Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

Najekstremnije desničarska vlada u istoriji Izraela položila je zakletvu 29. decembra. Na vlast se vratio Benjamin Netanjahu, izraelski premijer sa najdužim stažom. Za razliku od prethodnih nestabilnih vlada (za manje od 4 godine izbori su održani 5 puta) ova ima stabilnu parlamentarnu većinu sa 64 od 120 mesta u Knesetu. Osim članovima svoje desne partije Likud, Netanjahu je visoke funkcije u vladi dao ekstremističkim, ultra religioznim i ultra nacionalističkim koalicionim partnerima.

Najozloglašeniji među njima je Itamar Ben Gvir iz krajnje desne stranke Jevrejska snaga (Otzma Yehudit). Sada je ministar za nacionalnu bezbednost, što je nova pozicija nastala proširenjem ministarstva policije kako bi obuhvatila kontrolu granične policije koja deluje na okupiranim teritorijama. Ben Gvir je nekada bio član stranke Kah, zabranjene zbog podsticanja na rasizam. Jedan od njenih članova, Baruh Goldštajn, ubio je 1994. godine 29 Palestinaca tokom verskog obreda u džamiji Ibrahimi u Hebronu. Do 2020. njegova fotografija je visila na zidu Ben Gvirove kuće.

Još jedan član novog kabineta je Becalel Smotrič, vođa partije Religiozni cionizam, koji je 2005. bio uhapšen pod sumnjom da je pokušao da minira put i tako spreči povlačenje izraelske vojske iz Gaze. Nedavno je pozvao na razdvajanje jevrejskih i arapskih majki u porodilištima. Smotrič je imenovan za ministra finansija, uz još jednu poziciju u ministarstvu odbrane, gde će imati značajna ovlašćenja u vezi sa odobravanjem novih jevrejskih naselja i nadgledanjem iseljavanja Palestinaca. A tu je i Avi Maoz iz stranke Noam, koji se zalagao za rodnu segregaciju i zabranu parade ponosa u Jerusalimu. Maoz je postavljen na čelo novog tela čiji je cilj promovisanje jevrejskog identiteta.

Liberalni Izraelci imaju otpor prema novoj vladi iz dva razloga. Prvi je verski uticaj na političke institucije i dalje osnaživanje ultra ortodoksne zajednice koja već uživa izuzeće od državnih dužnosti kao što je vojna služba. Drugi je reforma pravosuđa na predlog ministra pravde Jariva Levina, po kojoj bi zadnju reč o odlukama Vrhovnog suda imao parlament, što otvara mogućnost donošenja zakona u suprotnosti sa Osnovnim zakonima, to jest izraelskim ustavom. Vlada bi takođe dobila kontrolu nad imenovanjima sudija. Ove reforme bi potkopale podelu na izvršnu i sudsku vlast – što posebno zabrinjava s obzirom na sudski proces protiv Netanjahua zbog korupcije, prevare i zloupotrebe položaja, kao i na tužbe pokrenute protiv nekih njegovih ministara.

Od početka godine, svake subote na desetine hiljada Izraelaca izlazi na ulice Tel Aviva, Biršebe, Haife i Jerusalima u znak protesta protiv nove vlade. Dvadeset prvog januara na proteste je izašlo više od 100.000 ljudi. Podršku su sa svoje strane pružile jevrejske zajednice iz dijaspore, koje su organizovale okupljanja u Njujorku, Bostonu, Los Anđelesu i Londonu. Među izraelskim zastavama i transparentima ponekad promakne i neki natpis koji traži veća prava Palestinaca. Ali većina demonstranata to smatra manje važnim od trenutnih izazova s kojima se suočava izraelska demokratija. Sa svoje strane, zvanična politika vladajuće koalicije potvrđuje izričitu nameru Izraela da se trajno zadrži na okupiranim teritorijama.

Nova vlada je dočekana mlakim izjavama zabrinutosti tradicionalnih izraelskih saveznika kao što je američka administracija. U decembru je državni sekretar Antoni Blinken rekao da će SAD o svemu tome doneti procenu „na osnovu politika i procedura, a ne prema posebnim ličnostima“. Kada je nova izraelska vlada obznanila svoje alarmantne „politike i procedure“ izostale su smislene reakcije zapadnih vlada. Izraelski novinari i javne ličnosti govore o izraelskom „fašizmu“, ali izraelski saveznici u inostranstvu su daleko suzdržaniji. Šef laburista Kir Starmer je poslanici iz svoje stranke Kim Džonson naložio da se izvini zbog upotrebe te reči.

