Leadership http://bit.ly/UQ8hbk

Ne treba se petljati u tuđe snove ni noćne more. Snovi, košmari pogotovo, umeju da budu dvosmisleni. Možda zato Mijat Lakićević ne zna da li je to što nam je ispričao san ili noćna mora. „Odlazak“ Aleksandra Vučića s mesta predsednika vlade zaista deluje kao san. Ne treba sumnjati ni u to da bi dolazak Dačića, Pajtića ili Tadića na njegovo mesto bio – kako sugeriše Lakićević – prava noćna mora. Ne vidim, međutim, šta tu treba da nas zbuni: činjenica da bi svaki od navedene trojice na mestu predsednika vlade samo produžio političku, društvenu i ekonomsku agoniju ne menja na stvari da bi odlazak Vučića za Srbiju bilo ostvarenje sna. Zato noćni okvir Lakićevićevog teksta treba zanemariti, da bismo se posvetili njegovom racionalnom središtu. U tom središtu izlažu se pogrešne teze koje nisu rešenje za Srbiju.

Dva su bitna mesta u Lakićevićevom tekstu, i oba su karakteristična za neoliberalnu poziciju. Jedno se tiče tobože pouzdanog znanja o tome šta Srbija treba da preduzme da bi izašla na put „normalizacije“. Lakićević nabraja sledeće mere: 1) smanjiti penzije i plate u javnom sektoru za 15 odsto; 2) otpustiti 100.000 radnika iz javnog sektora i preduzeća u restrukturiranju; 3) prodati Telekom; 4) privatizovati deo EPS-a; 5) privatizovati dobar deo ostalih državnih i komunalnih preduzeća; 6) poljoprivredu prepustiti seljacima i dozvoliti prodaju zemlje strancima; 7) raskinuti tesne veze sa Rusima; 8) bezuslovni i bezrezervni ulazak u EU; 9) ulazak u NATO. Pošto je to izlistao, Lakićević će naglasiti i prvi preduslov svih ovih uslova za normalizaciju Srbije: to je „privatizacija, tj. privatna svojina“.

Na drugom mestu on kaže da ovim merama, nažalost, manjka podrška u Srbiji. Lakićević odnekud zna da velika većina građana ne želi reforme, ne želi da menja postojeće stanje; naprotiv, oni bi sebično da sačuvaju privilegije koje uživaju iako znaju da će to uništiti i društvo i državu. Ne znam kako je Lakićević došao do ovog zaključka, ali neka bude da je u pravu: iako su partiji predsednika vlade na izborima dali plebiscitarnu podršku za reforme, reći će Lakićević, građani su u stvari lagali – oni ne žele da se „sistem“ suštinski menja. U takvim okolnostima, o čemu sanja jedan neoliberal? O čvrstoj ruci države, naravno, koja će građanima protiv njihove volje nametnuti mere za koje „elita“ veruje da su neophodne za postizanje „opšteg dobra“, to jest „normalnosti“.

Da bismo jasno videli o čemu je reč, hajde da još jednom razmotrimo tu normalnost: normalna je država čiji su građani glupi i ne umeju racionalno da procene ni šta je u njihovom ličnom ni šta je u njihovom zajedničkom interesu, pa umesto njih i protiv njihove volje stupa država prema uputstvima prosvećene manjine. Ko proverava ta uputstva? Šta su mehanizmi odgovornosti u tako ustrojenoj državi? Ako privilegovana elita polazi od toga da su građani mahom glupi i nekompetentni da prosuđuju sa stanovišta ličnog i zajedničkog dobra, kome ta elita polaže račune i odgovara za svoje postupke? Koliko su smislene i čemu služe demokratske ustanove i procedure u sistemu koji polazi od premise o glupom narodu? To su pitanja na koja neoliberali ne nude odgovore.

Na primer, kada Lakićević kaže da se mora „bezuslovno i bezrezervno“ ući u EU i u NATO, da li on misli da su svi koji se sa njim oko toga ne slažu nužno glupi ili neznalice ili pokvareni, pa sa njima o tome ni ne vredi razgovarati? Kako se u vezi sa ulaskom u EU i u NATO dokazuje da su to jedine ispravne mere za Srbiju, a da su oni koji to ne vide – intelektualni „slepci“? Ali, neka bude i ovde da je baš tako kako Lakićević kaže. Ulazak u EU i u NATO jeste rešenje, i to jedino rešenje, ali, na nesreću, velika većina građana Srbije to naprosto ne vidi. Šta da se radi? U neoliberalnom duhu, Lakićević će se dakle založiti za intervenciju čvrste ruke države. Pošto ta intervencija izostaje, Lakićević će „bogohulno“ zažaliti za Vučićem.

