Kakva je to kriza, koja se ne može videti, osetiti, dotaći? Hoteli su prebukirani, kafići i radnje puni. Posetioci se čude samo tome što je islandski paradajz sos duplo skuplji od onog uvezenog iz Italije. U Harpi, novoj operskoj i koncertnoj kući u Rejkjaviku, čija izgradnja je koštala 170 milona evra, Jan Anderson, sada 64-ogodišnjak, sa podmlađenim Džetro Talom svira „Thick as a brick“, album iz 1972. godine. Sva mesta u sali koja prima 1.800 posetilaca su rasprodata, iako se cene karata kreću između 50 i 60 evra.
„Zaista ne osećamo krizu“, objašnjava Olafur Isleifson, profesor na Hauskolinn i Reykjavik, najvećoj privatnoj školi na Islandu, na kojoj se obrazuju budući ekonomisti, informatičari, inženjeri i pravnici. Olafur je završio matematiku na Islandskom univerzitetu, ekonomiju je magistrirao na London School of Economics, radio je u MMF-u i u islandskoj centralnoj banci, a jedno vreme je proveo kao savetnik islandskog premijera Torsena Palsona. Od 2003. predaje ekonomiju i statistiku na Hauskolinnu.
„A znate zašto je ne osećamo?“, Olafur nas gleda sa izrazom iskusnog pokeraša pre nego što pokaže karte, „Kada je 6. oktobra 2008. tadašnji premijer Geir Harde proglasio vanredno stanje i kada je završio svoje obraćanje građanima rečima „Neka bog blagoslovi Island“, mislili smo da će eksplodirati atomska bomba. Ali to nije bila atomska već neutronska bomba. A takva bomba ne uništava kuće, već samo „paper assets“, papirnu imovinu.“
Bilansi tri najveće islandske banke, koje su kolabirale, iznosili su desetostruki BDP Islanda. U periodu od samo nekoliko dana banke su podržavljene. Kako je do toga došlo je pitanje koje Islanđani još uvek iznova postavljaju, iako su od tada prošle već četiri godine.
„Došlo je do lančane reakcije. Kompanije više nisu dobijale kredite te su mnoge proglasile bankrot, nezaposlenost je porasla na 10%, a kruna je devalvirala za 50 procenata“. Što je između ostalog imalo za posledicu da mnogi Islanđani, koji su uzeli hipotekarne kredite indeksirane u evrima i dolarima, više nisu mogli da ih otplaćuju, jer su sada, preračunati u krune, bili duplo skuplji. Ko je na primer uzeo kredit u vrednosti od 10 miliona kruna, sada je morao izdvojiti 20 miliona, što je često bilo više od vrednosti same nekretnine.
Olafur se založio za „američko rešenje“. Umesto da čitav život otplaćuju jednu kuću, koja im ne pripada, vlasnici je prema njegovom predlogu trebalo „da vrate ključ banci i da se odsele negde drugde“. Ali njegov predlog nije prošao. U međuvremenu podržavljene banke, odrekle su se jednog dela potraživanja prema vlasnicima kuća, to jest prema hipotekarnim dužnicima.
Oni koji su izvukli deblji kraj su 300.000 Engleza i 120.000 Holanđana koji su, privučeni velikim kamatama, investirali svoje ušteđevine kod najveće islandske banke Landsbanki. Program pod nazivom „Icesave“ bio je sve samo ne siguran. Britanci su izgubili oko 5 milijardi evra a Holanđani oko 1,7 milijardi.
Islandska vlada pokazala je spremnost da delimično obešteti investitore, a islandski parlament je doneo, iako sa tesnom većinom, odgovarajući zakon.
Ali onda se desilo nešto što niko nije očekivao. Predsednik Olafur Ragnar Grimson stavio je veto na zakon i uskratio svoj potpis. (Nešto slično je već jednom uradio i to 2004. godine kada je stavio veto na novi Zakon o medijima.) Britanci i Holanđani su bili van sebe od besa, pretili su čak i sankcijama, dok su Islanđani sa oduševljenjem reagovali na odluku predsednika zahtevajući referendum, novinu u istoriji ove zemlje.
