Smeštaj vijetnamskih radnika Linglonga u Zrenjaninu, foto: Sara Nikolić/Inicijativa A 11
Smeštaj vijetnamskih radnika Linglonga u Zrenjaninu, foto: Sara Nikolić/Inicijativa A 11

Vijetnamski radnici koji su angažovani (preko različitih posrednika u odnosu koji na osnovu dostupnih informacija nije sasvim razjašnjen) su žrtve trgovine ljudima. Imajući u vidu najnovija otkrića o njihovom načinu dolaska u Srbiju koji je karakterističan za vrbovanje lica koja se nalaze u teškoj materijalnoj situaciji, imajući u vidu sadržinu njihovih ugovora koje su potpisali sa domaćim poslodavcem (o svemu tome detaljno se možete informisati ovde) kao i faktički odnos poslodavca prema njima po dolasku u Srbiju – to je sasvim izvesno. Takođe je nažalost sasvim izvesno i da ova činjenica nikada neće biti utvrđena na sudu. Bar ne na ovom domaćem. Da bi stigla do suda, potrebno je da država štiti pravni poredak i osnovne principe međunarodnog prava, što se u Srbiji ne dešava. Zato nam ostaje samo da dajemo subjektivna stručna mišljenja o postojanju krivičnog dela i nadamo se da ćemo dočekati vremena kada će postojati osnovne pretpostavke da se na osnovu njih pokrene ozbiljna istraga i utvrde činjenice koje će dovesti do kakve-takve sudske satisfakcije za žrtve.

Do tada, najviše trpe (osim naravno radnika) oni koji su ukazali na njihov dramatičan položaj – novinarske ekipe se napadaju i blokiraju, a novinarki koja je prva otkrila postojanje modernih robova se preti.

Sa druge strane, prinuđeni smo da slušamo apologete koji bez trunke srama izvrću činjenice. Njih ima dosta – u skladu sa ozbiljnošću situacije – i veoma su aktivni u utrkivanju ko će se brže, jače, bolje ulizivati investitorima i trafikerima. Sledi kratak rezime njihovih nastupa, ne da bih vam pokvario dan već da bismo zapamtili ko je sve učestvovao u prikrivanju krivičnog dela trgovine ljudima, ako jednog dana budemo imali uslove da te okolnosti ispituje (neko drugačije, nezavisno) tužilaštvo.

Očekivano, prvi se za reč – iako ga niko nije prozvao – javio poslodavac-ministar Momirović. On je, sasvim u skladu sa svojim uobičajenim manirima, žrtve trgovine ljudima pretvorio u bahate radnike koji su uprkos odličnim zaradama rešili da muče svoje poslodavce time što će živeti u uslovima nedostojnim ljudskog bića. Njegova izjava da radnici iz Vijetnama istina spavaju u neuslovnim barakama, ali da su dobro plaćeni pa je stoga sve urađeno po zakonu, plitka je i providna zamena teza. Najpre, jasno je da radnici čije je premeštanje sprečavalo privatno obezbeđenje Linglonga nemaju puno izbora kada je reč o tome gde će boraviti van radnog vremena. Potom, poslodavac se ugovorom obavezao da će rešiti pitanje smeštaja i ishrane tih radnika – svakako nisu mogli da očekuju da će stanovati gde stanuju i jesti ono što jedu, jer postoje određeni minimalni standardi koji se moraju ispuniti u ovakvim situacijama. Treće, visina zarade koju (ne) primaju ne opredeljuje njihov položaj žrtava trgovine ljudima – ograničenje kretanja i zadržavanje ličnih isprava indikatori su da postoji ovo krivično delo. Takođe, oni mogu i sa takvim zaradama biti žrtve radne eksploatacije, jer su njihov težak i nebezbedan smeštaj i nedovoljna ishrana upravo rezultat pokušaja poslodavca da na njima što više uštedi, ispod svakog standarda i minimuma dostojanstvenog života. Povrh toga, jasno je da njihovo radno vreme značajno prevazilazi zakonski maksimum, kao i da iz ugovora nije jasno da li im se prekovremeni rad plaća za te „ugovorene“ prekovremene sate (što je takođe nezakonito), pa je element radne eksploatacije sasvim izvesno prisutan.

Ako je izjava ministra iritantna, šta reći za izveštavanje televizije Pink? Osoba (neću je nazvati novinarkom) koja je izrežirala šaradu sa navodno presrećnim Vijetnamcima, podsetila nas je u koliko dubokom moralnom mulju živimo. Potpuna negacija onoga što su samo par dana radnije snimile razne druge ekipe novinara i aktivista, svedočanstva radnika i „tuča“ za oslobađanje jednog od njih – sve to nestaje u pink izmaglici, u nadi da se hipnotisani gledalac neće setiti da potraži drugi izvor vesti. Ovakvo kreiranje alternativne realnosti nije novo za propagandnu mašineriju vlasti. Ali je indikativno – ono se dešava samo kada se vlast uplaši nekog ozbiljnog problema.

