derviši plešu

Nelojalna manjina

Pasivan odnos muslimana različitog etničkog porekla prema antifašističkom pokretu tokom Drugog svetskog rata izazvao je nepoverenje novog režima prema njima u Sandžaku, na Kosovu i u Makedoniji, zbog čega su tretirani kao „nepoželjna“ i „nelojalna“ manjina. Zato je već 1945. Sandžak izgubio teritorijalnu autonomiju, predviđenu dve godine ranije u Pljevljima, kada je osnovan ZAVNO Sandžaka. Kao i posle balkanskih ratova, teritorija Sandžaka je opet podeljena i pripojena federalnim državama Srbiji i Crnoj Gori.

Mere kolektivizacije na selu (1945-1953), eksproprijacija i druga imovinska ograničenja direktno su pogađale preostale turske zemljoposednike u Jugoslaviji. Zakoni o reviziji agrarne reforme (1945) i ograničenje zemljišnog maksimuma na 10 hektara (1953) naročito su podstakli neodlučne da se masovnije iseljavaju u Tursku. Iseljavanje je podsticano i ostalim merama kojima su se socijalističke vlasti razračunavale sa „verskom zatucanošću“ i patrijarhalnom tradicijom muslimana: ukidanjem šerijatskih sudova, donošenjem zakona protiv nošenja feredže, zabranom kupoprodaje žena, ukidanjem verskih škola i muslimanske štamparije u Sarajevu, uvođenjem obaveznog školovanja, donošenjem zakona o braku, uvođenjem seoskih zadruga, donošenjem propisa o obrezivanju lekarskom intervencijom i slično.

Pored zanemarivanja uloge islama u životu muslimana, socijalistički režim im je nametnuo i uslove privređivanja koji su privatnu svojinu tretirali kao „špekulantsku“. Turski trgovci iz doba jugoslovenske kraljevine su po automatizmu svrstavani u kategoriju „kapitalističkih ostataka“, pa im je u novom režimu bilo onemogućeno poslovanje. Izgubivši klasne pozicije u eri nacionalizacije i eksproprijacije, bogatiji muslimani su, zajedno sa slojem gradskih trgovaca i zanatlija, prvi počeli da napuštaju novu Jugoslaviju. Za razliku od muslimanske emigracije iz Kraljevine Jugoslavije u Tursku između dva svetska rata, većina muslimanskih iseljenika iz socijalističke Jugoslavije nije bila rođena na teritoriji Osmanskog carstva. Njihov „povratak“ u Tursku je počeo u proleće 1949, kada je sličan proces obnovljen i u susednoj Bugarskoj. Iseljavanje je pospešeno i kampanjom skidanja zara i feredže tokom 1950, koja je među muslimanima doživljena kao uvreda časti.

U stvari, neposredno posle Drugog svetskog rata iseljavanje je smatrano aktivnošću koja podriva „socijalističku rekonstrukciju sela“. I zaista, među nezadovoljnim muslimanima je kružila parola Ili u zadrugu, ili u Tursku, koja je kompromitovala jugoslovensku vlast. Slike advokata koji na magarcima obilaze muslimanska sela i propagiraju iseljavanje u Tursku bile su tipične za kraj 1940-ih, a naročito nakon rezolucije Informbiroa kada su mnogi Albanci optuživani za špijunažu u korist Enver Hodžine Albanije. U jeku potrage za unutrašnjim neprijateljima početkom 1950-ih, režim je u Novom Pazaru otkrio organizaciju Mladi muslimani koja je rasturala letke po džamijama, protiveći se vladinim sekularnim merama. Pripadnici ove grupe su drakonski kažnjeni, a progon „odmetnika“ je nastavljen u pribojskom, sjeničkom i tutinskom kraju.

Ni ekonomski planovi nove države nisu ulivali optimizam muslimanskom stanovništvu. Jedan od vodećih republičkih rukovodilaca Srbije, Jovan Veselinov, poručio je načelnicima sandžačkih opština: Učite škole, služite vojsku i selite se. Ne možemo svuda podizati fabrike. Najveći interes za iseljavanje vladao je kod seljaka i nekadašnjih zemljoposednika kojima je nova država nacionalizovala imovinu. Novi režim je u seljaštvu video simbol zaostalosti, trudeći se da ga po sovjetskom modelu organizuje u zadruge. Prema nekim indicijama, postojala je saglasnost vlasti da ovo „nerevolucionarno“ područje i ne treba ekonomski razvijati, već ga jednostavno treba raseliti, jer „fatalizam muslimana sputava inicijativu i želju za napretkom“ i time ometa formiranje industrijskog radništva.

