Foto: Mina Milenković
Foto: Mina Milenković

Zanimljivo je danas u Srbiji pratiti raspravu u kojoj se pod opravdanjem javnog interesa žele nametnuti određena pravna rešenja kojima se čisti prostor za privatno poslovanje jednog ograničenog broja pravnih lica. Odmah treba reći da to nije nemoguće, javni interes zaista bi se mogao vezati za delovanje aktera koji se u svom poslovanju vode isključivo profitom, ali za to treba da budu ispunjeni neki uslovi. Višednevno zasedanje domaćeg parlamenta u vezi sa izglasavanjem posebnog zakona kojim se omogućava ustupanje zemljišta za izgradnju takozvanog Beograda na vodi a pod okriljem isključivo jedne firme tiče se upravo uslova koji moraju biti ispunjeni da bismo za ovaj poduhvat utvrdili da je u javnom interesu.

Ne postoji standardni test kojim se utvrđuje šta je javni interes. To je uvek stvar rasprave, raznih tumačenja i saglasnosti oko jednog od njih – dakle onog prema kome nešto jeste u javnom interesu. U slučaju ovog konkretnog posebnog zakona koji je predložen parlamentu na usvajanje, ta saglasnost je osigurana putem parlamentarne većine koja poslušno podiže ruku na zahtev svog predsednika stranke koji je i predsednik vlade. Tako je već na prvom koraku izostao jedan od bitnih elemenata za validno utvrđivanje javnog interesa: slobodna javna rasprava u kojoj se odlučuje na osnovu argumenata, a ne na osnovu puke premoći u broju glasova. Nema prostora za legitimni javni interes tamo gde je javnost isključena iz procesa artikulacije interesa.

Ali, to još uvek ne znači da čitav poduhvat pod popularnim imenom Beograd na vodi sam po sebi nije u javnom interesu, bez obzira na zloupotrebljenu proceduru u kojoj se o tome odlučivalo. Umesto definicije koja kaže da je javni interes svaka dobrobit u kojoj udeo ima čitavo društvo, bolje je slediti neke analogije sa poslovima za koje iskustvo potvrđuje da jesu u javnom interesu: mislim tu na državnu bezbednost, pravosuđe, socijalne mere, zdravstvenu zaštitu, infrastrukturne radove (mreža puteva, regulisanje tokova reka), obrazovanje, te na posebne usluge poput vodosnabdevanja, vatrogasne ili odvoženja smeća. Ovo su oblasti za koje se – reklo bi se, tradicionalno – ne sumnja da su od javnog interesa, iako se jasno vidi kako određena postupanja (uzurpacije) u tim oblastima ne moraju nužno biti u javnom interesu, zbog čega se povremeno traži (i dobija) da se neki od tih poslova ili neki njihov deo privatizuju.

Na prvi pogled, vidi se da ne postoji paralela između Beograda na vodi i tradicionalno shvaćenog javnog interesa. Naprotiv, jasno je da prema tim tradicionalnim merilima izgradnja Begrada na vodi nikako ne može da se predstavi kao javni interes. Reč je tu o poslu od koga će ograničeni broj ljudi, ako do toga uopšte dođe, uživati materijalnu korist u vidu zarade, dok će takođe ograničeni broj ljudi uživati u njihovim uslugama ili robama (stanovima, hotelima, poslovnom prostoru) za koje će platiti tržišnu cenu. Svako pozivanje na izgled grada, njegov novi identitet, lepotu zgrada, broj parkova te škola i kulturnih ustanova koje će tu biti izgrađene, pokušaj je da se Beograd na vodi predstavi kao javni interes u tom tradicionalnom smislu – naravno, neuspeo. Naime, neprihvatljivo je da se zbog nekoliko škola ili parkova čitav taj poduhvat predstavi kao javni interes. Izgled grada, novi identitet te lepota zgrada neuhvatljive su kategorije da bi se o njima ozbiljno razgovaralo. (Da ostavimo sad po strani pitanje zašto bi u interesu jednog građanina Kraljeva, na primer, bilo to da građani Beograda „umiru u lepoti“; ovo pitanje ima, naravno, i svoje naličje: recimo, zašto se u javnom interesu ne gradi Niš na vodi?)