Izraelska vlada ne krije svoj ekstremizam. Ministar pravde je rekao da su reforme pravosuđa pitanje dana. Jedan od Ben Gvirovih prvih ministarskih poteza bila je poseta naselju Haram al-Šarif (gde su džamija Al Aksa i Hramska gora), što je provokativan potez u suprotnosti sa sporazumom o Jerusalimu koji ne dozvoljava nemuslimanima da izvode obrede unutar verskog kompleksa. Poseta je trajala 13 minuta i mada nije bilo molitve izazvala je snažnu reakciju. Inače umereni jordanski kralj Abdulah izjavio je da je pređena crvena linija i da je Jordan spreman da brani sveta mesta muslimana u Jerusalimu. Ben Gvir tek treba da odluči da li da desničarskim aktivistima pokreta Hramska gora, u čije je ime ranije istupao (njegova supruga je članica), dozvoli da tu prinesu žrtvu (klanje jagnjeta) za Pashu u aprilu.

Izraelska vlada predstavlja preko 14 miliona ljudi od kojih samo oko 60 odsto ima pravo glasa. Svi jevrejski Izraelci, gde god da žive između reke Jordan i Sredozemnog mora, imaju pravo da se izjasne o njenom sastavu. Od otprilike 7 miliona Palestinaca koji žive u istoj oblasti, samo 1,7 miliona sa izraelskim državljanstvom ima bilo kakva politička prava u odnosu na entitet koji kontroliše njihove živote. Human Rights Watch, Amnesty International i B’Tselem, vodeća izraelska organizacija za ljudska prava, objavili su 2021. izveštaje koji potkrepljuju tvrdnje Palestinaca da Izrael sprovodi aparthejd protiv palestinskog naroda. Podela duž Zelene linije koja uži Izrael razdvaja od palestinskih teritorija koje je Izrael preuzeo posle 1967. održava iluziju da je Izrael demokratska zemlja. Ali polako se odustaje od razdvajanja Izraela kao liberalne demokratije i okupacije palestinskih teritorija.

Palestinski građani Izraela nemaju realna demokratska prava. Oni balansiraju između borbe svoje zajednice za slobodu i borbe za svoje ravnopravno učešće u poslovima države kojoj pripadaju. Prethodna izraelska vlada, koja je trajala od juna 2021. do decembra 2022, prva je koja je imala ministre iz palestinske stranke, islamističkog Rama. Partije jevrejskih Izraelaca istorijski se protive podeli vlasti sa Palestincima, ali su odlučile da to ovog puta učine kako bi blokirale Netanjahua. Tokom svog kratkog perioda na vlasti, Ram je često dolazio u sukob sa politikom vlade: na kraju je uskratio podršku „zakonu o spajanju porodice“ koji zabranjuje ljudima da žive sa palestinskim partnerima koji nemaju državljanstvo. Raspad koalicije ponovo je potvrdio činjenicu da je izraelska država zasnovana na očuvanju jevrejske supremacije, čak i dok otvara prostor za političko učešće malog broja Palestinaca.

Primer načina na koji funkcioniše ova strukturna diskriminacija jeste i nedavna presuda suda za prekršaje da grad Karmijel nije morao da obezbedi prevoz za arapsku decu, čije bi pohađanje škola na arapskom jeziku promenilo demografsku ravnotežu grada. Političari sada otvoreno sprovode „judaizaciju“ Nakaba / Negeva, Galileje i gradova sa palestinskim zajednicama. Sve ovo se ne pominje na protestima i to je razlog zašto palestinski građani Izraela na njima uglavnom ne učestvuju. Palestinci znaju da je Izrael demokratija za Jevreje i režim aparthejda za nejevreje. Ali, baš kao i Zelena linija, ovo je lažno razdvajanje, jer ceo sistem počiva na etničkoj isključivosti i demografskom inženjeringu. Liberali koji osuđuju fašizaciju izraelske politike bore se za prava samo jednog dela stanovništva Izraela: funkcionalan pravosudni sistem za Jevreje, slobodne medije za Jevreje, prava za jevrejske žene i LGBTQ+ zajednice. Ostvarenje ovih ciljeva temelji se na obespravljenosti ostalih njihovih sugrađana.

