Šta se to desilo u Rusiji prošlog vikenda? Počelo je kao pobuna u oružanim snagama, zatim preraslo u nešto nalik dogovoru zaraćenih mafijaških porodica, na trenutak se transformisalo u državni udar i onda se naglo prekinulo u stilu završetka talačke krize, pri čemu je teroristima garantovan siguran prolaz i imunitet od krivičnog progona, uz gomilu drugih obećanja.
Faza 1: Pobuna. Ključa već mesecima. Tokom zime i proleća, Jevgenij Prigožin – čija se privatna vojska, grupa Vagner, borila protiv ukrajinske vojske za kontrolu nad ukrajinskim gradom Bahmutom – stalno je optuživao rusko ministarstvo odbrane da mu sabotira akcije i da nije obezbedilo dovoljno naoružanja. Prigožin i njegovi ljudi naizmenično su zvučali kao da jadikuju i da prete. Mnogi od njih su osuđeni prestupnici regrutovani iz zatvorskih kolonija, što je pristup koji nije izmislio Prigožin, ali ga je prvi primenio tokom ovog rata. Pretili su da će napustiti Bahmut. Na društvenim mrežama su vređali vojnike, uključujući ministra odbrane Sergeja Šojgua i načelnika generalštaba Valerija Gerasimova. Izgleda da je ministarstvo odbrane, ruska zvanična armija koju finansiraju poreski obveznici, a koja se bori zajedno sa Prigožinovim privatnim trupama, na sve to reagovalo pokušajem da ograniči Prigožinovu moć. Prema dostupnim izveštajima, ministarstvo odbrane već mesecima vrši regrutacije po zatvorskim kolonijama, preuzimajući Prigožinov pristup, čime mu je po svoj prilici prekinulo lanac snabdevanja sposobnim muškarcima koji nemaju šta da izgube. Državna vojska je sredinom juna pokušala da dovede svoju kuću u red tako što je od svih boraca zahtevala da potpišu identične ugovore sa ministarstvom odbrane. Nije bilo jasno da li se ta mera odnosi i na grupu Vagner – ako je tako, to je moglo značiti da bi Prigožin praktično izgubio kontrolu nad svojim trupama. Prigožin je 23. juna optužio ministarstvo odbrane za napad na njegove baze i, u nizu izjava, proglasio oružanu pobunu. „Zlo koje čini vojni vrh ove zemlje mora biti zaustavljeno“, rekao je on. „Biće vraćena pravda u redove vojske – a onda i pravda za celu Rusiju.“ Njegovi ljudi su prešli granicu iz Ukrajine u Rusiju; tvrdio je da ih ima dvadeset pet hiljada. „Ovo nije vojni udar. Ovo je marš za pravdu.“
Prigožin nije osporio Putina. Zapravo, ponašao se u skladu sa strukturom moći i mitologijom koju je konstruisao Putin, po kojoj Putin sam donosi sve odluke, a ako su te odluke loše, onda je neko drugi kriv – znači da je bio pogrešno obavešten. U video snimku objavljenom 23. juna, Prigožin kaže da je rat u Ukrajini pokrenut pod lažnim izgovorom – jer je, kako je rekao, ministarstvo odbrane lagalo Putina i navelo ga da veruje da će Ukrajina i Nato napasti Rusiju. Prigožin očigledno nije krenuo na Moskvu da svrgne Putina, već da mu objasni.
Faza 2: Mafijaški dogovor. Prigožinovi ljudi su na tenkovima ušli u Rostov na Donu, grad sa više od milion stanovnika u kom se nalazi sedište ruskog Južnog vojnog okruga. Tamo je Prigožin došao na razgovor, uz nešto nalik šoljici čaja, negde nalik dvorištu vojne zgrade, sa zamenikom ministra odbrane Junuz-Bekom Jevkurovim i zamenikom načelnika generalštaba Vladimirom Aleksejevim. Geneza sastanka bila je nejasna. Da li su dva generala doletela na razgovor sa Prigožinom? Ako je tako, to su bili pregovori. Ili su već bili u Rostovu kada su Prigožinovi ljudi zauzeli grad? To bi ih više činilo taocima, a manje pregovaračima. Prigožin je sedeo, šireći se na uskoj klupi, sa kalašnjikovim okačenim na desno koleno, dok je obema rukama gestikulirao. „Hoćemo načelnika generalštaba i Šojgua“, rekao je. „Ostajemo ovde i blokiramo grad dok nam njih ne predaju.“
„Uzmi ih“, uzvratio je Aleksejev, osmehujući se i šireći ruke, kao da im maše na ispraćaju. Činilo se da ima jednako malo poštovanja za Šojgua kao i Prigožin, što ne iznenađuje. Šojgu se na vrh nije probio kroz vojne redove. U Sovjetskom Savezu je bio partijski funkcioner. U postsovjetskoj Rusiji je postao ministar za vanredne situacije. Za posao ministra odbrane, koji obavlja od 2012, prvenstveno ga je kvalifikovala neka vrsta avanturističkog prijateljstva sa Putinom: njih dvojica su zajedno kampovali, pešačili i vodili Rusko geografsko društvo; Šojgu kao predsednik, a Putin kao šef odbora.