Naravno, nije njega nimalo briga za Vučića, on žali za strukturnom pozicijom koju je Vučić izgradio na plebiscitarnoj (iako neiskrenoj) podršci. S tom većinom, on sve može i sve mu je dozvoljeno (Lakićević će to ispravno opisati kao „takoreći nekontrolisanu političku moć“), ali ništa ne preduzima. Kao ni svaki drugi neoliberal, Lakićević nema problem sa nesistemskom i nadustavnom, „takoreći nekontrolisanom“ političkom moći, on samo žali što nedostaje volja da se ta moć upotrebi na „pravi“ način, dakle na način na koji Lakićević misli da bi to trebalo uraditi. Neoliberali nisu nimalo gadljivi na diktatore (što je Hayek jasno pokazao svojim toplim posvetama vlastodršcima u Čileu i Portugalu), dok god ti diktatori slede njihova uputstva.

Dobro, preterao sam, Lakićević je u mnogim svojim tekstovima pokazao da mu je strano svako nasilje i da uglavnom jasno razlikuje dobro od zla. Otuda i čudi njegov tekst. Zbunjuje taj žal za čvrstom rukom koja bi sprovela mere a da građane ni ne pita šta o tome misle. Koja bi, ako zatreba, postupala i mimo volje građana. Liberal bi više nade položio u obrazovanje i u spore evolutivne procese, računajući da svako nasilje, čak i kad je učinjeno iz najboljih namera, čak i kad je iznuđeno katastrofalnim prilikama, na duže staze vodi ne ka društvenoj normalnosti, nego ka društvenoj patologiji, za šta je Srbija u poslednje tri decenije odličan primer. Liberal bi zahtevao političko partnerstvo između građana, kao i između građana i vlade koju su izabrali, tako da svaki građanin ima udeo u kolektivnoj odgovornosti za političke odluke zajednice.[1]

Svih devet mera koje je Lakićević nabrojao su stvar političke odluke. U zemlji koja se vodi pravom jačeg, u kojoj ustanove i procedure služe samo kao legitimacijska fasada za političku samovolju, takve mere ne moraju nužno voditi ni do kakvog poboljšanja. Naprotiv, one mogu samo još više ugroziti i društvo i državu. Podrška većine ne može biti opravdanje za političku samovolju, kao što ne vodi nužno ni ka partnerstvu između građana i vlade te podeli odgovornosti između njih. Potrebno je uspostaviti normativni okvir, unutar koga bi mere koje Lakićević zagovara dale očekivane rezultate. Ali, za takav okvir, Lakićević kaže, treba trista godina da se izgradi, a mi nemamo vremena, gori nam pod nogoama, ili ćemo se sad izvući il’ nas neće biti. I to je klasična neoliberalna strategija: donositi odluke u iznudici, pod izgovorom da nema vremena za razmišljanja i dogovaranja.

Po cenu da ispadnem u društvu glup, neznalica i pokvaren, mislim da podrška merama koje je naveo Lakićević ne sme biti bezrezervna. Ona se mora staviti u zagrade dok se ne ispuni jedan preduslov koji tek posredno ima veze s privatnom svojinom: reforma bi pre svega morala da podrazumeva normativnu rekonstrukciju države. Tom rekonstrukcijom morala bi se institucionalizovati ideja političke neutralnosti na kojoj bi se konstituisala država koja sve svoje građane tretira sa jednakom brigom i jednakim poštovanjem – jednaka briga i jednako poštovanje za sve, to su vrednosti od kojih treba da pođe institucionalna i normativna rekonstrukcija Srbije, za kojom bi onda logično sledila reforma koju zagovara Lakićević. Bez tog osnova, Lakićevićeve mere, koje se jednim delom već primenjuju ili se najavljuju za skoru budućnost, pokazaće se, kao i sve prethodne, kao puka manipulacija kojom se građani u Srbiji, po predvidljivom neoliberalnom obrascu (što ne isključuje nacionalistički), razvrstavaju u one prvog i u one drugog reda.

Peščanik.net, 05.08.2014.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

———–    

  1. Vidi Ronald Dworkin, „The Partnership Conception of Democracy“, Cal. L. Rev. 86/3 (1998), str. 453-458;

    dostupno na: http://scholarship.law.berkeley.edu/californialawreview/vol86/iss3/4

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).