Samo kroz agrarnu reformu 1946. bosanskim muslimanima je oduzeto 618.000 hektara zemlje. U brdsko-planinskim krajevima Sandžaka oduzimanje “viška zemljišta” je dovelo tamošnje stanovništvo na rub egzistencije, naročito nakon reformi 1952. Mnogi krajevi Sandžaka bili su bez lekara i zdravstvenih stanica sve do 1953, kada je otvoren prvi sreski dom zdravlja. Smatrajući tursku i albansku manjinu budućim emigrantima, vlasti u Makedoniji su postepeno prestale da dodeljuju stipendije deci turske narodnosti. Ista motivacija stajala je iza prakse otpuštanja službenika i rukovodilaca turske narodnosti.

Do promene partijskog stava o iseljavanju muslimana u Tursku došlo je nakon izjave Lazara Koliševskog iz marta 1954. da je iseljavanje muslimana stari problem i da ga ne treba smatrati „reakcionarnim činom“. Međutim, iseljavanje je nastavljeno i migracione talase nije sprečila ni činjenica da su širom Makedonije u to vreme radile 144 osnovne škole na turskom jeziku.

Dvojnost identiteta

Nakon intervencije rukovodstva NR Makedonije, doneta je odluka da se olakša proces otpusta iz državljanstva, a vlasti FNRJ su omogućile zainteresovanima da prodaju svoja imanja i pre dobijanja otpusta, kako im imovina u međuvremenu ne bi bila nacionalizovana. Osim toga, ukinute su takse na putne isprave, a porodice čija imovina nije prelazila 300.000 dinara su bile oslobođene transportnih taksi. Slično odredbama konvencije iz 1938, iseljenici su mogli da sa sobom ponesu pokućstvo (izuzev kovanog zlata), zaprežna kola i dva grla krupne stoke. Međutim, uvedeno je pravo preče kupovine po kome su iseljenici bili dužni da na rok od 45 dana svoja imanja ponude „narodnim vlastima“.

Početkom 1957. u CK SKJ je stigao elaborat Krste Crvenkovskog u kome se govori o problemu iseljavanja Turaka iz Makedonije. U njemu je naglašeno da je proces od 1951. dobio šire razmere, što potvrđuje i statistika o broju ljudi koji su dobili otpust iz jugoslovenskog državljanstva radi iseljenja u Tursku:

GodinaTurciAlbanciPomaciostaliUKUPNO
1951.3131
1952.3072153
1953.640168135181939
1954.50621054243610017396
1955.966996463905738045
1956.7245220849581628816
UKUPNO6723643941392622486380

 
Socijalna i profesionalna struktura iseljenika je bila sledeća: 18% poljoprivrednika, 9% radnika, 3% zanatlija, kao i neznatan broj studenata, učenika i službenika. Najveći deo smešten je u rubriku „ostali“ (68%), gde je bilo najviše dece različitog uzrasta, žena i hodža. Među emigrantima je bilo i oko hiljadu članova SK Makedonije, koji su pre polaska u Tursku vratili svoje partijske knjižice.

Broj „Turaka“ treba uzeti sa rezervom, jer se od 1950. veliki broj Albanaca i Pomaka (bugarskih muslimana) pomoću tzv. „ispravke nacionalnosti u matičnim knjigama“ svrstao među pripadnike turske narodnosti. Glavni uzrok ovog trenda, pored „nekristalisanog“ nacionalnog osećaja većine makedonskih muslimana, bio je političke prirode. Budući da su odnosi Jugoslavije i Albanije bili korektni do 1948, muslimani su se radije deklarisali kao „Albanci“ nego kao Turci, zbog prilično loših jugoslovensko-turskih odnosa tih godina. Pomaci su masovno počeli da se izjašnjavaju kao Makedonci, da bi „njihovi gresi iz vremena okupacije bili lakše zaboravljeni“, kako stoji u izveštaju Crvenkovskog.

