Iz kuhinje NALED-a izašlo je svašta što je automatski pretvarano u zakone. Bilo je tu raznih rešenja, i kada se posmatraju ona u domenu radnog prava sva bez izuzetka bila su antiradnička. Ministarstvo za rad, koje ću zvati Ministarstvom protiv radnika, svaki od tih predloga je pozdravilo i nahvalilo. Uostalom, NALED je interesna organizacija koja zastupa vlasnike kapitala, i tu za emocije nikada nije bilo mesta. I čuveni Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima, skraćeno nazvan Zakon o sezonskim radnicima, nikako nije bio izuzetak. Neustavan do svoje srži, uveo je u radno zakonodavstvo Srbije još jednu mogućnost radne eksploatacije radnika potpuno lišenih osnovnih prava. Uveo je i do tada nepoznatu novinu – usmeni ugovor o radnom angažovanju, posebno nepotrebnu i štetnu glupost.
Nikada nije bila tajna da je Zakon o sezonskim radnicima samo jedan stepenik ka daljem urušavanju sistema radnog prava i oduzimanju prava radnicima. Zato je i bilo logično što je – ničim izazvan i veoma lako osporiv – prvi izveštaj o primeni Zakona o sezonskim radnicima predstavio ovaj propis kao veliki uspeh, iako to realno nije i ne može biti. Takođe je bilo logično i to što se odmah nakon takve kampanje tražio način da se režim privremenih i povremenih poslova – da, onaj koji Evropa ne poznaje i koji smo se obavezali Akcionim planom za poglavlje 19 da ćemo ukinuti – proširi na što veći broj radnika. Zašto se tome teži, sasvim je jasno. Kao što sam više puta pisao, radnik na privremenim i povremenim poslovima je potpuno obespravljen i samim tim jeftin za poslodavca. Istovremeno je poslodavac obezbeđen i od sudskog epiloga radne eksploatacije jer je ona ozakonjena do krajnjih granica, a ako se i pređe neka od njih, mogućnosti radnika na sudsku zaštitu su banalno male.
Sve je dakle bilo spremno da se formuliše i ugleda svetlost dana naslednik Zakona o sezonskim radnicima i to je učinjeno pre nekoliko dana kada je počela „javna rasprava“ o Zakonu o radnom angažovanju zbog povećanog obima posla u određenim delatnostima. Reč je o tekstu budućeg zakona koji su i sindikati i deo stručne javnosti oštro kritikovali. Reč je o tekstu koji je neustavan i suprotan nizu međunarodnih konvencija koje je Srbija prihvatila – uostalom kao i Zakon o sezonskim radnicima i deo Zakona o radu (više o tome uskoro). Reč je o zakonskom tekstu koji je po radnika štetan tačno onoliko koliko neko zakonsko rešenje to najviše može da bude.
Osnovna ideja je da se dejstvo Zakona o sezonskim radnicima proširi na što veći broj delatnosti. Novi zakon primenjivaće se, pored poljoprivrede u kojoj se primenjivao i prethodni zakon, u građevinarstvu, ugostiteljstvu i turizmu, poslovima pomoći u kući i poslovima čišćenja stambenih zgrada. Sve ove delatnosti nisu povremenog karaktera, kako je predstavljeno zakonom. Ipak, to nije smetalo tvorcima da naprave ovaj zakon i da nanižu niz nevalidnih argumenata zašto je on potreban.
