Kada pomislite na rad stranaca u Srbiji verovatno vam ne padaju na pamet stručnjaci međunarodnih organizacija, ili direktori i viši menadžment stranih kompanija. Ne, prva asocijacija su Linglong robovi, radnici na građevini, odnedavno i razni ruski (uglavnom) i ukrajinski (manje) biznismeni i preduzetnici koji su se ovde sklonili od ratnog ludila. Sve je više i kurira-stranaca, platformskih radnika. I zaista, onome ko prati ovu temu jasno je da se ono što karakteriše položaj stranih radnika u Srbiji može uglavnom svesti na jednu reč: zloupotreba. Poslednjih nekoliko godina, nakon što je uspešno izveden masovni egzodus domaće radne snage, prava radnika su dalje urušena i stvoren je ambijent u kojem praktično ne može da se nađe pošten posao u normalnim uslovima rada, Srbija vapije za radnom snagom iz inostranstva. Ova potreba označena je naravno kao pobeda vlasti, jer su zaposlili sve radnike u Srbiji pa nam sada – kao na primer Nemačkoj – treba još radnika „iz uvoza“. Svako ko je proveo makar tri meseca u Srbiji zna da to nije tačno, pa neću dalje ni objašnjavati zašto se na ove neistine ne treba ni obazirati. Poenta je da je dovođenje stranih radnika postalo realnost, potreba a ne hir, kao i da se više ne može ograničiti na usamljene slučajeve takozvanih „stranih investitora“ – i domaćim poslodavcima nedostaje radna snaga najrazličitijih profila.
Da se vratimo na zloupotrebe. Nedostatak radne snage bi u teoriji mogao dovesti do poboljšanja uslova rada, kada bi se kod nas poštovali zakoni slobodnog tržišta. Ako je nešto u velikoj potražnji a ponuda je mala, cena mu raste. Kako kod nas ništa nije normalno, pa ni tržište rada, nedostatak radne snage nije proizveo takve efekte. Odnosno jeste u nekim profesijama, što je dovelo do dvostrukih čudnovatih posledica. Sa jedne strane, stručnjaci za te deficitarne profesije nisu želeli da prihvate ni povišenu cenu rada, jer je ona i dalje podrazumevala isto maltretiranje od strane poslodavca kao i do tada (neplaćeni prekovremeni rad, zlostavljanje na radu, isplatu na ruke bez prijave i uplate doprinosa i slično), a sa druge strane privukla je mnoge na „specijalizaciju“ za te profesije preko noći, u čemu neki nisu bili previše uspešni, što je dovelo do opadanja kvaliteta usluga koje pružaju. Sa druge strane, rešenje za deficit radne snage dovođenjem stranih radnika posmatrano je isključivo i samo kao damping radne snage u Srbiju: doći će ljudi koji će raditi pod uslovima koji su lošiji od minimalnih zakonskih uslova rada, jer će i takvi biti bolji od uslova rada koje imaju u svojim matičnim zemljama. Nakon što je postalo jasno da je trgovina radnicima (namerno koristim ovaj izraz jer se ljudska bića u ovom kontekstu od strane države i „poslodavaca“ posmatraju isključivo kao roba) promenila smer, i da je sada isplativije uvoziti strance nego izvoziti domaće radnike, nastao je haos na tržištu rada koji je država obilato blagosiljala (valjda zato što progres ne sme da trpi zbog ograničenja tamo nekih ljudskih prava, još manje zbog prava radnika).
Do čega je to dovelo u praksi? U blažim slučajevima, do rada na crno (procena je da stranih radnika na crno ima koliko i domaćih, dakle oko 20% od ukupnog broja stranaca koji uđu u Srbiju), rada u uslovima i na poslovima koji nisu ugovoreni (a koji dovode i do jako teških posledica, pogledajte slučaj filipinske radnice), kao i do klasičnih slučajeva trgovine ljudima (više puta opisani slučajevi indijskih radnika, vijetnamskih radnika). Ako prve dve grupe slučajeva poredimo sa domaćim radnicima, videćemo da nema puno razlike – strani radnici žrtve su istih nezakonitosti koje se svakodnevno događaju i domaćim radnicima. Njihov položaj je naravno teži jer ne poznaju jezik, pravni sistem, često ne znaju kome da se obrate za pomoć i relativno su nevidljivi za neposrednu okolinu. Ali šabloni zloupotreba zbog kojih ostaju bez prava na radu i po osnovu rada, identični su za sve.
