kompanija danas? Da li, na primer, taj biznismen posluje i u Rusiji? I kakvim se biznisom bavi u toj zemlji?
U jednom intervjuu koji je nedavno objavljen, već spominjani Nemanja Nenadić upozorio je da u predizbornim kampanjama treba obratiti pažnju na količinu oglašavanja u medijima, broj zakupljenih bilborda, visinu troškova velikih mitinga i potom sve to uporediti sa zvaničnim partijskim izveštajima koji se dostavljaju Republičkoj izbornoj komisiji. Nenadić je savetovao građanima da na osnovu svih prethodnih detalja obrate pažnju na postojanje velikih finansijera stranaka, jer će se sve te velike donacije u predizbornoj kampanji kasnije naplaćivati kroz lukrativne poslove sa državom ili sticanjem i održavanjem privilegovanog položaja na tržištu.
Nije naodmet podsetiti da Zakon o finansiranju političkih partija zabranjuje primanje priloga od firme koja je čak i u minimalnom procentu u državnom vlasništvu, od onih koji se bave prometom ili proizvodnjom akciznih proizvoda i od firmi koje duguju državi porez ili koje nisu uplatile doprinose za zaposlene.
Peščanik.net, 17.04.2008.