Postoji veliki broj radnika na crno u navedenim delatnostima, koji će na ovaj način steći osnovna prava. Ovde je reč o klasičnoj zameni teza. Veliki broj radnika na crno odista postoji u ovim delatnostima (kao i u mnogim drugim), ali isključivo zato što je država tako dozvolila i uporno to toleriše. Desetkovana inspekcija rada nema nikakve šanse da obiđe hiljade nesavesnih poslodavaca koji otvoreno koriste državni poklon za sve delatnosti kod kojih se rad na crno teško uočava. Korona je posebno otežala rad inspektora u dobrom delu 2020. godine, što je dovelo do dodatnog povećanja rada na crno, a primetno je i opadanje autoriteta inspekcije rada jer se realizuje sve manji broj naloga inspektora da se lice zatečeno na faktičkom radu prijavi. I umesto da radi na disciplinovanju poslodavaca, država ih uz pomoć NALED-a nagrađuje. Kada frilenseri nisu plaćali poreze i doprinose za koje je upitno da li su uopšte morali da ih plaćaju i u kom iznosu, država insistira na primeni zakona. Kada međutim poslodavci – i to posebno u delatnostima koje navodno nose ekonomiju kao što je građevinarstvo – masovno krše zakone i uskraćuju prava radnicima, onda se zakon menja da bi se poslodavci nekako privoleli da ga poštuju. Licemerje bez granica. Posebno je važno reći da će radnici na ovaj način odista steći neka prava. Ali njihov opšti položaj će biti izuzetno težak, možda i teži nego kada su radili na crno, iz tri razloga. Prvi je da će sada poslodavac imati mogućnost da ih eksploatiše u formalno legalnom obliku rada, što će – to smo videli desetinama puta do sada – samo dati podsticaj daljem kršenju zakona jer radnik u novom režimu praktično nema šanse da se izbori za svoja prava. Drugi razlog je taj što će mnogi radnici koji su sada u radnom odnosu biti otpušteni pa primljeni u skladu sa novim zakonom, što će znatno umanjiti njihova prava umesto da ih poveća. Ovaj scenario smo već videli kada su se pojavile agencije za lizing radnika, a sada će se samo ponoviti ista priča. Treći razlog je taj što prema Zakonu o radu radnik na crno radi u nelegalnom statusu za koji je odgovoran poslodavac. To znači da ovaj radnik može tražiti od suda utvrđenje svog legalnog statusa i tako stići do radnog odnosa i mogućnosti za naknadu štete koju je imao zbog kršenja zakona od strane poslodavca. Ova pravda jeste spora ali je praksa nedvosmislena i radnici su do sada mogli da ostvare svoja prava na ovaj način. A od sada to više neće moći da urade, jer će režim u kome će raditi biti – legalan. Kada se kombinuju tri navedene okolnosti, lako se dolazi do zaključka da ovaj zakon nije dobra vest ni za jednog radnika, u kojem god režimu da je radio do sada.
Još jedna stvar je jako važna. U međunarodnoj terminologiji se pod „neprijavljenim radom“ (koji nije potpuno identičan radu na crno ali svakako rad na crno jeste jedan njegov oblik) podrazumeva svaki rad kod kojeg poslodavac fingirajući model zaposlenja radnika ili ga angažujući u nezakonitom obliku zaposlenja plaća niže poreze i doprinose nego što bi to bio slučaj da je radnik zaposlen na način i u modelu koji odgovara prirodi njegovog rada. Da vidimo šta će se dešavati kod primene fascinantnog novog rešenja na primeru dve osobe koje sada rade sa ugovorom na određeno i imaju zaradu 50.000.1 Za osobu kojoj savestan poslodavac poreze i doprinose uplaćuje po zakonu, osnovica za doprinose je 68.716 dinara, a ukupan iznos troškova (porezi i doprinosi) je 30.157. Za radnika kojem poslodavac uplaćuje minimalac, a ostatak do 50.000 mu daje na ruke (nesavestan poslodavac), osnovica za doprinose je 43.039, ukupan trošak 20.204 dinara. Kada se prebace u predloženi režim, ovi radnici drastično pojeftinjuju: za naknadu od 50.000 dinara biće plaćeni doprinosi i porezi u visini 1/30 minimalne osnovice za doprinose tj. 947 dinara, pa će trošak biti 94 din za poreze (10 odsto), 241 din za PIO (25,5 odsto) i čitavih 19 din za zdravstveno (2 odsto za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti). Za 22 radna dana mesečno (zdrav i prav radnik koji se nije razboleo) koštaće poslodavca ukupno 7.788 din. Eto kako se suzbijanjem rada na crno ozakonjuje rad na crno. Drugim rečima nesavesni poslodavac je „uštedeo“ 9.953 dinara, a NALED-ov poslodavac čak 22.369 dinara. Prvi posluje nezakonito, a drugi zakonito. I šta onda reći poslodavcima koji posluju savesno i još drže radnike u radnom odnosu u skladu sa Zakonom o radu? Hoće li i dalje biti takvih poslodavaca?