Situacija se ubrzo promenila: odnosi Jugoslavije sa Albanijom su se naglo pogoršali nakon Titovog sukoba sa Informbiroom, dok je Turska i formalno postala jugoslovenski saveznik u Balkanskom paktu, nakon sporazuma iz 1953. i 1954. godine.

Svi smo mi Turci

Buduće iseljenike su posebno demoralisali pitanje nacionalnog identiteta muslimana i njegova legalna dimenzija. Odlika ovog prostora je inače bila prevaga značaja verskog identiteta nad nacionalnim. Stanovništvo se uglavnom identifikovalo sa crkvom, selom i porodicom, a za nacionalnim određenjem je posezalo tek pod spoljnim pritiscima i izazovima (poput propagande, straha, državne represije, iseljavanja).

Turski uticaji su bili jači u gradskim sredinama, pa su Albanci po varošima usvajali turski jezik i nacionalno osećanje, posle čega se gotovo nisu razlikovali od Turaka. Do najizraženijih tursko-albanskih asimilacija došlo je u Skoplju, Kumanovu i Tetovu, a mnogi istaknuti turski begovi i age imali su zapravo albansko poreklo.

Nakon serije gotovo rasističkih traktata objavljenih u listu Borba o „B krvnoj grupi“, koja je navodno karakteristična za jugoslovenske muslimane i azijske narode, muslimani su na popisima stanovništva u Jugoslaviji dobijali sledeće izbore: „Musliman-neopredeljen“ (1948), „Jugosloven-neopredeljen“ (1953), „Musliman u etničkom smislu“ (1961), a na popisima 1971. i 1981. „Musliman u nacionalnom smislu“. Termin „Musliman“ bio je svojevrsni kompromis između komunističke retorike o ravnopravnosti i srpsko-hrvatske nacionalne i političke tradicije.

Godine 1951. oživljena je ideja o iseljavanju Albanaca i muslimani su masovno počeli da se izjašnjavaju kao Turci da bi bili uzeti u obzir za emigriranje po lakšoj proceduri. Tako je između dva popisa stanovništva na Kosovu (1948-1953) broj ljudi koji su se identifikovali kao Turci narastao čak 26 puta! Ovo iznuđeno izjašnjavanje trebalo je da sačuva Jugoslaviju i Tursku od neprijatnih međunarodnih reakcija povodom ekspatrijacije Albanaca.

Budući da je procedura za iseljavanje u Tursku bila najjednostavnija za pripadnike turske manjine, i makedonski Pomaci su se na popisu 1953. masovno izjasnili kao Turci u svih 129 sela u kojima su činili većinu. Naime, prema uputstvu republičkih organa unutrašnjih poslova od 28. juna 1955, otpust iz državljanstva se mogao izdati samo Turcima, dok su ostali, među kojima i Albanci, razmatrani posebno, od slučaja do slučaja. Međutim, ovaj kriterijum je ubrzo liberalizovan za Albance i Pomake „iz razloga humanosti“, to jest radi spajanja sa pripadnicima svojih širih, ranije iseljenih porodica.

Povećano interesovanje za emigriranje socijalističke vlasti su pripisivale verskom fanatizmu i simpatijama emigranata za turski kapitalizam. Albanski intelektualci su ulagali napore protiv propagande za iseljavanje, ali je ona kontinuirano dolazila i sa jugoslovenske i sa turske strane. Nova generacija muslimana koja nije bila rođena na prostoru Osmanskog carstva žurila je ka „domovini“ koju nikada nije videla, podstaknuta jakom ateističkom propagandom koja je bila suviše radikalna za shvatanja konzervativne i patrijarhalne muslimanske zajednice.

U albanskim sredinama, hodže i inteligencija počeli su da propagiraju ostanak u Jugoslaviji, kako se albanski element na Kosovu ne bi razredio uoči neprekidno očekivanog referenduma (o pripajanju Kosova Albaniji). Ova propaganda bila je primetna u džamijama, gde su hodže savetovale Albance da se ubuduće ne deklarišu kao Turci. Konfuzna definicija potencijalnih iseljenika – „narod turske kulture“ (1938) ili „turske narodnosti“ (1953) – služila je i kao opravdanje turskim vlastima da periodično obustavljaju useljavanje albanskih emigranata.