Međutim, to što Beograd na vodi ne može da se predstavi kao javni interes u tradicionalnom smislu, kako to pogrešno pokušavaju da urade neki njegovi branitelji, ne znači da on nikako ne može biti protumačen kao poduhvat od javnog interesa. Definicija koja javni interes vezuje za društvo nije dovoljno precizna i može zavesti na krivi trag. Društvo nije homogena celina čiji se interesi lako utvrđuju. Naprotiv, reč je o konglomeratu raznih, često i suprotstavljenih interesa koje nije moguće uvek pomiriti. Zato javni interes treba vezati za interes osobe kao člana zajednice, javnosti, što se razlikuje od njenog interesa kao pripadnika jednog dela zajednice (recimo, grupe učitelja, vlasnika imanja ili privatnih preduzetnika). Postoje stvari koje mogu ići protiv interesa osobe kao člana neke posebne grupe, ali joj mogu biti u interesu kao članu zajednice ili javnosti. Za takve interese se onda može tvrditi da su javni. Kada branitelji Beograda na vodi navode veliki broj radnih mesta, te upošljavanje građevinske industrije, oni se pozivaju na posebne interese pojedinih grupa ljudi, koji se nikako ne mogu predstaviti kao javni, pa i taj njihov argument mora da se odbaci.

Međutim, to što neki programi mogu ići u prilog nekim posebnim interesima (ili biti protiv njih) i dalje ne znači da oni ne mogu biti i u javnom interesu svih članova javnosti. Za svakog člana javnosti (bez obzira na njegove posebne interese) dobar je ekonomski razvoj zemlje ako povećava standard života svih građana (iako to ne mora činiti za sve podjednako). Tako bi Beograd na vodi mogao da se predstavi kao javni interes, kao svojevrsna srpska verzija New Deala: zaposlićemo nezaposlene, pokrenuti zamrle grane privrede, što će onda u lančanoj reakciji dovesti do oživljavanja ekonomije u celoj zemlji, do povećanja životnog stnadarda svih i svakoga, te boljitka zajednice kao celine. Samo tako bi Beograd na vodi mogao da se brani kao poduhvat u javnom interesu. I da odmah kažemo, i za tim argumentom su posegli njegovi zagovornici, i to s pravom. Svi drugi njihovi argumenti (od procedure kojom se donosi odluka o javnom interesu, preko argumenata kojima se tradicionalno brani javni interes, do pozivanja na posebne interese nekih grupa) moraju se odbaciti. Kako onda stoje stvari sa ovim poslednjim argumentom?

Da i to odmah kažemo: prilično loše. Tome je tako iz više razloga, od kojih ćemo ovde navesti one koji se čine najvažnijim. U odlučivanju o javnom interesu bitni su sledeći elementi: ko iznosi predlog da je neka stvar javni interes i ko će o tom interesu nadalje voditi računa; kako se izvodi računica o javnom interesu – šta su dobiti a šta troškovi u toj računici; ko čini javnost na koju se odnosi sintagma „javni interes“; kako će dobit i troškovi biti podeljeni unutar tog tačno definisanog skupa koji nazivamo javnost.

Zagovornik javnog interesa mora biti akter koji je svojim prethodnim delovanjem zaslužio poverenje. Iza javnog interesa tipično stoji država. „Zaslužiti poverenje“ tu onda znači posedovati demokratski politički legitimitet. Pored demokratskog političkog legitimiteta, koji je ova vlast očito izgubila zbog svog specifičnog odnosa prema slobodi govora i političkim oponentima, potrebno je ispuniti i dva posebna uslova. Treba pokazati da su isti akteri i ranije ispravno procenjivali javni interes, te da su delovali u skladu sa njim. Pored toga, zagovornik mora biti u stanju da jasno argumentuje zašto je nešto javni interes i javnosti izloži sve podatke relevantne da se to potvrdi. Rekli smo, Beograd na vodi može se braniti kao javni interes jedino tako što će se pokazati da će to dovesti do ekonomskog razvoja koji će povećati standard života svih građana koji – dakle baš tako, kao građani – čine javnost za koju se interes vezuje. U vezi sa tim, nijedan od uslova nije ispunjen. Branitelji Beograda na vodi kao javnog interesa imaju biografije koje pozivaju na krajnji oprez upravo zato što su više puta ranije dokazali da su skloni da naopako shvate javni interes i praktično rade protiv njega. Povrh toga, više puta se pokazalo da su neki od njih skloni lažima i prevarama. Kao takvi, oni ne mogu biti verodostojni branitelji javnog interesa.