Faza 3: Državni udar. Prigožinovi ljudi kreću na marš ka Moskvi. Usput – možda čak i pre ulaska u Rostov – grupa Vagner je oborila nekoliko ruskih vojnih aviona. Sada je Prigožinova pobuna izgledala kao državni udar, ne zato što Prigožin direktno izaziva Putina, već zato što se bori protiv Putinove armije. Sledećeg jutra, Putin se obratio naciji. Nazvao je događaje „oružanom pobunom“ i uporedio je sa revolucijama iz 1917. koje su, kako je rekao, koštale Rusiju pobede u Prvom svetskom ratu i dovele do gubitka ogromnih teritorija. Nije pomenuo Prigožina po imenu, već je govorio o „organizatorima oružane pobune“, koje je nazvao izdajnicima. Zarekao se da će ih kazniti i odbraniti Rusiju.
Nekoliko ruskih oblasti proglasilo je vanredno stanje ili uvelo vanredne mere. Gradonačelnik Moskve je proglasio slobodan dan u ponedeljak (u tom trenutku je subota). Ruska prestonica se pripremala za bitku. Putinov avion je napustio Moskvu i nestao sa radara. Prigožin je shvatio da će, umesto da razgovara sa Putinom, verovatno umreti na ulasku u grad – jer, šta god da su mu bile namere, na kraju je ispalo da je to pokušaj puča.
Faza 4: Kraj talačke krize. U subotu uveče, oko 36 sati nakon početka pobune, pres-služba beloruskog diktatora saopštila je da je Aleksandar Lukašenko postigao dogovor. Prigožinovi ljudi će promeniti kurs. Prigožin će otići u Belorusiju. Putinov sekretar za štampu Dmitrij Peskov rekao je da su svi krivični slučajevi protiv Prigožina zatvoreni. U Lukašenkovoj izjavi navodi se da je sporazum obostrano koristan.
Kruže glasine da je Lukašenko, s Putinovim ovlašćenjem, Prigožinu obećao Šojguovu glavu na tacni. Nema načina da se ustanovi da li je to istina, ni da li Putin uopšte namerava da održi obećanja koja je podelio Lukašenko, ali jedna od nekoliko nemogućih dilema s kojima se Putin sada suočava jeste šta da radi sa Šojguom. Teško sebi može da priušti da zadrži ministra odbrane koji je dozvolio sve ovo – od javnih prepirki, pobune, opsade verovatno najvažnijeg vojnog grada u zemlji, očiglednog neuspeha da se zaustavi Prigožinova oklopna kolona, sve do evidentnog nepoštovanja tokom razgovora Vagnerovca sa predstavnicima regularne vojske. Prigožin je 26. juna objavio desetominutno audio saopštenje o pobuni. Naglasio je da su njegovi ljudi bili u stanju da onesposobe sve trupe ministarstva odbrane duž rute „marša za pravdu“. Dodao je da je za 24 sata grupa Vagner prešla istu razdaljinu kao između istočne i zapadne granice Ukrajine: „Da su specijalnu vojnu operaciju preduzele dobro obučene i disciplinovane trupe, bio bi im dovoljan jedan dan.“
Kao sa Šojguom, možda Putin ima sličnu dilemu i sa samim Prigožinom. Grupa Vagner može, ali ne mora biti od suštinskog značaja za ruski poduhvat u Ukrajini, posebno tokom tekuće ukrajinske kontraofanzive. Ali, čak i ako Putinu nije potreban Prigožin na bojnom polju, mora da odluči šta da radi s njim. Pomisao da Prigožin ide u egzil u Belorusiju je besmislena, uglavnom zato što to nije egzil. Optužbe protiv Prigožina su odbačene, on je funkcionalno slobodan da se vrati u Rusiju (za razliku od antiputinovskih aktivista i nezavisnih novinara, koji su prinuđeni da ostanu u egzilu zbog straha od hapšenja u Rusiji). Belorusija, niži član rusko-beloruske „unije“, nije baš suverena država. Granica između dve zemlje je funkcionalno otvorena. Lukašenko zavisi od Putinove pomoći u progonima za opstanak režima. Ranije je Lukašenko bio prevrtljiv, izigravajući Rusiju protiv zapadnoevropskih zemalja ali, otkako mu je Putin pomogao da uguši prodemokratske proteste 2020. Lukašenko se držao reda. Svejedno, Putin bi trebalo da je svestan rizika ponude da se šef velike privatne vojske preseli u Belorusiju. Šta ako se Lukašenko prikloni Prigožinu?