Na svu sreću, onda nam se javila premijerka. Kako to obično biva, iznela je probni balon teorije zavere protiv kineskih investitora, koji će kasnije predsednik Vučić samo dalje naduvati. Brnabić je izjavila da uslovi života vijetnamskih radnika nisu problem Linglonga jer im on nije poslodavac, što je formalno tačno, ali je takođe odmah upala u mrežu teorije zavere protiv kineskih investitora. Zaboravila je međutim da napomene da je i kompanija koja jeste poslodavac ovim radnicima – kineska, kao i činjenicu da su organizacije civilnog društva i stručnjaci podjednako protestovali i u slučajevima Jure (južnokorejska kompanija), Aptiva (engleska kompanija), indijskih radnika (gde su u trgovini ljudima učestvovali simulovana američka kompanija i domaći poslodavac), kao i u nekim drugim slučajevima gde su akteri bile kompanije iz drugih država, uključujući i Srbiju. I ona je, kao i mnogi pre i posle nje, optužbu da se ovde radi o trgovini ljudima jednostavno „opovrgla“ time da je inspekcija na terenu, da su pasoši vraćeni i da je većina radnika premeštena na bolje lokacije stanovanja. Kao da to može da poništi činjenicu da je počinjeno krivično delo trgovine ljudima. A krivična dela su opasne zverčice – kada se jednom steknu obeležja izvršenja nekog krivičnog dela, ono je izvršeno i neko za to mora da odgovara. Sve što kasnije usledi ne može da poništi izvršenje krivičnog dela. Može eventualno da utiče na ublažavanje krivične sankcije. Mada se ovde ne vidi nijedna olakšavajuća okolnost tog tipa, jer su se uslovi života vijetnamskih radnika poboljšali samo zato što su novinari otkrili krivično delo trgovine ljudima u toku trajanja njegovog izvršenja.

Šlag na ovu prilično gorku tortu međutim dodao je niko drugi do – Zaštitnik građana. Nakon solidnog početnog angažovanja na problemu, tokom kojeg su ustanovljene silne nepravilnosti u smeštaju radnika, manje od nedelju dana kasnije Pašalić tvrdi da je u Linglongu sve u najboljem redu. Izjava kojom se opravdava nešto što se opravdati ne može, vredi da bude analizirana malo detaljnije i da joj se suprotstave neki kontraargumenti.

Izjava Pašalića sadrži sledeće tvrdnje:

Vijetnamski radnici nisu se žalili na ishranu i nisu bili gladni, već su tražili vijetnamskog kuvara jer ne vole srpsku hranu. Kontraargumenti: izjava radnika da imaju samo jedno jaje za doručak; izjave volontera solidarne kuhinje koji su radnicima podelili obroke (srpska jela, da se razumemo) koje su ovi jedva dočekali.

Sve zarade su isplaćene. Kontraargumenti: izjava radnika da su dobili samo jednu zaradu za četiri meseca. Potom, činjenica da su zarade isplaćene (ako su isplaćene) i da su značajno veće od onih u Vijetnamu (što je sasvim izvesno) ne utiče na postojanje krivičnog dela trgovine ljudima i predstavlja nespretnu relativizaciju realnosti. A posebno je zanimljivo što u izjavi koju je Zaštitnik (pojedinih) građana dao (preneta u gornjem linku) u istoj rečenici kaže da su zarade isplaćene, samo je problem u slanju novca (kako su onda isplaćene?) kao i da su radnici isplaćeni za mesec dana rada, odnosno za 26 radnih dana – ovo se zapravo poklapa sa izjavom vijetnamskih radnika da su isplaćeni samo za jedan mesec rada, a ne za četiri (prema ugovorima u koje sam imao uvid, počeli su da rade u julu ove godine). Posebno je zanimljivo to što Zaštitnik građana bez problema navodi da vijetnamskim radnicima radni mesec traje 26 radnih dana, a ne pita se da li je to u skladu sa zakonom (a naravno nije, u šta bi mogao da se uveri i sam da je izdvojio 5 minuta da pročita jedan od ugovora o radu koje su ti radnici potpisali).

Nije bilo trgovine ljudima, odnosno on ne misli da je bilo elemenata trgovine ljudima. Kontraargument: teško je dati kontraargument kada njegova izjava ne sadrži nijedan argument u korist onoga što tvrdi, ali evo: sve ukazuje na ovo krivično delo, a što se priča više otkriva sve je više indikatora koji ukazuju na nezakonitosti, koje su u zbiru mogle da stvore makar osnove sumnje da je do izvršenja ovog dela došlo i potrebe da se umeša tužilaštvo od kojeg za sada nismo čuli ni reč.