Tranzit kroz Makedoniju

Od 1951, reka muslimana iz Sandžaka, BiH, Kosova i Crne Gore počela je da se sliva ka Makedoniji, jer je u ovoj republici bilo najlakše dobiti otpust iz državljanstva. Sticanjem makedonskog državljanstva njihove šanse za iseljenje postajale su realne. Glavni problem je bio taj što su doseljenici kupovali zemlju i na njoj samo životarili, čekajući dokumenta za odlazak u Tursku. Od 1951. do kraja 1956. u NR Makedoniju je došlo 18.110 ljudi: sa Kosova 11.526, iz Sandžaka 4.540, Crne Gore 1.184 i BiH 860. Većina njih se naselila u gradovima, pre svega u Skoplju (81%). Ovi „privremeni“ doseljenici su od Turaka kupovali stare kuće, koje su prema urbanističkim planovima bile predviđene za rušenje.

Kao i predratne migracije, put muslimana ka Turskoj je i posle Drugog svetskog rata vodio železnicom iz Povardarja ka Solunu, a potom, uz presedanje, do Istambula. Iako je bio kraći, put preko Bugarske je bio nemoguć do sredine 1960-ih godina zbog zategnutih jugoslovensko-bugarskih odnosa. Iseljenici su, nakon što bi prodali imovinu u bescenje, dobijali pasoše za jednokratnu upotrebu sa oznakom „bez državljanstva“, dok su pravo na posetu Jugoslaviji sticali tek nakon pet godina provedenih u novoj domovini.

Procedura za iseljavanje je u početku zahtevala dosta finansijskih izdataka. Za jedno punoletno lice bilo je potrebno 15.000 dinara samo za državnu i lokalnu taksu. Pored toga, prikupljanje potrebnih dokumenata (podnošenje molbe za otpust iz državljanstva, oglašavanje u štampi, prijem rešenja) podrazumevalo je više poseta okružnom centru, što je za siromašno seosko stanovništvo takođe bio problem. Poteškoće je stvaralo i dobijanje garantnih pisama, jer nisu svi imali rodbinu u Turskoj. U takvim slučajevima, iseljenici su se kolektivno obraćali turskoj vladi da im izda garancije, na koje se čekalo i po nekoliko meseci.

U jednom kraćem periodu NR Makedonija je bila podeljena na zonu dozvoljenog i zabranjenog iseljavanja, da bi se obuzdala stihijska migracija. Turski ambasador u Beogradu je krajem marta 1955. molio da pretres iseljenika na graničnom prelazu u Đevđeliji „bude malo obzirniji“, jer su carinici emigrante tretirali bezmalo kao krijumčare.

U želji da se konfuzni sistem iseljavanja uprosti, glavni pravni savetnik u Državnom sekretarijatu inostranih poslova (DSIP), Milan Bartoš je konzularnom odeljenju marta 1953. preporučio da otpust iz držaljanstva izdaje istom metodom kojom je rešeno pitanje folksdojčera u Vojvodini i iseljenika za Izrael. On je takođe sugerisao da se tim povodom ne donosi nikakav zakon, jer “to bi značilo otkriti celu stvar pred svima drugim državama”, te da bi SIV trebalo da donosi pojedinačna rešenja koja se ne bi publikovala.

Prema popisu iz 1953. iz NR Makedonije se iseljavalo 15,6% svih njenih građana. Ekonomske posledice ovog procesa su se ogledale u smanjenju stočnog fonda, rastu finansijskih obaveza prema Turskoj i budžetskim gubicima od fiskalnih olakšica koje su imali iseljenici. Sa druge strane, povećani promet i pad cena zemljišta vodili su ukrupnjavanju privatnog poseda.