Ovo međutim nije slučaj sa trećom grupom zloupotreba, koja pretpostavlja i najgore kršenje zakona i činjenje nekoliko krivičnih dela u postupku radne eksploatacije. Zloupotrebe su uglavnom vršile kompanije koje su povezane sa državom, odnosno političkim strukturama na vlasti – ili one koje su izvodile infrastrukturne radove (kao što je slučaj sa GP Nikolić i indijskim radnicima) ili one koje su okarakterisane kao političko-ekonomsko-državni projekat (kao što je to slučaj sa Linglongom). Osnove njihovog postupanja su u zloupotrebi članova 18-21. Zakona o zapošljavanju stranaca, kojim je predviđen poseban postupak dobijanja radne dozvole za lica koja su u radnom odnosu kod stranog poslodavca i ne zaključuju poseban ugovor o radu u Srbiji (upućena lica i lica koja se kreću kroz privredno društvo). Iako je reč o privremenom radu tih lica, što se vidi iz opisa njihovih poslova, on je zakonom produžen do dve godine što nije kratak period. Potom, ovaj režim je fingiran u odnosu na veći broj radnika koji su na kraju postali žrtve trgovine ljudima. Fingiran je na načine koje sistem prepoznaje – pa se onda postavilo pitanje kako niko nije reagovao na nezakonitosti koje su se masovno sprovodile? Na kraju, ali nikako najmanje važno, na osnovu ovih izuzetaka od opšteg režima dobijanja radne dozvole, inspektori rada su odbijali da postupaju prema tim radnicima, tvrdeći da se prema njima ne primenjuje Zakon o radu, kao ni većina drugih radnopravnih propisa. Ovako nešto ne piše u zakonima (naprotiv, i Zakon o radu i Zakon o zapošljavanju stranaca su sasvim jasni), a time su ozbiljno prekršene i međunarodne obaveze koje je Srbija preuzela na sebe (naravno, nikoga u vlasti nije briga za to). Za ova krivična dela verovatno nikada niko neće odgovarati, ali je lepo podsetiti ih se s vremena na vreme.
Ali vratimo se na probleme sa nedostatkom radnika.
U situaciji kada je nedostatak radne snage postao državni problem, nismo se iznenadili kada je rešenje ponudio NALED. Ono se sastojalo u usvajanju novog zakona o sezonskim poslovima, koji je pretpostavljao niz neustavnih rešenja i širom otvarao vrata trgovini ljudima. Ovaj zakon je povučen, pa je vaskrsao, a čini se da je za sada vlast odustala od njegovog usvajanja. I to je naravno odlična vest. Umesto kontroverznog zakona dobili smo izmene i dopune nekoliko zakonskih tekstova koji uređuju opšti položaj stranaca i opšte uslove za njihovo zapošljavanje u Srbiji. Ovi tekstovi su izašli na javnu raspravu i vredi ukratko prokomentarisati samo nekoliko najznačajnijih rešenja sa stanovišta budućeg radnopravnog položaja radnika-stranaca.
Najpre, jasno je da se ceo koncept radnih dozvola menja, što menja suštinu zakona (stoga je nejasno zašto nije u proceduri novi zakon, umesto izmena i dopuna zakona). Ukida se dvojnost dozvola i ubuduće će postojati samo jedna i jedinstvena dozvola za boravak i rad stranaca. Dalje, uvodi se institut „saglasnosti“ koji omogućava strancu promenu osnova rada i/ili promenu poslodavca. Ovo je od izuzetnog značaja, imajući u vidu dosadašnji ucenjivački potencijal sistema radnih dozvola. Lice kojem je izdata radna dozvola za rad kod jednog poslodavca, gubitkom zaposlenja kod tog poslodavca gubilo je i osnov postojanja radne dozvole, ali i osnov privremenog boravka u Srbiji. Ovo je u praksi dovodilo do toga da poslodavac nameće radniku-strancu nezakonite uslove rada, na koje je radnik pristajao, jer je alternativa bila da izgubi posao, a samim tim i da mora da napusti Srbiju. Za radnike iz dalekih azijskih zemalja ovo je u praksi značilo samostalni povratak u matičnu državu, za šta najčešće nisu imali ni volje, ni novca. Otuda su pristajali na uslove rada koji su daleko ispod ugovorenih, a često i ispod zakonskog minimuma. Kako su se ovi radnici tretirali u slučajevima kada se oglase i preko organizacija civilnog društva i medija ukažu na robovski položaj u kojem se nalaze, imali smo prilike da vidimo na primerima indijskih i vijetnamskih radnika, kao i u nedavnom slučaju filipinske radnice. Ukidanje ovog koncepta i mogućnost da strani radnik menja poslodavce tokom svog boravka u Srbiji predstavlja napredak u tom smislu. Možda je jedino loše to što je strancu u uslovima kada mu prestane radno angažovanje ostavljeno samo 30 dana da zasnuje naredni radni odnos ili se na drugi način radno angažuje. Iako tržište rada beleži deficit radne snage, čini se da je ovaj rok suviše kratak i da će u praksi dovesti do toga da strani radnici koji legalno dođu u Srbiju nastave da posle prestanka prvog zaposlenja ovde borave i rade „na crno“. Videćemo kako će izgledati praksa, ali je čini se potrebno biti fleksibilniji u tom pogledu.