Lakše je prijavljivanje radnika. NALED se uveliko hvali efikasnošću prijave radnika na sezonskim poslovima, koja će se primenjivati i prema novom zakonu. Iako je potrebno izraziti neke rezerve u odnosu na taj sistem, hajde da prihvatimo da je on zaista toliko dobar koliko kažu. Postavlja se pitanje: zašto bi se morao doneti novi zakon da bi se on primenio? Izmenama Zakona o radu ova genijalna ideja može da postane realnost za sve radnike, ura! Ali poenta nije u novom genijalnom sistemu, već u tome da uz genijalan sistem prijave dolazi i potpuno obespravljivanje radnika i zato je potrebno doneti novi zakon, umesto da se radnici ostave u radnom odnosu kako je to slučaj u SVIM normalnim državama.
U vezi sa prijavljivanjem, zanimljivo je razmotriti i penzijsko i invalidsko osiguranje. Ono je poseban problem u vezi sa trajanjem osiguranja. Umesto da se nađe rešenje sa produženim trajanjem osiguranja, analize pokazuju da lica koja su do sada bila angažovana prema Zakonu o sezonskim radnicima u proseku ostvare mesec dana osiguranja tokom jedne kalendarske godine – ili, kako su sindikati to vešto izračunali i sasvim tačno predstavili, tom licu je potrebno da radi 180 godina da bi ostvarilo pravo na penziju. Imajući u vidu kvalitet zdravstvenog osiguranja tog lica, postoji sumnja da će ovom licu nedostajati bar 100 do 120 godina života do penzije. Ali šalu na stranu, ovaj primer pokazuje dve stvari – koliko je novouvedeno rešenje besmisleno (kao i da pravo rešenje treba tražiti na sasvim drugoj strani pravnog spektra), te da ova lica – budući da na sezonskim poslovima provedu mesec dana godišnje – ostatak godine rade nešto drugo, i po svoj prilici i dalje na crno kao i do sada.
Radnici će ovako dobiti makar nešto, a do sada nisu imali ništa. Ovo je prema mom mišljenju najiritantniji argument koji je u zvaničnom opticaju. On naravno nije tačan i može se predstaviti na jednostavnom primeru koji sam već ranije izložio a sada ću ga ponoviti. Zamislite da imate 1000 dinara (neka to bude personifikacija radnog odnosa). I onda neko (država i poslodavac zajedno) dođu i otmu vam tih 1000 dinara (izgrade i/ili tolerišu sistem u kojem ne možete da ostvarite svoja prava i radite na crno). I onda vam u nekom trenutku vrate 200 dinara (to je Zakon o sezonskim radnicima ili ovaj novi zakon) i smatraju da bi trebalo da budete srećni (i zahvalni) zbog toga jer prethodno niste imali ništa. A niko ne pominje činjenicu da vam je pre tog ništa oduzeto mnogo više od onoga što vam se sada navodno vraća. Ovaj scenario je primenjen i kod smanjenja penzija i nije nov. Ali ga to ne čini manje bezobraznim. Dakle, svi sezonski radnici imaju pravo da budu u radnom odnosu i ostvare niz prava, koje im niti važeći Zakon o sezonskim radnicima ni ovo pravno ruglo koje se predlaže ne omogućavaju ni izdaleka. Zato bi sindikati i radnici trebalo da pitaju zašto je oteto 1000 dinara, a ne zašto im se vraća 200 dinara.
Resorno ministarstvo nikada nije dalo odgovor na jedno pitanje, niti će ga dati jer se na njega ne može odgovoriti. Pitanje glasi: zašto je potrebno da postoji ovakav zakon kada se sve navedene „prednosti“ mogu regulisati u okviru radnog odnosa, Zakonom o radu, ali tako da radnici osim tih prednosti mogu da ostvaruju i osnovna prava po osnovu rada? Šta to nedostaje u članu 37. Zakona o radu, kojim su regulisani slučajevi radnog odnosa na određeno vreme, pa je potrebno doneti čitav novi zakon? Prema stavu 1 člana 37, „Ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba“. To je upravo ono što NALED želi da reguliše jer navodno nije bilo dovoljno dobro regulisano do sada. Članu 37 međutim ne nedostaje ništa – naprotiv, radnici koji bi bili angažovani na osnovu tog člana, čak i kada bi ga modifikovali tako da se uklopi u viziju NALED-a o lakšoj proceduri prijave i nižim doprinosima, bili bi sasvim dobro zaštićeni. I skuplji nego mučenici koji će raditi po novom posebnom zakonu. I zaštićeni sudskom zaštitom, koja ovde izostaje (primenjuje se opšti režim parnice koji ne garantuje bilo kakvu posebnu zaštitu radnicima i koji isključuje pokretanje parnice zbog određenih postupanja poslodavaca – na primer, ne postoji nezakonit otkaz, svaki otkaz ugovora je zakonit).