Lokalni organi vlasti su beležili da je turska populacija uoči iseljenja bila sklona incidentima (opijanje, tuče, napastvovanje žena), što je tumačeno namerom iseljenika da po svaku cenu budu pritvoreni kako bi se vlastima u Turskoj prikazali kao žrtve komunističkog režima. Mnogim komunistima turske nacionalnosti je zamerano da se olako pasiviziraju, te su smatrani „izgubljenima“, jer su živeli u iščekivanju potrebnih dozvola za iseljenje. Njihova želja da odu nije smatrana „izdajom socijalizma“, već je pravdana porodičnim razlozima.

Džentlmenski sporazum

Prema popisu stanovništva iz 1953. u NR Makedoniji je živelo 203.938 pripadnika turske manjine, pri čemu je 36% njih živelo u gradovima a 64% u selima. Ukrštanjem prosečnih brojeva hektara i stoke po seoskom domaćinstvu i tržišnih cena, dolazi se do približne vrednosti od deset milijardi dinara, ne računajući podatke o vrednosti pokućstva i alata: 48% je otpadalo na zemlju, 21% na stoku, a po 15% na gradske i seoske kuće. Iseljena domaćinstva su raspolagala sa najviše zemlje u veleškom, štipskom i kumanovskom srezu, dok su cene kuća i zemljišnih parcela bile najviše u tetovskom i ohridskom srezu, jer se uglavnom radilo o gradskim kućama koje su u manjem procentu (15%) bile predviđene za rušenje, nego što je to bio slučaj u ostalim gradovima. Usled masovne ponude cene su oborene u štipskom i veleškom srezu, a nekretnine su mahom prodavane privatnim licima, nešto malo zadrugama, dok država gotovo da nije učestvovala u otkupu (uprkos republičkim propisima da se imovina prvo ponudi narodnim odborima).

Naravno, nisu svi iseljenici uspeli da prodaju svoju imovinu. Najviše neprodatih imanja bilo je u štipskom i veleškom srezu, gde je cena već bila prilično niska zbog nepristupačnosti terena i lošeg kvaliteta zemlje. Otuda se nije žurilo ni sa nacionalizacijom takvih imanja, jer su zadruge koje bi mogle da ih obrađuju bile fizički udaljene od njih. Najviše zemlje je nacionalizovano u veleškom i ohridskom srezu, čija je tržišna vrednost bila izuzetno niska.

Pitanje obeštećenja imovine iseljenika je ponovo došlo u fokus 5. januara 1950, kada je u Ankari potpisan Protokol o obeštećenju turske imovine i imovinskih interesa u Jugoslaviji, čiji je 8. član predviđao da turski vlasnici imovine budu oslobođeni svih obaveza, uključujući i poreze, hipotekarne i ostale dugove koji su nastali pre nacionalizacije. Turska strana je povrh svega tražila da Jugoslavija plati odštetu u devizama, pozivajući se na Protokol koji je u ime FNRJ prihvatio šef jugoslovenske delegacije dr Mirko Mermolja, koji je to kasnije poricao. Tačnije, tvrdio je da je prevideo neke odredbe i da je bio izmanipulisan i nasamaren. Pored člana 8, probleme je zadavao i član 4 kojim se FNRJ obavezivala da prizna tursko državljanstvo svim Turcima koji su otišli iz Jugoslavije pre 6. aprila 1941. i da im isplati svu imovinu „prema stvarnoj vrednosti“.

Od novembra 1950. do februara 1951. u Beogradu je zasedala mešovita komisija kako bi razjasnila načine utvrđivanja vrednosti imovine, ali su neslaganja dovela do privremenog prekida njenog rada. Naime, jugoslovenska strana je ukupnu vrednost obeštećenja procenila na nešto manje od pola miliona dolara, dok je turska strana, sa početnih 20 miliona, svoje zahteve spustila na 10 miliona dolara. „Ustupak“ jugoslovenske strane, da sopstvenu procenu podigne za svega 15%, u zvaničnoj Ankari je doživljen kao uvreda.