Na referendumu 6. marta 2010, 93% Islanđana glasalo je protiv Zakona o odšteti. Vlada se uplašila da će zemlja zbog ovoga izgubiti kreditni rejting i međunarodni kredibilitet te je uskoro podnela izmenjenu verziju istog zakona, koja je velikom većinom usvojena u parlamentu. Rok za isplatu odštete je prema novom zakonu trebalo da bude produžen do 2046. godine, sa tim da godišnji iznosi otplate ne smeju preći 5% državnih prihoda. Predsednik Grimson je ponovo odbio da potpiše zakon. Na novom referendumu održanom 9. aprila 2011. 57% građana Islanda odbacilo je ovaj sada izmenjeni zakon.
„To je bila moralno ispravna i ekonomski razumna odluka“, dodaje Olafur, „Investitori, koji su se upecali na velike kamate, moraju da snose rizik“. Islanđani nisu videli bilo kakav razlog zašto bi oni odgovarali za špekulativne poslove banaka. „Dok im je dobro išlo, ni bankari nisu sa nama delili svoje dobitke.“
Ideja da se dobici privatizuju a gubici socijalizuju, koja je u međuvremenu odnela prevagu u Evropi, ne prolazi tako dobro na Islandu, gde se veoma ceni lična odgovornost. Čovek može da bude uspešan, a može i da propadne, ali ne sme nikoga drugog za to da krivi. U ovom pogledu Islanđani zaostaju za Evropljanima ili su im pak daleko odmakli.
„Ide nam dobro“, nastavlja Olafur, „nezaposlenost opada, trenutno je na 5%, nešto više nego 2008. godine; od prošle godine je i ekonomija počela da se oporavlja, 2012. očekuje se rast od 2,5 odsto; možda je inflacija od 6% malo zabrinjavajuća, ali ipak, čini se da ćemo uspeti da se sami, bez ičije pomoći, izvučemo iz problema.“
Banke su prestale sa međunarodnim poslovima te sada pružaju usluge domaćem stanovništvu, prihodi u ribarenju rastu, a građevinska industrija, koja je 2008. potpuno zamrla polako se budi. A od kada je islandska kruna devalvirala, Island je ponovo postao privlačan za turiste, sa cenama sličnim onima u Italiji i Austriji. „Ponovo smo se vratili u stvaran život.“
Prema Olafurovom mišljenju, još nekoliko godina će proći pre nego što se otklone sve posledice finansijske krize iz 2008. Jedno je već sada jasno: o pridruživanju EU i uvođenju evra više niko ne govori.
Islanđani nisu zaboravili zlurade i podmukle komentare Evropljana kada je situacija bila najteža, ali nisu kivni, jer znaju da zavise od evropskog tržišta. Ko će drugi kupovati njihovu ribu, čitati njihove pisce i slušati Bjork? „Iskreno vam želimo sve najbolje“, poručuje Olafur Evropljanima, uz mali savet: „Ako želite da saznate kako nam je i zašto još uvek postojimo morate pročitati knjigu Haldora Laksnesa „Na glečeru“.
Henryk B. Broder, Die Welt, 03.07.2012.
***
Island – čudo prirode, čuven po svojim gejzirima, a u poslednje vreme ozloglašen kao sumnjivo ekonomsko čudo. Pre deset godina ostrvo je bilo veliki hit finansijskog sveta. Visoke kamate privlačile su inostrani kapital. Bilansi banaka tokom 2008. iznosili su desetostruki BDP zemlje. Mali Rejkjavik postao je boomtown, činilo se da bogaćenju nema kraja.
Ali onda je došla finansijska kriza. Mehur je pukao. Bogatstvo je bilo samo iluzija. Svi su želeli da povuku svoj novac. Mnoge banke su bankrotirale. Kruna je devalvirala za 50%, a veliki deo bogatstva je prosto ispario. Stanovništvo je bilo razjareno zbog neodgovorne finansijske politike. MMF je morao da priskoči u pomoć sa hitnim kreditom.
Geir Harde je tada bio premijer. Pod pritiskom stanovništva vlada je donela neuobičajene odluke, odlučivši da ne spasava banke. „Ne želimo da poreski obveznici odgovaraju za obaveze inostranih dužnika. Doneli smo hitne mere kojima ćemo obezbediti da domaći finansijski sektor nastavi da funkcioniše.“
Vlada je mnoge banke pustila da bankrotiraju, ali se novac i dalje mogao podići sa automata, jer je država preuzela banke, smanjivši ih na normalnu veličinu, pretvorivši ove kazine u solidne pružaoce usluga domaćoj ekonomiji.