Osnovni zakoni (ustav) koje liberali žele da zaštite, od 2018. definišu Izrael kao nacionalnu državu isključivo jevrejskog naroda. Vrhovni sud koji demonstranti brane na ulicama omogućava oduzimanje palestinske zemlje, imovine i izgradnju novih naselja na okupiranim teritorijama. Prošle godine Vrhovni sud je doneo odluku protiv iseljavanja doseljenika koji su gradili nova naselja na Zapadnoj obali preko granica koje je odobrila vlada.

Demonstrante zabrinjava mogućnost da se ideologija poznata Palestincima okrene protiv izraelskih Jevreja. Jedna od novih ministarki, Orit Strok, najavljuje da će lekari moći da odbiju da leče LGBTQ+ osobe. Neki od zvaničnika se zalažu za reformu zakona o imigraciji koji bi onemogućio useljavanje Jevreja koji odstupaju od ortodoksne definicije jevrejstva. Ranije Netanjahuove vlade su sprovodile represivnu politiku protiv liberalnih Izraelaca i organizacija za ljudska prava, opisujući ih kao izdajnike i kolaborante. Sada je on svoj novi kabinet popunio ultra nacionalističkim političarima koji podstiču golo nasilje protiv levice.

Krajem januara naoružani Palestinac napao je Izraelce u ilegalnom naselju Neve Jakov u Jerusalimu, ubio sedmoro i ranio troje ljudi. Sledeće večeri demonstranti su se četvrtu nedelju zaredom okupili u izraelskim gradovima. Atmosfera je bila primetno svedena. Među prisutnima je bio Jair Lapid, lider centrističke partije Ima budućnosti (Yesh Atid) koji je do prošlog decembra bio premijer. „Došao sam ovde u Jerusalim da svima objavim da smo mi jedan narod“, rekao je dok je palio sveću. „Vlada treba da odluči da li će se boriti protiv terorizma ili protiv izraelske demokratije“.

U zatvorenom svetu izraelskih liberala ne zna se da je dan pre pucnjave u naselju Neve Jakov izraelska vojska izvršila raciju u izbegličkom kampu Dženin na Zapadnoj obali, kada je ubijeno desetoro ljudi, ni da je napadaču u Jerusalimu jedan doseljenik ubio dedu, a izraelski vojnik drugog bliskog rođaka, ni da su samo tokom januara izraelske vlasti ubile više od 30 Palestinaca, ni da je 2022, dok je Lapid bio na vlasti, u izraelskim operacijama na Zapadnoj obali ubijeno više od 200 Palestinaca, među njima i 50 dece, što je čini najsmrtonosnijom godinom za Palestince u poslednje dve decenije, ne računajući izraelske vojne napade na pojas Gaze.

Američki državni sekretar Entoni Blinken 30. januara je otišao u dugo planiranu posetu Izraelu. „Važno je da vlada i narod Izraela znaju da posvećenost Amerike njihovoj bezbednosti ostaje nepokolebljiva“, rekao je na konferenciji za novinare. Blinken nije pomenuo vladin predlog zakona koji bi omogućio deportaciju porodica ljudi osumnjičenih za terorizam, kao i ubrzanu proceduru izdavanja dozvola za oružje izraelskim civilima. Neposredno pre ove posete, palestinska koalicija protiv aparthejda sastala se da razgovara o „borbi za demontiranje izraelskog sistema naseljeničkog kolonijalizma, aparthejda i vojne okupacije“. Za mnoge Palestince, nova vlada je naprosto ekstremnija i represivnija verzija vlada koje su joj prethodile. Ni to nije malo: nova vlada preti još većim nasiljem, ubijanjem i raseljavanjem. Ali to ne znači da je ono pre bila demokratija. Ako im je zaista stalo do demokratije, demonstranti u izraelskim gradovima bi trebalo da poslušaju Palestince i uklone režim supremacije koji podržavaju.

Tareq Baconi, London Review of Books, 22.02.2023.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 06.03.2023.

IZRAEL