S druge strane, kakva je to povremenost ovog navodno povremenog angažovanja? Zakon dozvoljava čak do 180 radnih dana godišnje – to je kalendarskih šest meseci, a ako računamo klasičnu petodnevnu radnu nedelju (mada je ovde to iluzorno raditi jer niko od tih ljudi neće raditi samo pet dana nedeljno), onda je u pitanju devet meseci rada godišnje. Ništa privremeno ili povremeno ne postoji kod takvog rada, posebno ako se obavljaju, kao što će svi radnici u ovom režimu obavljati, poslovi koji spadaju u pretežnu delatnost poslodavca i koji realno postoje tokom cele godine. Ograničenja koja su u ovom smislu data u članu 7. nacrta zakona, besmislena su bez dobre kontrole – a upravo je nedostatak nadzora taj koji je i doveo do problema rada na crno, pa se realno može očekivati samo nastavak stradanja tih radnika i stara dobra kombinatorika poslodavaca gde je neko prijavljen određeno vreme, pa se onda neko vreme odjavi i radi na crno, pa se opet prijavi i to možda po nekom drugom ugovoru i osnovu, i tako u krug. Dalje, ograničenje od 10 odsto radnika u novom režimu u odnosu na ukupan broj radnika zaposlenih na neodređeno je takođe jedna od odredbi koja spolja izgleda lepo a zapravo nema nikakvu funkciju. Naime ona se primenjuje samo kod poslodavaca koji imaju 50 i više zaposlenih, a prema zvaničnoj statistici 96 odsto poslodavaca u građevinarstvu zapošljava manje od 50 radnika, a u sektoru ugostiteljstva njih 97 odsto, što znači da ograničenja gotovo i nema.2
Kako komentarisati usmeni ugovor, koji je opstao iako poslodavac povodom prijavljivanja radnika ima mnogo većih administrativnih obaveza od sastavljanja ugovora? Kako objasniti da poslodavac mora da radniku dostavi pisano obrazloženje sa uslovima rada, a ne mora da mu ponudi pisani ugovor? Takve stvari je nemoguće objasniti racionalnim argumentima i jedini razlog njihovog uvođenja je da se poveća neizvesnost o uslovima angažovanja, kao i da se radnici dalje faktički obeshrabre da preduzmu bilo šta da zaštite svoja prava.
Neke odredbe u nacrtu deluju smešno. Na primer, radno vreme radnika iznosi osam časova dnevno, a maksimalno 12 časova dnevno uz prekovremeni rad. Ali prekovremeni rad nije plaćen uvećano, kako bi bio slučaj da je lice u radnom odnosu, pa je onda sasvim jasno da će radno vreme ovih radnika biti 12 časova dnevno – čemu okolišati sa odredbama koje formalno kažu drugačije? Postoji i odredba o radnom vremenu za vreme preraspodele radnog vremena, što prejudicira da se preraspodela može uvesti i radnicima u novom režimu. Odista zanimljivo rešenje, koje potvrđuje da će oni imati sve obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, ali da neće moći da ostvare gotovo nijedno pravo iz radnog odnosa (i – što je najvažnije za poslodavca – biće manje plaćeni nego radnici u radnom odnosu za istu vrednost rada koju ostvare). I u tome je suština donošenja novog zakona. Ipak, prednjači odredba iz člana 27. nacrta, prema kojoj lice koje je kod poslodavca angažovano maksimalan broj radnih dana u toku godine, ima pravo da zatraži od poslodavca da zaključi sa njime radni odnos. Ovde najmanje dve stvari nisu normalne. Prvo, lice koje radi jedan dan kraće od maksimuma, ovo „pravo“ neće posedovati. Drugo, to „pravo“ uopšte nije pravo jer je na poslodavcu ostavljena diskreciona ocena da li će prihvatiti predlog radnika. Drugim rečima, ovaj zakon normira mogućnost da radnik zamoli poslodavca da ga primi u radni odnos – što će inače moći da uradi svaki radnik bez obzira na to koliko dugo je angažovan. Jedina razlika je u tome što u normiranom slučaju poslodavac mora da mu odgovori (samo odgovor, bez obrazloženja) u roku od mesec dana – i to u pisanom obliku! Iako taj mučeni radnik uopšte nema pisani ugovor! Zaista pretužno.