Dalje, mehanizmi upućivanja na rad i kretanja kroz privredno društvo su donekle unapređeni. Reč je o pomenutim institutima koji su bili jako zloupotrebljavani u prethodnom periodu. I kod upućivanja i kod kretanja kroz privredno društvo, bilo je potrebno ispuniti određene uslove. Ti uslovi su opstali i ostaje samo da se nadamo da će – suprotno dosadašnjoj praksi Nacionalne službe za zapošljavanje – biti strogo kontrolisani i da će se poslodavci pridržavati slova zakona. Međutim, indikativne su promene u tekstu članova 18. i 20. koji su osnovni kada je reč o ovim načinima dolaska na rad u Srbiju. Kod upućivanja se posebna pažnja poklanja sadržini ugovorenih uslova rada, uz napomenu da oni ne mogu biti u suprotnosti sa radnopravnim propisima Srbije. Ovo je suštinski i do sada bio slučaj, ali je sada nacrtano inspektorima rada koji su odbijali da na ovaj način tumače zakon. Pretpostavljam da je cilj ove odredbe i da abolira inspektore rada koji do sada svesno nisu poštovali zakon – tumačenje će biti daje „tek sada normirano, do sada nije bilo tako“, iako to ne može biti dalje od istine. Takođe, srećna posledica ovakvog rešenja jeste i to što inspekcija rada više ne bi smela ni da pomisli da nije nadležna za uslove rada ovih radnika. Ona je naravno i do sada bila nadležna, ali će od sada to biti toliko evidentno da nikakvo drugo tumačenje neće biti moguće, koliko god se neko trudio da rastegne norme u tom pravcu. Ista je situacija i kada je reč o kretanju kroz privredno društvo, gde se novom definicijom „specijaliste“ kojem se kretanje može odobriti – a koja je do sada bila jako zloupotrebljavana – očigledno pokušava smanjiti područje zlonamernog tumačenja odredbe (koja istini za volju ni do sada nije bila loše napisana). Ostaje da se vidi da li će Nacionalna služba za zapošljavanje i dalje uporno kršiti zakon, ili će tumačiti nove odredbe u skladu sa onim što u njima piše – u ovom drugom slučaju, na primer, nijedan od vijetnamskih radnika angažovan kod podizvođača radova u Linglongu ne bi ispunjavao uslove za legalan boravak i rad u Srbiji. Ono što je loše u ovom konceptu jeste da je mogućnost ovakvog rada produžena do tri godine – to uveliko obesmišljava privremenost takvog radnopravnog položaja stranca.
Konačno, moguće je i zapošljavanje stranaca na neodređeno vreme, što pokazuje tendenciju prelaska sa sistema sezonskog rada stranaca na njihovo trajno nastanjivanje u Srbiji.