Istorijski gledano, Putin poštuje pravilo da svoje prijatelje drži blizu, a neprijatelje još bliže. Tu mafijašku porodicu niko ne napušta, a da ostane čitav. Putin ima mogućnost, što mu možda govori i instinkt, da vrati Prigožina u svoje okrilje (i iz Belorusije). To bi trebalo da bude lako, jer Prigožin zapravo nikada nije hteo da napusti to okrilje. U izjavi od 26. juna, Prigožin je ponovio da nema želju da ruši vladu. Putin se kasnije tog dana obratio naciji, obećavajući da će se odlučno obračunati sa inspiratorima pobune koja je pretila zemlji. Ali se opredelio da pobunu predstavi kao neku vrstu terorističkog napada, koji je pripisao neonacistima u Kijevu i neimenovanim neprijateljima na Zapadu; obećao je da nikada neće pokleknuti pred ucenama i pohvalio rusko nacionalno jedinstvo. Nije pomenuo Prigožina po imenu i zapravo je pohvalio Vagnerove borce kao hrabre patriote i pozvao ih da se pridruže regularnim trupama ministarstva odbrane. Ovaj poziv na povratak u Putinovu milost ne isključuje ni samog Prigožina. Uslov za povratak u Putinov krug verovatno bi bio da se Prigožin pojavi na televiziji i javno se pokaje zbog toga što je malo preterao u svom sukobu sa Šojguom. Koliko god da ova mogućnost izgleda apsurdno, s obzirom na opsadu Rostova, uništene avione i mrtve pilote, za rusku propagandu spada u okvire zamislivog.
Šta da misli ruski narod o svemu tome? U načelu, kao svi totalitarni režimi i Putinov režim ima za cilj da spreči ljude da razmišljaju. Ali prošlog vikenda su Rusi videli nešto izuzetno; ne samo oni koji prate nezavisne medije, već svi koji gledaju bilo koju televiziju ili čitaju ili gledaju bilo šta na mreži. Videli su pravi politički sukob. Videli su da, osim Putina, još neko deluje politički i – što je još važnije – koristi silu. Mogu li ih propagandisti i cenzori naterati da zaborave šta su videli? Svakako će pokušati. Rusi bi verovatno trebalo da se pripreme za ekstremni informativni udar.
Hoće li Rusi zaboraviti? Neki prizori koji su šokirali zapadne posmatrače, poput Prigožinove izjave da je rat u Ukrajini započeo pod lažnim izgovorom, verovatno će lako nestati iz kolektivne svesti. Nisu bitni detalji. Važno je da je procurio rezervoar gorke sumnje: Rusi uvek sumnjaju da ih lažu, ali nemaju drugog izbora nego da podrže one koji ih lažu. Prigožin im je dao izbor, sa tenkova na ulicama Rostova.
Ako Putinov režim skonča pre nego što Putin umre, taj kraj će ličiti na događaje proteklog vikenda: iznenadno, krvavo i isprva komično. Većina državnih udara u početku izgleda apsurdno. Svaki puč je igra samopouzdanja. Temeljno pitanje glasi: koliko će ljudi poverovati da moć ima osoba A, a ne osoba B? Prigožinov gambit nije bio zamišljen kao državni udar, ali je tako funkcionisao. Redovne vojne snage ga nisu zaustavile, dok su vojni zvaničnici ušli s njim u pregovore, jer su očigledno verovali da ima moć. Ne moć da se sruši Putin, već moć da se utiče na Putina. Nisu pogrešili. Putin je pobunu dočekao tako što je Prigožina nazvao izdajnikom koji mu je zabio nož u leđa, a puč je okončao oslobađanjem Prigožina svih optužbi.
Mada možda izgleda da je Putin preživeo Prigožinov slučajni pokušaj puča, nešto se u Rusiji ipak promenilo. Jedna od najintrigantnijih scena divljeg vikenda bio je odlazak Prigožinovih trupa iz Rostova. Ljudi su im aplaudirali i zahvaljivali. Na čemu? Na tome što su glasno izrazili svoje nezadovoljstvo. U američkoj mašti, nezadovoljstvo je konkretno i moguće ga je verbalizovati. U ruskoj stvarnosti, to je više osećaj nego govor – potrebno je da neko dođe i da mu glas (kao što to, na primer, čini Donald Tramp za milione ljudi u SAD). Prigožin je to uradio. Čak je i emitovao svoj razgovor sa zamenikom ministra odbrane i zamenikom načelnika generalštaba. Po prvi put posle mnogo godina, Rusi su videli politički razgovor na visokom nivou bez unapred utvrđenog scenarija. Jeste zvučalo kao da se dvojica siledžija cenjkaju oko uslova za reket, ali to su bili pregovori – to je bila politika – i bila je mogućnost. Većina Rusa koje poznajem ne bi želela da živi u zemlji koju ova razmena nagoveštava, ali je drugačija od one u kojoj sada žive.
The New Yorker, 26.06.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 29.06.2023.
UKRAJINA