Isti osećaj tužno-smešne gorušice može da se dobije čitanjem članova 29. i 30. kojima se (navodno) reguliše pravna zaštita radnika u ovom režimu rada. U članu 29. se daje pravo radniku da od poslodavca zatraži pisano (opet pisano!) obrazloženje takvog postupanja ako smatra da mu je neko pravo povređeno. Čemu to služi – nije jasno. Upotrebljava se izraz „dovođenje u nepovoljniji položaj“ što pretpostavljam znači da je zakonopisac imao u vidu isključivo zaštitu od diskriminacije – jer inače radnik ne može pokrenuti radni spor. Utvrđuje se dalje nadležnost Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova u slučaju nekog spora između radnika i poslodavca – plemenito ali potpuno neefikasno rešenje jer je postupak pred Agencijom dobrovoljan, pa se neće ni desiti ako poslodavac na njega ne pristane (a naravno da neće). Utvrđuje se da radnik ima pravo na zaštitu od zlostavljanja na radu i diskriminacije – rekli bismo da je to super ali ta zaštita već postoji prema Zakonu o sprečavaju zlostavljanja na radu i Zakonu o zabrani diskriminacije. Drugim rečima, ovaj nacrt nudi samo ono što je već nedvosmisleno utvrđeno drugim zakonima. Zaštita radnika u radnom sporu ne postoji, i to je kraj priče o sudskom epilogu kršenja njegovih prava – koliko god ovim neinteligentnim odredbama zakonopisci pokušavali da našminkaju realnost, ona za radnika ostaje prilično ružna. Konačno, član 30. govori o nekom fantomskom prebacivanju tereta dokazivanja na poslodavca u postupku pred Agencijom (na koji on neće pristati) i pred sudom. Ovo „pred sudom“ je zanimljivo jer se može misliti da radnik može dospeti na sud, pa još imati povlašćeni položaj jer poslodavac treba da dokaže zakonito postupanje. To nije tačno, odnosno tačno je samo u domenu „dospevanja pred sud“ u postupcima povodom zlostavljanja i diskriminacije – a kao što sam već napomenuo to je ionako regulisano posebnim zakonima, koji već predviđaju istu „olakšicu“ prebacivanja tereta dokazivanja na poslodavca za sve radnike bez izuzetka. Drugim rečima, ove odredbe su jedno veliko ništa.
Šta će se desiti sa radnicima po usvajanju ovog zakona? Mnogi će biti otpušteni, pa će njih nekoliko nastaviti da rade u novom režimu, a ostali na crno. Odredba iz nacrta zakona da poslodavac ne može otpustiti nekoga ko je u radnom odnosu kao višak zaposlenih a onda angažovati (to isto ili drugo lice) na istim poslovima u novom režimu rada, ograničena je na tri meseca. Nakon tri meseca, poslodavac može šta hoće. Može realno i pre toga, imajući u vidu da je već pomenuti nedostatak efikasne kontrole i sankcionisanja poslodavaca uzrok svih dosadašnjih problema. Da ne pominjem da je potrebno da prethodni zaposleni i novoangažovano lice rade na istim poslovima da bi novi angažman bio nezakonit: svako ko je probao da radi u pomenutim delatnostima, kao i mnogim drugim, zna kako se lako izmisli novo radno mesto, novi poslovi, te koliko forma ne odgovara realnosti u većem delu vremena. Naivno je pomisliti da će rad na crno prestati sa ovim zakonom u delatnostima u kojima će se primenjivati. Za tako nešto je potrebno mnogo više od „podsticaja“ poslodavcima koji krše zakon tako što će se njihova nezakonita praksa ozakoniti.
