Neka bude da je sve laž. Neka bude da studentkinja nije bila u zgradi policije. Neka bude da policajci nisu priveli i izmlatili studentkinju. Neka bude da joj policajci nisu kasnije navukli kesu na glavu i ugurali je u automobil. Neka bude da i automobil nije policijski. Povrede i modrice su stvarne. Telo ne može da laže. Ne može da izmisli, da lažira podlive. Kada ministar policije izađe i kaže da je sve što je rekla studentkinja – laž, on o tragovima na njenom telu i dalje ništa nije rekao.
Što je dovoljno da se zaključi da ministar laže. Jer, ako ne laže, ispada da ministar veruje da je najvažnije da se utvrdi da policija sa nečim, bilo čim, nije imala nikakve veze. Recimo, lopovi opljačkaju banku, a ministar kaže – nije policija. Onda se ispostavi da je banku opljačkao, recimo, „predsednikov“ otac, ali to i dalje ide ministru naruku – policija dakle s tim nema nikakve veze. Dobro, pustimo to. Neko kidnapuje decu na ulici, a ministar zadovoljno kaže – nije policija.
Reći sad ministru na to – dobro, nije policija, ali ko je, samom ministru bi zazvučalo kao psovka. Dok u drugim zemljama policija i tužilaštvo gone lopove ili siledžije, a pogotovo one što vezuju za radijator i prebijaju decu u podrumima ili ih kidnapuju na ulici, kod nas se posao policije svodi na to da tvrdi da ni sa čim nema nikakve veze. Što opet – primetiće pronicljivi čitalac – ne znači da ministar, kako smo rekli, laže. I pogrešiće čitalac, prevario ga je ministar.
Jer, ako je posao policije da štiti zakon i žitelje jedne zemlje, pa bila to i Srbija (što je olakšavajuća okolnost za policiju, jer Srbija nije država; a opet, nije država pored ostalog i zbog takve policije kakvu ima), onda potreba ministra da stalno ponavlja kako policija s gnusnim nasiljem i pljačkama nema ništa u najmanju ruku može da se razume kao priznanje da policija ne radi ništa. Što nije kraj, jer u sledećem koraku, tvrdnja da policija baš s ovim nema ništa zapravo znači da baš iza toga stoji policija.
Tako izgleda kada je laž odraz u ogledalu istine. Ministar tačno zna šta se dogodilo, i onda baš to negira, što je ravno priznanju. Zvučni top, je l’ da, primer je za takvo laganje. Da je zaista ministar, a ne lažov u službi svog šefa (ne, šef nije predsednik vlade, što svi znamo, ali treba ponavljati do iznemoglosti), on bi rekao, to nije policija uradila, to su uradili… i onda bismo čuli imena počinilaca i opis okolnosti pod kojima se to dogodilo. Nije se desilo, dakle – laže.
Ali, rekao je da će policija to istražiti, dobacuje čitalac i pravi se naivan. Jeste, rekao je, nekoliko dana pošto je policija od lekara dobila prijavu o povredama studentkinje. Dakle, prošlo je nekoliko dana pre nego što je ministar rekao da policija s tim povredama nema ništa, i u tih nekoliko dana policija ništa nije uradila da to istraži, da bi jednom, kada je stvar postala javna, ministar osetio potrebu da kaže samo toliko – policija s tim nema ništa. Pa dobro, ministre, ali ko ima?
Odavno je J.L. Austin držao predavanja o govornim činovima, ima mnogo više od pola veka od tada. I u tim predavanjima elaborirao je svoju teoriju o performativima – o iskazima kojima se nešto čini. Dakle, njima se ne referira na stvarnost, na nešto izvan jezika, nego se – recimo to tako, pojednostavljeno i grubo – stvara stvarnost. Vučić kao šef i njegovi potčinjeni izgledaju kao besprekorni majstori performativa – svojim lažima oni kreiraju novu stvarnost.
Samo što Austin nije govorio o lažima, nego baš o govornim činovima. I bio je dovoljno pametan da objasni da se govornim činovima može stvarati samo ako su ispunjeni tačno određeni uslovi – da se govor odvija u tačno regulisanim okolnostima, dakle ako su oni deo rituala; te ako je govornik opunomoćen, dakle ako ima moć da zadatim formulama kreira stvarnost (recimo, matičar kada sklapa brak). Na prvi pogled, ništa od toga ne važi za Vučića i njegove.
Ali, ako se pogleda pažljivije, i ako se vidi da je ključna reč moć, onda sve seda na svoje mesto. O tome su nekada govorili Žarko Puhovski i za njim Nenad Dimitrijević, kada su objašnjavali da su socijalizam i nacionalizam bliski po tome što ne prezaju da upregnu državni aparat, a s njim i poluge (gole) sile da kreiraju stvarnost po svojoj meri. Činjenice su nebitne, ako su mesta istine – sudovi, mediji, škole, ustanove kulture, a da ne govorimo o policiji, vojsci, službama… – pod našom kontrolom.