Istovremeno je osnovano posebno državno tužilaštvo kako bi rasvetlilo pozadinu finansijskog kraha. Dva uticajna bankara već su u zatvoru, a istraga se vodi u više od 100 slučajeva. Prilikom istrage, bankarska tajna nije bila prepreka, objašnjava državni tužilac Bjorn Povaldson. Istražitelji su dobili sve potrebne informacije. „Donet je specijalni zakon, u vreme kada je i ova kancelarija osnivana, prema kome u ovim slučajevima ne važi bankarska tajna.“
Uprkos otpisu dugova, mnogi se i dalje bore sa posledicama krize. Gotovo polovina domaćinstava je još uvek u finansijskim teškoćama. Odlazimo van grada u posetu Trainu E, kuvaru po zanimanju, koji je posle teške saobraćajne nesreće i srčanog udara otišao u prevremenu penziju. Pošto su na Islandu krediti vezani za inflaciju, za Traina je nakon izbijanja krize finansijsko opterećenje postalo još veće. Zamalo je i kuću izgubio. Dve godine se žestoko borio, a onda je vlada ograničila porast kredita, odnosno njihovo prilagođavanje inflaciji istovremeno uvećavši penzije zbog nesposobnosti za rad. „Odmah mi je bilo lakše i za to imam da zahvalim vladi.“
Država pomaže žrtvama krize, a ne bankama i špekulantima. Potpuno suprotan obrazac od oštre politike štednje (koju pre svih forsira Nemačka). Ovog kursa će se držati i nova ministarka finansija, Odni G. Hardadotir. Ne samo zato što je to humanije, već zato jer je to bolji put za izazak iz krize. „Vodimo mešovitu politiku. Smanjili smo troškove, ali smo pokušali da ne štedimo na socijalnom sistemu i da zaštitimo one kojima je najpotrebnija državna pomoć“. Osim toga, vlada je u većoj meri podigla poreze dobrostojećima nego poreze onih sa niskim primanjima.
Uprkos povećanju poreza, Islandu ponovo ide dobro. Rast je trenutno 4 odsto, dok nezaposlenost i dalje opada. Svakako da je tome u velikoj meri doprineo i nizak kurs islandske krune, što omogućava jeftiniji izvoz. Niži kurs je takođe ponovo privukao turiste na Island.
Uspeh donetih mera bio je moguć i zbog toga što se vlada usprotivila MMF-ovom radikalnom kursu štednje, čime je izbegnut scenario Grčke ili Španije. Štednja Da, ali tek onda kada to možemo da priuštimo. To je bila deviza i islandske centralne banke. Guverner Mar Gudmundson portvrđuje da se poboljšanje moglo osetiti čim su započeli konsolidaciju. „Krajem 2010, stvari su počele da se popravljaju, ekonomija se ponovo pokrenula, a počeli smo da smanjujemo i dugove.“
Island je posegnuo za još jednim neuobičajenim sredstvom – kontrolom toka kapitala, sprečivši da kapital nastavi da odlazi iz zemlje i još više obori vrednost krune. Nimalo prijatna situacija za građane, koji su mogli da zamene evra samo ako bi pokazali i avionsku kartu. Ali kontrola toka kapitala je stabilizovala i zemlju i valutu. I ovu meru Island je uspeo da progura uprkos protivljenju MMF-a.
Island je odoleo međunarodnom pritisku prilikom bankrota Icesave banke. Presednik je odbijanjem stavljanja svog potpisa na dva zakona o obeštećenju inostranih štediša pokrenuo postupak za odražavanje referenduma. Na oba referenduma građani su odbacili zakon i njegovu izmenjenu verziju. Predsednik smatra da je vreme pokazalo da je njegova odluka bila ispravna, iako je njome uzrokovao brojne probleme inostranim štedišama.
Olafur Ragnar Grimson, predsednik Islanda, pita šta je u krizi važnije, interesi finansijskih tržišta ili volja naroda. „Island je izabrao demokratski put i verujem da je to jedan od razloga zašto se naša ekonomija brže oporavila od ekonomija drugih zemalja u Evropi.“
Možda će neko i u Berlinu videti dimne signale sa severa. Island pokazuje – da postoji put iz krize, isto tako trnovit, ali socijalno odgovoran i očigledno uspešan.
Dietrich Krauß, ARD, 22.08.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 27.08.2012.