Svakako da će poslodavci koristiti ovaj zakon u onoj meri u kojoj im odgovara (zamena zaposlenih jeftinijim radnicima po novom zakonu). A i sam rad u novom režimu neće se mnogo razlikovati od rada na crno: sa kratkotrajnim angažovanjem i bez osnovnih prava, niko od radnika neće imati status koji se suštinski razlikuje od rada na crno. Očigledno da nikoga za to nije briga u vlasti, jer će se uskoro i ovaj zakon kao i prethodni hvaliti na sva usta, dok će usta onima koji su izgubili svoja radna mesta zbog njega kao i obično biti zapušena.
Posebna priča je sa stranim radnicima. Rešenje njihovog statusa dok su privremeno angažovani u Srbiji dovešće do stvaranja novih robovlasničkih kampova, kakav smo imali sa indijskim radnicima, a mogućnosti njihovog nelegalnog angažovanja će praktično ostati iste, ako ne i bolje nego sada. Prema nacrtu novog zakona, stranac koji može u Srbiju da uđe bez vize može i da se radno angažuje na poslovima iz zakona bez radne dozvole. Pored činjenice da Ministarstvo unutrašnjih poslova verovatno nije „presrećno“ ovakvim razvojem događaja, postavlja se i pitanje kako će to tačno da smanji broj radnika imigranata koji rade na crno, kada poslodavac neće imati ama baš nikakvu obavezu prolaska zvanične administrativne procedure i evidentiranja stranca pre nego što ovaj otpočne rad. Dakle, svako ko dođe na gradilište (na primer) i počne da radi može biti strani koliko i domaći državljanin – tu prekršaja više nema. A zamislite kako ćete nekome ko dolazi iz neke azijske države moći da objasnite mere bezbednosti na radu na gradilištu i koliko će taj radnik biti pretnja po sebe i po druge u toku rada. Argument da će oni raditi samo sporedne poslove za koje im obuka ni ne treba, čini da proverim da li su mi izrasle magareće uši. Ali svakako je indikativno da se među državama čijim državljanima ne treba viza za ulazak u Srbiju nalaze i one koje su glavni izvori imigrantske radne snage, kao i da je ona do sada bila masovno angažovana na građevini, što je posvedočeno i rezultatima inspekcijskog nadzora inspekcije rada, i to praktično isključivo na gradilištima firmi koje rade za državu (izgradnja puteva, vojnih i policijskih stanova). Ove građevinske firme, iako su zatečene u višestrukom kršenju zakona, nikada nisu zbog toga izgubile nijedan posao koji su dobile od države. Imajući to u vidu, nije teško pretpostaviti za koga je ovakvo zakonsko rešenje napisano.
Nacrt zakona je sada na javnoj raspravi. Ona će biti fingirana i tiha, kao i svaka do sada kada je reč o sličnim projektima vlasnika kapitala. Kao i uvek, podneće se predlozi da se tekst izmeni. Kao i uvek, nijedan od njih neće biti prihvaćen. Fingiranje participativne demokratije, kao i socijalnog dijaloga, ne ide baš najbolje ljudima na vlasti ali im prolazi pa ih nije briga. I tako će uskoro, verovatno već za zimsku turističku sezonu (ne brinite, pobedićemo još jednom koronu pre toga da nam ne bi propale rezervacije na Kopaoniku i Zlatiboru), prvi put poslodavci primeniti novi, legalni sistem obogaćivanja na tuđem radu. I malo-pomalo, svi ćemo postati zamenjivi i privremeni. Samo će NALED opstati kao konstanta.
Ministarstvo protiv radnika i NALED jesu vlasnici naše budućnosti. I budućnost nikada nije izgledala tako crno. Uostalom, to odavno znaju svi koji su otišli odavde ili se upravo spremaju da odu.
Peščanik.net, 06.09.2021.
________________
- Zahvaljujem Sariti Bradaš na ovoj računici, koju sam nikako ne bih mogao izvesti.
- Hvala još jednom Sariti Bradaš na ovim podacima.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