Početkom oktobra 1951. turska vlada je zatražila od Jugoslavije da konačno ratifikuje i primeni konvenciju iz 1938. godine, a naročito njene finansijske odredbe. Tito je pozvao u posetu turskog šefa diplomatije Fuada Keprilija (Mehmet Fuat Köprülü) i krajem januara 1953, tokom zajedničke večere u Splitu sa njim postigao usmeni sporazum. Tom prilikom ništa nije potpisano, pa je čitav događaj poznatiji kao „Džentlmenski sporazum“ koji je trebalo da oživi jugoslovensko-tursku konvenciju iz 1938. Pored toga, ovaj dogovor je formalno imao za cilj „humanitarno sastavljanje porodica“, pri čemu je turska strana tretirala srodničke odnose toliko široko da su se mogli odnositi gotovo na bilo koga.

Dalji postupak je podrazumevao da Turci koji imaju rođake u FNRJ, od vilajeta zatraže odobrenje kojim bi se njihovoj rodbini omogućio dolazak u Tursku, a na osnovu Sporazuma o spajanju porodica, nakon čega bi tursko Ministarstvo unutrašnjih poslova dostavilo spiskove ambasadi u Beogradu i konzulatu u Skoplju. Potom bi turska predstavništva u FNRJ intervjuisala interesente (turski jezik i kultura) i izdala im sertifikate, na osnovu kojih bi ovi tražili otpust iz jugoslovenskog državljanstva i putne isprave za strance. Nakon prodaje svojih imanja, novac su morali deponovati u neku od jugoslovenskih banaka radi daljeg transfera.

Budući da su u Makedoniji dozvole izdavane i Albancima, na intervenciju turskog konzula u Skoplju molbe Albanaca su jedno vreme odbijane. Ipak, prvi sekretar turske ambasade u Beogradu Berker je izjavio da su oni „voljni da prećutno prime i izvestan broj Šiptara“. Iz SUP-a Srbije su stizala upozorenja da se tokom leta 1954. na Kosovu odvijala jaka propaganda za iseljenje, pri čemu su ljudima obećavane kuće, stoka, plodna zemlja i mehanizacija. Pored toga, turska diplomatska predstavništva u Jugoslaviji su iseljenicima direktno dostavljala dozvole za iseljavanje u Tursku, čak i pre nego što su ovi podnosili molbe, što je predstavljalo naročiti vid propagande za iseljavanje. 

Između dve domovine

Slika Turske koju je Mustafa Kemal Ataturk korenito reformisao do kraja 1930-ih, bila je oprečna standardnim predstavama jugoslovenskih muslimana o Orijentu. Kao i u međuratnom periodu, bilo je dosta razočaranih iseljenika iz FNRJ koji su, ne prepoznavši takvu Tursku, želeli nazad. Međutim, jugoslovenski konzulat u Turskoj je dobijao instrukcije da kod izdavanja viza bude krajnje restriktivan. Izloženi “denacionalizaciji” i nerazumevanju turskih vlasti za aktivnosti i projekte kojima bi sačuvali jezik, običaje i svest o poreklu, emigranti su od januara 1935. morali da uzimaju nova prezimena, jer je tada u Turskoj stupio na snagu zakon o obaveznom porodičnom imenu.

Posle Drugog svetskog rata, jugoslovenski iseljenici su u Turskoj i dalje bili introvertna grupa koja se međusobno udavala i ženila, čuvajući svoje običaje kroz razna kulturna društva. Dosta iseljenika se dobro snašlo u zanatima, jer su bili bolji majstori od Turaka, a bilo ih je i u državnom aparatu i vojsci. Prema spiskovima koje su jugoslovenske vlasti pravile, očigledno je da je u Turskoj bilo i veoma uspešnih imigranata: među njima je bilo posednika fabrika, direktora banaka, vlasnika zlatarskih radnji, trgovaca bakrom, jedan direktor instituta za duvan i jedan rukovodilac carinske inspekcije.

Za razliku od njih, seoski doseljenici su u Turskoj dobijali besplatnu zemlju, ali je ona bila močvarna i divlja, u blizini Mramornog mora. Vlasti FNRJ su beležile da su oni bili izloženi „klevetničkom“ pisanju turske štampe o situaciji u balkanskim socijalističkim zemljama, o rušenju džamija, nasilnoj udaji muslimanki za oficire-hrišćane i slično. Bojeći se uticaja „narodne demokratije“, turske vlasti su zabranile unošenje štampanih izdanja listova Borbe i Birlik, glasila turske manjine u Skoplju, dok su štamparije odbijale da štampaju Titove govore. Zato je predloženo da se pri ambasadi Jugoslavije u Istambulu napravi promotivni izlog u kome bi bile izložene fotografije iz nove Jugoslavije, kao ilustracija socijalističke izgradnje, opšteg progresa i modernizacije.

