Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Sad kad Vučić više neće biti premijer – bilo da pobedi ili izgubi na predsedničkim izborima – možda je moguće ekonomskim temama pristupiti sa manje strasti i emocija.

Ne čudi me, dakle, što šefovi sindikata često daju ocene o čisto poslovnim poduhvatima, o njihovom kvalitetu, isplativosti i slično. Kao što je to, recimo, slučaj sa Aerodromom “Nikola Tesla”. Ako već hoće da se bave menadžmentom, zar ne, zašto ne konkurišu za direktore? U stvari, jasno je što se ne prijavljuju – tu je rizik mnogo veći, o znanju da i ne govorimo.

Čudi me, međutim, što novinari – a i sam to pokušavam da budem već decenijama – naročito vole da sindikalnim liderima postavljaju baš ta, “par exelance” biznis pitanja. Je li to neka koncesija zaostaloj “samoupravnoj ideologiji” ili nakrivo nasađenim “nacionalnim interesima”, nije jasno.

O koncesijama je, dakle, reč. I, čini se, vrlo slično kao kod prodaje Telekoma, da je veći deo javnosti protiv toga da se beogradska “vazdušna luka” izda u koncesiju. Argumenti se manje-više svode na to da će stranac iz tog posla izvlačiti profit. Uopšte, u Srbiji se još uvek “izvlačenje profita” smatra nečasnom rabotom. Takav je nekako bio i ton informacije da su stranci prošle godine iz Srbije izneli 1,4 milijarde evra profita. Kada su pare unosili niko ih nije pitao zašto dolaze u zemlju iz koje svi normalni odlaze. Najbolje bi bilo da nam pošalju pare i da ostanu tamo gde su.

Drugo, iz svih tih komentara probija bezrezervni stav da je profit eventualnom koncesionaru zagarantovan. Tačno je da Aerodrom posluje s profitom (prošle godine, ako je verovati premijeru Vučiću, 30 miliona evra), ali to još nije garancija da će tako biti i ubuduće. Zagreb, Budimpešta, Sofija ozbiljna su konkurencija – prvi je već dat u koncesiju, za treći je procedura u toku – dakle, valja očekivati sve jaču i oštriju utakmicu. Za to će biti potreban zaista vrlo sposoban menadžment. Ali, ništa manje važno, neophodna su povrh toga i ogromna ulaganja (Vučić, opet, kaže – 700 miliona evra) u proširenje kapaciteta i modernizaciju aerodroma.

Ako se u obzir uzme da bi koncesiona naknada (za svih 25 godina, na koliko je ovaj posao oročen) trebalo da iznosi 600 miliona evra (pri čemu se 350 miliona plaća odmah), to znači da će koncesionara čitav ovaj poduhvat koštati celih milijardu i 300 miliona evra. Možda se nekome čini da to nisu velike pare. Kako god, neće biti nimalo jednostavno – i da se ništa nepredviđeno ne desi – taj novac “izvući”. A ni rizici nisu mali. Recimo, šta ako (do kraja) ove godine bude potpisan koncesioni ugovor, a Etihad iduće (pu, pu, daleko bilo) izađe iz Er Srbije. Zar to ne bi bio poslovni zemljotres sa posledicama koje u ovom trenutku nijedan stručnjak ne može da predvidi? I kako to ukalkulisati u cenu?

Koliko su otpori normalnom ekonomskom rasuđivanju jaki i rašireni videlo se nedavno kada je postavljeno pitanje, takoreći zahtev, da RTB Bor, kao preduzeće u državnom vlasništvu, posluje u skladu s pravilima koja važe za javne nabavke. To stvarno nije bilo ni u doba samoupravnog socijalizma. Naravno da poslovna logika nalaže da se (kad god je moguće) raspisuje konkurs i traži najpovoljnija ponuda. Ali, to nema veze sa javnim nabavkama niti njihovom svrhom i suštinom.

U stvari, najbolje bi bilo kada bi se nekako raspisala javna nabavka za profit, pa da onda mi jednostavno uzimamo samo profit, bez ikakvih troškova i rizika. Čudno kako se toga niko dosad nije setio.

Novi magazin, 16.02.2017.

Peščanik.net, 16.02.2017.

IZBORI I PROTESTI 2017.

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.