Nadalje, javnost ne raspolaže relevantnim podacima na osnovu kojih bi se moglo sa sigurnošću tvrditi da će biti pokrenut ekonomski razvoj i da će se u budžet države sliti dovoljno novca koji će dovesti do povećanja standarda života svih građana. Upravo zbog oskudnih podataka, u opticaju su razni proračuni mogućih izdataka i dobitaka. Zbog toga nije moguće jasno utvrditi da li su realne procene na osnovu kojih se izvodi tvrdnja o javnom interesu. Nemoguće je odlučivati o tome u situaciji kada javnosti nisu dostupni svi relevantni podaci, a pogotovo kada se sumnja da su te podatke zadržali ljudi koji su i ranije bili skloni manipulacijama i skrivanju istine. Stoga nije moguće uverljivo otkloniti sumnje da će svi građani Srbije (dakle i oni koji žive van Beograda) u stvari pokriti deo troškova za izgradnju Beograda na vodi i tako investitoru povećati zaradu na vlastitu štetu. Umesto što mašu sa tri i po milijarde evra (a da još nije potpisan ni ugovor), branitelji Beograda na vodi morali bi da kažu ne samo to u kom periodu očekuju da će taj novac stići u Srbiju – pošto se inače kaže da će poduhvat biti realizovan u više etapa i da će trajati najamnje desetak godina – nego i to koliko će tačno od tog novca završtiti u budžetu države. Ako je reč o iznosu koji će u Srbiju stizati u jednom dugom periodu (ako uopšte stigne ceo iznos), pitanje je da li se time može pokrenuti opšti ekonomski razvoj.

Rekli smo da članove javnosti iz sintagme „javni interes“ u ovom slučaju treba da čine svi građani Srbije. To onda postavlja pitanje o njihovom učešću u dobrobiti za koju se vezuje javni interes. Tu je, dakle, reč o potrebi da kod građana postoji posebno poverenje u zagovrnike Beograda na vodi kao javnog interesa, u tom smislu da će ti zagovornici zaista hteti i biti u stanju da izvrše pravičnu raspodelu na sve građane Srbije. Nema nijednog razloga da u to verujemo. Nije to samo stvar njihovih biografija koje najblaže rečeno provociraju sumnju. Njihove sadašnje prakse, kao što je odnos prema prosvetnim radnicima u štrajku ili donedavno odnos prema advokatima, pokazuju da su oni skloni da privileguju neke arbitrarno izabrane grupe građana na štetu drugih grupa (sasvim u skaldu sa svojim ponašanjem u prošlosti).

Kada se sve to ima u vidu, mora se zaključiti da ova vlast u stvari nema ni legitimitet ni kapacitet da bilo šta zagovara kao javni interes. Štaviše, oni su ponašanjem za vreme poplava, u vezi sa lažnim doktoratima, selektivnim i nasilničkim odnosom prema prosvetnim radnicima, te pogubnim postupanjem u slučaju „helikopter“ razorili svaku mogućnost za utvrđivanje javnog interesa u Srbiji dok god su oni na vlasti. Stoga argumenti i tumačenja ovde ne igraju nikakvu ulogu jer je ova vlast praktično ugušila javnost (kako medijsku tako i parlamentarnu) koja o njima treba da raspravlja. Tako je na silu Beograd na vodi proglašen za javni interes, baš kao što su se nekada na silu nametali neki drugi „nacionalni“ ciljevi. Pravi javni interes – dakle interes građana Srbije – jeste da se ta odluka vlasti ospori i odbaci. Srbija u ovom trenutku naprosto nema politički kapacitet za utvrđivanje javnog interesa. Odatle sledi jednostavan izvod da su rasprava u parlamentu i sam zakon tek fasada iza koje se realizuju individualni sebični interesi.

Peščanik.net, 11.04.2015.

TEMA – BEOGRAD NA VODI

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)