Kada je krajem oktobra 1949. visoka delegacija jugoslovenskih muslimana na putu od Meke za Beograd obišla dva najgušće naseljena iseljenička centra u Bursi i Adapazaru, tamošnji iseljenici su ih navodno ispraćali rečima: Neka bog poživi Tita! Vidimo da su nam sve lagali o njemu i Pozdravite Bosnu.

Zanimljivo je da su početkom 1951. turske vlasti počele da prave spiskove rođaka koje bi iseljenici želeli da dovedu iz FNRJ u Tursku, ali su u Beogradu takve liste repatriraca ocenili neozbiljnima. Zaista, u mnogim slučajevima budući iseljenici su se našli na spiskovima, a da to nisu znali. U jednom dopisu iz novembra 1951. stoji da je FNRJ prekinula sa praksom “grupnog repatriranja iseljenika iz inostranstva o državnom trošku”, što je činjeno neposredno po okončanju rata. Vize za posetu Jugoslaviji najviše je tražila stara ekonomska emigracija iz BiH, Makedonije i Kosova, vlasnici trgovačkih firmi, ali i grupe lažnih turista koje su dolazile sa kolektivnim pasošima (zbog jeftinije i kraće procedure).

Brojevi

Kao što je u međuratnom periodu uredna statistika o iseljenicima vođena tek od 1927. godine, tako je i u socijalističkoj Jugoslaviji ona postala ažurna tek od jula 1957. Vlasti FNRJ su imale podatke da je u Turskoj 1949. bilo 450.000 muslimana koji su došli sa jugoslovenskih prostora. Vladao je utisak da Turska sve vreme požuruje taj proces. „Stvar je dobro počela pre godinu dana, ali napreduje veoma sporo. Oni bi želeli da se to ubrza i izjavljuju da su spremni da ljudima daju svoje, tj. turske pasoše ako je nama tako zgodnije“, tvrdio je Aleš Bebler, državni podsekretar za inostrane poslove septembra 1952.

Istina, posleratno iseljavanje u Tursku je kulminiralo sredinom 1950-ih, kada je već bila iseljena većina dobrostojećih muslimana, sposobnih da i u Turskoj započnu privatni posao. Siromašniji slojevi su emigrirali sve do 1966. kada je iseljenički talas naglo opao. Mnogi to dovode u vezu sa političkim padom Aleksandra Rankovića, ali nema dovoljno čvrstih argumenata koji bi to potvrdili. U zapisnicima sa sastanaka na kojima se razmatralo pitanje iseljenja Albanaca i Turaka, Ranković figurira kao dosledni vojnik partije koji se protivi masovnoj ekspatrijaciji Albanaca, što delimično narušava njegov status „zvezde“ sprskog nacionalističkog narativa.

Ono što je činjenica, to je da je u periodu 1952-1965. skoro 390.000 Turaka i Albanaca dobilo otpust iz jugoslovenskog državljanstva. Validnom informacijom možemo smatrati i podatak turskog popisa stanovništva iz 1965. koji je u tom trenutku registrovao 240.000 imigranata jugoslovenskog porekla. Sa druge strane, jugoslovenski diplomatski izvori iz marta 1970. kažu da je u Turskoj živelo 300.000 ljudi doseljenih iz socijalističke Jugoslavije. Engleski istoričar Hugh Poulton se oslanja na podatke iz statističkih godišnjaka, tvrdeći da se nakon 1953. iselilo svega 80.000 muslimana, dok makedonska istoriografija procenjuje da se nakon Drugog svetskog rata iz Makedonije iselilo oko 200.000 Turaka. Prištinski list Jedinstvo je u novembru 1979. naveo da u Turskoj živi 400.000 jugoslovenskih iseljenika, za razliku od albanskih autora koji unisono tvrde da je krajem 1970-ih u Turskoj bilo preko milion ljudi albanskog porekla.

Peščanik.net, 23.06.2013.

TEMA – KOSOVO