Pasoši su vraćeni vijetnamskim radnicima. Kontraargument: ako ukradem zlatnu ogrlicu iz zlatare, pa je vratim nakon što me otkriju – da li sam ja lopov? Ovo vređanje zdravog razuma ne priliči nikome ko je završio pravni fakultet, a verujem da i svi koji to nisu učinili mogu da daju tačan odgovor na moje gornje pitanje. Da, ja sam lopov u primeru koji sam dao, a isto tako je poslodavac vijetnamskih radnika trafiker koji je nezakonito držao putne isprave svojih radnika kod sebe, sve dok nije shvatio da može da završi u zatvoru. Činjenica da je vratio pasoše nakon pritiska javnosti i naslova u medijima o trgovini ljudima nije relevantna za utvrđivanje da li je do krivičnog dela došlo.

U gorim uslovima rade Srbi u Slovačkoj. Ovo je verovatno najbezobrazniji deo izjave, koji je istina preneo samo opskurni sajt srbijadanas.com (namerno nema linka, ne želim da im uvećavam čitanost) pa je njegova verodostojnost krajnje upitna. Ali ako je Zaštitnik zaista izjavio tako nešto, onda bismo mogli kao kontraargument da se podsetimo primera sa raznih delova planete – gde rade deca od 8-9 godina, gde postoje moderni robovi (a nije Srbija), gde nema socijalnog osiguranja niti najosnovnijih radnih prava (a opet nije Srbija). Da li to znači da Srbija može da kompilira na terenu sve te primere kršenja osnovnih standarda rada, samo zato što se dešavaju i negde drugde? Činjenica da ljudi iz Srbije beže glavom bez obzira radeći čak i u lošijim uslovima nego vijetnamski radnici – poražavajuća je baš za onoga koga nespretno pokušava da zaštiti Zaštitnik (pojedinih) građana. Ali ovo otvara još jedno pitanje koje nije rešeno i kojim se izgleda niko ne bavi – zašto su za ove poslove dovedeni radnici iz Vijetnama da zarađuju više nego dvostruko od srpskog proseka (medijane zarade), i kako su uspeli da dobiju radne dozvole (ako ih je poslodavac uopšte pribavio) kada su te iste poslove mogli da rade domaći radnici?

Zašto Zaštitnik štiti vlast, kada mu to (doslovno) nije posao? Banalno je o tome raspravljati jer nije ni važno. Važno je da je na ovaj način samo još jednom potvrđeno ono što je jasno od prvog trenutka: postoje jasne indicije da vijetnamski radnici jesu žrtve trgovine ljudima. Inače bi se sve završilo na teorijama zavere fikus-premijerke i u otrovnom cirkusu Pink televizije. Ali kada se iz dubokog sna digne neko ko bi (trebalo da) nosi težinu autoriteta „nezavisne institucije“, onda je jasno da su se upalile crvene lampice kod druge vrste zaštitnika, takozvanih zaštitnika investitora. Samo što je njihova logika, naravno, pogrešna. Niti je Pašalić imao stručnu i moralnu težinu koja je bila potrebna (a koju uostalom nema niko ko sarađuje sa aktuelnim vlastima) niti je svoju ulogu odigrao makar za prolaznu ocenu. Naprotiv, samo je razvejao i ono malo nedoumica da li u ovoj priči postoji sumnja da su se događale nezakonitosti koje bi morale da vode utvrđivanju krivične odgovornosti.

Može se reći da je u ovom slučaju najpre izvršena trgovina ljudima, a da je potom vlast izvršila simboličnu trgovinu žrtvama – relativizovala je okolnosti i negirala izvršenje krivičnog dela kako bi se dodatno dodvorila investitoru, koji je već u značajnom broju primera pokazao da nije zainteresovan da poštuje zakone zemlje u kojoj se nalazi i u kojoj (planira da) posluje. Ovo nije neuobičajeno i karakteristično je za države u kojima ne postoji ni osnovna briga za poštovanje vladavine prava, primene propisa na jednak način za sve, i u kojoj se vrlo lako može obezbediti dovoljno uticajan položaj da se crno učini belim. Tačnije da crno u belo prekreči upravo onaj koji je zadužen da sankcioniše crno. Takva nam je vlast, spremna da pomogne nezakonitosti i nemoral. Naročito kada posledice osećaju tamo neki nebitni radnici iz Vijetnama. Ko im je kriv što su došli u Srbiju. Ko nam je kriv što nam je vlast operisana od prava, principa i savesti.

Peščanik.net, 01.12.2021.

Srodni linkovi:

Danilo Ćurčić – Molim te nemoj reći da sam razgovarao sa tobom

Mario Reljanović – Suspendovana država


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.

Latest posts by Mario Reljanović (see all)