Svratio sam juče malo do Šumadije, da vidim kako Ralja, Babe, Stojnik, Đurinci i Vlaško Polje. Radi li pečenjara Lako ćemo?
Radi. Isekao se Đura na sataru, zamenjuje ga Dobrica. Lepo vreme. Oko velike tepsije sa močom sabrali se fanatici za umakanje. Svaki donosi sa sobom lebac, oni meso ne jedu.
Jutros, dok sam skupljao suvarke otpale sa breza, pred kapijom se zaustavlja komšija Mitić: el, si video ovo?
Šta?
Vidi Politiku od jutros, a takve su sve njine novine. Iljadu ljudi plus još se potpisalo za ovoga. Sve dr do dra. Kaže se, država nije igračka, nije za svakoga, dela se, kaže se tamo, pamte a prazne reči ne. Dela govore. Ovi potpisani veruju onome koji je u ovu zemlju verovao više nego u bilo šta drugo… Šta ti misliš, ko je on da veruje u zemlju? Koji su to ljudi što su mu se naguzili u četvrtak rano na sabajle. I kuso i repato.
Ajde, nemoj tako Mitiću…!
Nego kako?
Tako Mitić. Nije čekao odgovor, niti sam ga imao. Savio je svoje novine pod miške i otrčao da rešava problem koji kod njega traje. Biju mu se petlovi i ćurani, kako stvari idu optužiće ga naprednjaci da u sokačetu organizuje borbe pernate živine.
Odlazim do Sopota da kupim novine i proučim spisak. Svako može da bude gde želi, da čini sa sobom šta mu je volja. Nisam siguran veruju li potpisnici u uvodno slovo koje je neko sastavio u ime svih, a oni javno založili sve što imaju od sebe kao dokaz vernosti.
Kome su oni verni? Reći će da su verni Srbiji. Onaj kome su se dali bez srama, za njih je cela Srbija. Kao što je on sam država za sebe. Ali kakve veze sa Srbijom ima totem od slame kome su se zavetovali na bezuslovno podaništvo? Ama baš nikakve. On je samo saputnik i tvorac najgorih vremena, simbol mafije, opsenar i lažov.
Od onolikih doktora to niko nije video, a jeste Stanoje Mitić, noćni čuvar u penziji.
Video sam u tom inventaru neke ljude čije sam sportske uspehe pratio. I izvinjenje čitave rukometne organizacije koja nije stigla da pošalje svoje potpise. Nije bilo vremena, zadocnili su, poslaće naknadno. Video sam imena glumaca, profesora i pisaca za koje niko nikada nije čuo. Vreme je da se čuje.
Samo je jedan penzionisani general na tom spisku. Drugih oficira nema, povukli su se sa pređašnjeg stuba srama. Neki možda nisu stigli ili su prestareli, važno je da nisu tu, i da ih deca i unuci neće ponovo zateći u sramotnom društvu.
Video sam Cecu, Zoricu Brunclik i bračnog joj druga Kemiša, Lukasa, Lepu Lukić, Kiju Kockar i još neke umetnike.
Ne moram da razumem boravak nekih ljudi u supstanci koja je većini odvratna. Naprosto, radi se o različitim interesima i percepcijama. Mislim o tome postoji li bilo šta, čak bilo kakva prinuda koja bi me dovela na spisak.
Nisam našao muku kojoj bih podlegao.
Dok ovo pišem stižu mi poruke, sve sa spiskom: jesi li video ovo?
Mi smo sjebani. Mi smo potpuno sjebani! – tako mi piše kolega iz nekadašnje redakcije, uz emotikon iz Vriska.
Ono jest, u pravu je on. Oštećeni smo i razoreni, emotivno osakaćeni, možda za svagda. Ali me dobro drži osećanje da nisam tamo. Starče, valjalo bi da te nema da si među njima. To govorim sebi, dok pored moje kapije polutrčećim korakom prolazi Mitić.
Napali mi petlovi patke, kaže.
Peščanik.net, 31.03.2022.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Biro za izgubljene - 19/04/2024
- Jedan dan sa Dadom Vujasinović - 12/04/2024
- Šapićev hod po grobovima - 05/04/2024
