Foto: Predrag Trokicić
Rukovodeći se poznatom izrekom da čim neko počne da govori o patriotizmu ja se uhvatim za novčanik, kad je Vučić krenuo u ovu kampanju „Budućnost Srbije“ ja sam se dohvatio prošlosti.
I to da ne bude da sam zlonameran uzeo sam podatak kojim se aktuelna vlast – osim fiskalnim suficitom, o čemu sam u tekstu „Vučić i suficit manipulacije“ već pisao – u poslednje vreme najviše ponosi: pad javnog duga. I da opet ne bude da sam zlonameran, otišao sam na sajt vlade Republike Srbije, tačnije ministarstva finansija i uprave za javni dug da tamo potražim informacije.
I tamo sam našao sledeće. Kada su 2000. preuzele upravljanje zemljom demokratske vlasti su zatekle državni, tj. javni dug od 14,2 milijarde evra što je bilo duplo više od bruto domaćeg proizvoda zemlje. Onda je taj dug počeo da pada, dobrim delom zahvaljujući tome što su nam Pariski (države) i Londonski klub kreditora (banke) otpisali znatan deo duga. Tako je javni dug Srbije na kraju 2008. iznosio 8,8 milijardi evra što je bilo nešto ispod 27 odsto BDP-a. Tada je nastupila svetska ekonomska kriza, pa je dug javnog sektora Srbije počeo da raste. Na kraju 2011. dostigao je 14,8 milijardi evra ili gotovo 43 odsto BDP-a. U maju iduće godine došlo je do izbora na kojima su demokrati izgubili, a vlast je osvojila Srpska napredna stranka. Zato sam kao „prelomnu tačku“ uzeo podatke o javnom dugu na dan 30. juna 2012. Tog dana je dakle javni dug Srbije iznosio 15,3 milijarde evra.
Nova vlast, međutim, nije prekinula nego je nastavila tendenciju (ubrzanog) zaduživanja, pa je 31.12.2012. javni dug dostigao 17,7 milijardi evra, odnosno 53 odsto BDP-a. Dug je nastavio i apsolutno i relativno da raste pa se posle tri godine, 31.12.2015, popeo na 24,8 milijardi evra, tj. rekordnih 70,4 odsto BDP-a. U apsolutnom iznosu dug je malo porastao i naredne, 2016. godine – na nešto malo preko 25 milijardi, ali je relativno pao – na 67,8 odsto BDP-a, pa ću kao repernu tačku uzeti 2015. Ovde, međutim, dugujem jednu napomenu: dati su novi podaci o učešću javnog duga u bruto domaćem proizvodu koji su obračunati nakog povećanja BDP-a usled primene nove metodologije. Zbog toga su nove relativne vrednosti javnog duga niže nego ranije. Prema prvobitnim podacima, recimo, javni dug je na kraju 2015. iznosio gotovo tri četvrtine BDP-a, tj. 74,7 odsto. Otud je i pad javnog duga ispod, kako se hvalio Vučić, mastrihtskih kriterijuma, tj. ispod 57 odsto (na 56,2 odsto 30.11. 2018, što je poslednji zvanični podatak) rezultat te „metodološke promene“. Zanimljivo je da je učešće javnog duga u BDP-u palo i u „predvučićevom“ razdoblju, ali mnogo manje nego od 2013. naovamo. Zato ću ubuduće baratati samo apsolutnim brojevima. Uz još jednu, zaista neizbežnu napomenu: precenjen kurs dinara, za jedno 15-20 odsto, izuzetno pogoduje vladi, jer povećava BDP u evrima čime se smanjuje relativna vrednost javnog duga.
Dakle, da se vratim na stvar, demokrati su za poslednje tri i po godine svoje vlasti, koje su se poklopile sa svetskom ekonomskom krizom, javni dug povećali sa 8,8 na 15,3 milijardi evra, tj. za 6,5 milijardi. S druge strane, naprednjaci su za prve tri i po godine svoje vlasti (kada, uzgred, svetske krize odavno više nije bilo) dug povećali sa 15,3 na 24,8 milijardi evra, tj. za 9,7 milijardi.
Dakle, u vreme kada se najviše zaduživala sada već (odavno) bivša vlast, ona se zaduživala prosečno za 1,8 milijardi evra godišnje, a aktuelna za gotovo milijardu više, tj. za 2,7 milijardi evra prosečno godišnje.
Naprednjaci su posle toga počeli da se razdužuju. Pomalo, ali ipak. Tako je javni dug Srbije poslednjeg dana protekle godine iznosio 23,3 milijarde evra. To znači da je Vučić za vreme svoje vladavine javni dug zemlje povećao za 8 milijardi evra. Kada je, pak, 2012 – da stvar malo personalizujem, kad već Vučić insistira – Tadić napuštao vlast, zemlju je ostavio sa dugom za svega milijardu evra većim od onog, da podsetim, zatečenog 2000.
Na kraju, ponoviću opet nešto što sam već pisao, ali pošto se naprednjaci vladaju u skladu sa onom (da ne pominjem čijom) devizom kako hiljadu puta ponovljena laž jednom ipak bude prihvaćena kao istina, nema druge nego uporno ponavljati činjenice, čak i kad je to pomalo dosadno. Dakle, u prvih 8 godina svoje vlasti, do svetske ekonomske krize, demokrati su i smanjivali javni dug i uspeli da istovremeno ostvare izuzetno visoki privredni rast (oko 6 odsto godišnje), kao i da znatno poboljšaju životni standard stanovništva, jer su i plate i penzije realno (kada se uzme u obzir rast cena) povećane za 2 do 2,5 puta. U evrima je povećanje bilo čak i veće: plate su porasle 4 puta (sa 90 na 360 evra), a penzije 3 puta (sa 75 na 210 evra).
Vučić je, pak, potrošio 8 milijardi evra tuđih para, ali su uprkos tome, za skoro isto vreme, tj. za blizu 7 godina, i privreda i životni standard praktično stagnirali. BDP je dakle za Vučićevog „vakta“ prosečno godišnje rastao za oko 2 odsto (tek trećina, da podsetim, onog ostvarenog imeđu 2000. i 2008), dok je životni standard tavorio na istom nivou, jer su i plate i penzije realno bile poprilično opale i tek su se u poslednje vreme povratile.
A za svih tih 6-7 godina Vučić neprekidno priča o liderstvu, o privrednom napretku, o tome kako mu je ekonomija na prvom mestu. I neprekidno obećava bolju budućnost. A Srbija neprekidno zaostaje.
Peščanik.net, 16.02.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