Sve je tačno što su rekli Puhovski i Dimitrijević, samo su pogrešili kada su to vezali za konkretne ideologije (socijalizma i nacionalizma). Evo, sad vidimo, to se sve može raditi i bez ikakve ideologije, u svrhe (gole) pljačke.
Vučić i njegov ministar policije nisu nikakvi vešti, ubedljivi lažovi. Naprotiv, oni se i ne trude da to budu. Njihova ideja je nešto sasvim suprotno tome – oni lažu da bi nas ponizili. Kažu: evo, sve možemo da izgovorimo, svesni da se to kosi s činjenicama i zdravom pameti, i vi to morate da prihvatite kao istinu jer smo jači od vas. Na to računa ministar kada kaže da policija s prebijanjem i kidnapovanjem studentkinje nema ama baš ništa, iako mi znamo da mora imati, jer niko drugi ne bi imao razloga da mlati studente.
A i ako bi imao, obaveza policije bila bi da to spreči ili razotkrije, a ne da se pravda da s tim nema ništa.
Ali, ubija nas Austinova teorija govornih činova: sve i ako vidimo da lažu, mi smo prinuđeni da se ponašamo kao da je to istina, jer je sila na njihovoj strani. Sve odnose u Srbiji danas treba tako posmatrati – kao odnose (gole) moći. Nije reč o argumentima, o činjenicama, nego se radi o pukom obaranju ruku. Ali, mi ipak znamo da oni lažu, reći će čitalac i pristati da ponovo bude normalan. Znamo, ali to što znamo, zahteva da bude sankcionisano i priznato, da bi bilo istina. Nije dovoljno da samo mi znamo.
I tako u par koraka stižemo do Nove i N1. To su mesta istine izvan kontrole režima. Već sam o tome pisao, i opet ću ponoviti: nije stvar o tome da te dve televizije gledamo da bismo videli i čuli istinu, nego da bismo dobili potvrdu da je ono što znamo zaista istina i da postoji jedna zajednica s kojom tu istinu delimo – koja stoji na toj istini. Ta zajednica, kao alternativa zajednici sile i laži, formirala se protekle godine, i vrlo brzo će nestati ako više ne bude Nove i N1.
Jeste, realno je da ćemo izgubiti Novu i N1, ali ćemo dobiti – izbore. Sve što se do sad dogodilo, nije uopšte išlo ka tome da ćemo uskoro izaći na izbore. Sada se prvi put može reći – izbori su na vidiku, onoliko koliko je izvesno da uskoro više nećemo imati Novu i N1. Ko god veruje da će njihov gubitak nadoknaditi društvene mreže, ne zna ništa ni o zajednicama, ni o istini, ni o izborima. Možemo li tome da ga naučimo?
Treba verovati da možemo. Uzmimo primer studentkinje iz prvog dela teksta. Da li bismo ikad saznali šta joj se dogodilo da sa društvenih mreža u svoj informativni program to nisu unele Nova i N1? Čitalac kaže – neki bi sigurno saznali. Ali, nije stvar u nekima, nego baš u svim članovima zajednice. Jer, kako je na društvenim mrežama stajalo da je policija prebila studentkinju, tako se na istim mrežama pojavilo i da je studentkinja demantovala da se to dogodilo – pojavilo, pa nestalo.
A i to su, na mrežama, opet videli samo neki. Ali, jednom kada to postane vest u programu televizije, mi znamo da su to što mi vidimo, videli i mnogi drugi, i još znamo da su to videli otprilike kad i mi. Hoću da kažem, mi tu vest delimo, i ona nam stiže s mesta koje smo prihvatili kao mesto istine. I tek onda to postaje relevantna istina za (sve) nas. A važno je da bude baš takva istina, jer samo kao takva, može biti osnova za kolektivnu akciju. I samo kao takva može biti osnova za tvrdnju da ministar laže.
Da je ostala na društvenim mrežama, ministar se verovatno i ne bi ni oglasio. Strašno je to što se dogodilo studentkinji, i svi zajedno moramo reagovati na to. Ali, od toga je, rekao bih, još važnije – neće biti svih nas zajedno, bez Nove i N1. A kad nas ne bude, kao alternativne zajednice, kao članova pobunjenog dela društva, onda – u zemlji (gole) laži, i samo laži – može sve, pa i izbori.
Peščanik.net, 17.10.2025.
NADSTREŠNICASLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Škola ili ulica - 08/05/2026
- Nema sreće s Evrovizijom - 05/05/2026
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