Predložene izmene i dopune sadrže i loša rešenja. Prvo je da se „na mala vrata“ uvodi i privremeno zapošljavanje, odnosno drugi oblik radnog angažovanja van radnog odnosa. Ovako nešto nije preporučljivo, mada se s pravom možemo zapitati zašto bi strani radnici imali bolji tretman od domaćih radnika koji su neustavno radno eksploatisani u identičnim oblicima rada. Ipak, ako se pogleda dosadašnja praksa i ranjivi položaj stranaca, čini se da bi se ove odredbe morale izmeniti, makar u pravcu dobijanja radne dozvole samo ukoliko domaći poslodavac nudi ugovor o radu, a da se kasnije radnik može angažovati i u nekim drugim režimima rada. Ovako se ponuđeno rešenje približava onom koje postoji kada je reč o sezonskim poslovima, mada je i dalje daleko kvalitetnije u pojedinim segmentima (mora postojati radna dozvola, nema usmenog ugovora).
Izmenjen je i niz drugih odredaba, ali su mi se ove učinile najznačajnijim za početni komentar. Videćemo da li će u ovom obliku stići do skupštine i biti usvojene, odnosno kako će to izgledati kada se počnu primenjivati od naredne godine.
Kako se mogu ukupno okarakterisati ponuđene izmene i dopune? Navikli da od ove vlasti dobijamo izuzetno loša rešenja, svakako ćemo biti prijatno iznenađeni. Napuštanje NALED-ovog puta međutim nije izvršeno u potpunosti. Naprotiv, izmene i dopune sadrže neke sistemske greške koje mogu dovesti do sličnih posledica, kao što bi bilo usvajanje ozloglašenog zakona o sezonskim poslovima. Ali one zapravo nisu uzrokovane (samo) ovim predloženim izmenama, već su utemeljene u Zakonu o radu i nizu drugih zakona koji sadrže rešenja kancerogena po pravni sistem. Dok se one ne promene – a to se zaista ne može očekivati od ovih vlasti, jer su ih one namerno i osnažile i proširile – ponuđenim izmenama i dopunama moramo biti zadovoljni. Jer se one suštinski svode na jedno: strani radnici biće podjednako obespravljeni kao domaći radnici. Kada se izborimo za promenu tretmana radnika u Srbiji, automatski ćemo se izboriti i za sprečavanje užasnih scena koje smo gledali u Linglongu, ali i drugih suptilnijih oblika radne eksploatacije.
Još jedna stvar je veoma važna kada je reč o ovim izmenama. I ona može stati u jednu reč: integracija. Naime, do sada je na snazi bio režim dovođenja stranih radnika koji je napravljen u potpuno drugim okolnostima na tržištu rada, pre svega postojanja hronične visoke nezaposlenosti. Otuda je bio restriktivan i usmeren na sezonsko, kratkoročno boravljenje stranih radnika u Srbiji. Nova zakonska rešenja podrazumevaju kvalitativno drugačiji pristup. Strani radnici su dobrodošli da ostanu, dakle ne kao sezonski radnici već kao radnici-imigranti. Oni će doći, dovešće u nekom trenutku svoje porodice, ili će u Srbiji zasnovati porodice. Na stranu problemi sa fašističkom desnicom koja je fabrički podešena da ovim ljudima zagorčava život, postavlja se pitanje koliko smo kao zemlja spremni za ovakva rešenja? Nedavno sam na stručnoj tribini čuo analizu stanja kada je u pitanju sticanje nekretnina u Srbiji – ne treba puno da se shvati da za strance postoje značajna ograničenja. Isto se odnosi i na druge oblasti prava, na primer porodično pravo koje je takođe važno svim imigrantima. Ne treba zanemariti ni potrebu za pojačanom podrškom tim porodicama koje će doći ne znajući ni lokalni jezik, ni lokalne običaje i stil života – ko će biti ta podrška? Centri za socijalni rad, koji nemaju kapacitete da je pružaju ni postojećim korisnicima? Kako će deca učiti škole? Ako želimo (a želimo) da privučemo i visokoobrazovane kadrove, kako ćemo priznavati njihove diplome i stručne kvalifikacije? Otvara se dakle čitav niz pitanja sa kojima su se već susrele mnoge države Evrope koje donedavno nisu bile centri radničke imigracije. Na takve izazove su odgovorile sa promenljivim uspehom. Valjalo bi od njih naučiti ponešto i probati koordinisanu akciju izmena širom pravnog sistema, kako se ne bi sve završilo na dobroj volji da se stranac zaposli samo zato što je to potrebno poslodavcima u Srbiji, a da istovremeno Srbija nema odgovor na neka osnovna životna pitanja ljudi koji će na ovaj način doći i postati naši sugrađani.
Peščanik.net, 22.02.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
