Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Zamislite mesto na kojem su posao i prihod nesigurni, gde bogati biznismeni/kriminalci sarađuju sa policijom i političarima kako bi eksploatisali i zlostavljali radnike, gde porodični odnosi pod pritiskom ekonomske nesigurnosti prelaze u nasilje i bes, gde je obrazovanje luksuz koji sebi mogu priuštiti samo malobrojni i gde, suočeni sa beznađem i nemoći, najranjiviji pojedinci i zajednice bivaju progutani epidemijom narkomanije. Zamislite, ako možete, jedno ovakvo mesto.

Ovo mesto je – bar u konkretnom slučaju kojim se bavimo u ovom tekstu – siromašno predgrađe posleratnog Napulja, u koje je Elena Ferante smestila radnju svojih izvrsnih Napuljskih romana. Ove četiri knjige prate živote dve žene od detinjstva do njihovih šezdesetih godina, od 1950-ih do 2010-ih.

Jedna od ove dve žene je Elena Greko, koja uspeva da stekne obrazovanje i piše priču o svom životu, to jest knjige koje čitamo. Njena priča je tradicionalni bildungsroman, dikensovska saga o čudesnom preživljavanju besmislenog okrutnog detinjstva i pronalaženju uspeha, udobnosti, dobronamernosti i priznanja u velikom svetu.

Druga žena je Lila Čerulo, Elenina najbolja prijateljica, njena opsesija i fotografski negativ. U detinjstvu, dve devojčice će povezati njihova inteligencija i radoznalost, ali će njihovi kasniji životi poći u različitim smerovima. Dok Elena uspeva da napusti njihov kraj grada, Lila ostaje u njemu. Dok se Elena trudi da udovolji drugima, Lila pokušava da ostane verna sebi. Dok se Elena uspinje u obrazovane klase, Lila se buni protiv sistema moći koji je sputavaju i na svakom koraku dobija po nosu. Dok Elena objavljuje knjige i ostavlja trag u svom svetu, talentovanija Lila nestaje, u prenosnom i u bukvalnom smislu.

Naša imaginacija prepuna je priča poput Elenine: kompanija od sto miliona dolara koja je nastala u garaži; nezaposlena samohrana majka koja je na staroj pisaćoj mašini napisala knjigu po kojoj je snimljen film, a zatim napravljen i tematski zabavni park u Juniversal Orlandu; siromašno, zlostavljano dete koje je izraslo u medijskog mogula. Ovakve priče su nam potrebne da bismo opravdali ogromne količne ljudske patnje.

One druge priče već manje volimo: o idejama koje nikada nisu napustile garažu, samohranim majkama čije knjige nisu postale bestseleri, žrtvama zlostavljanja koje ne postaju zvezde televizijskih emisija. Umetnička i politička genijalnost Napuljskih romana je prepoznavanje, naročitu u liku Lile, mnoštva ovih drugih priča. Ili, preciznije, genijalnost ovih romana je u tome što oni pokazuju da ove druge priče nisu – a u aktuelnim okolnostima, možda i ne mogu biti – ispričane.

Napuljski romani su bespoštedna kritika moći, nejednakosti i klasnog sistema. Knjiga je prodata u više od deset miliona primeraka, a prvi tom je prerađen u HBO seriju (radi se i na drugoj sezoni). Ove knjige adresiraju strepnje i besmislene okrutnosti života u sistemu u kojem neki ljudi uživaju sigurnost, obrazovanje, bezbednost, lepotu, dokolicu, samoostvarenje i dostojanstvo, a ostali ne, dok je linija između ovih grupa povučena na način koji nijedna razložna i savesna osoba ne bi mogla opravdati. Napuljski romani su opomena, katarza i poziv na pobunu, naročito u SAD u kojima se istorijska nejednakost poslednjih decenija dodatno pogoršava i u kojima se vladajuća klasa pokazala nezainteresovanom za ispravljanje ovih nepravdi.

Naši kulturni poslenici – mislioci i kreativci koji kormilare našom kolektivnom imaginacijom u ovom očajnom političkom trenutku – svakako nisu propustili šansu da pohvale sposobnost ovih knjiga da direktno adresiraju najdublje podele među nama.

Šalim se, naravno.

Prikazi ovih knjiga – a takvih prikaza je bilo mnogo – govorili su o ženskom prijateljstvu, feminizmu, o tome kako je raditi i uspeti kao pisac. Nijedan od ovih opisa nije baš netačan, ali oni promašuju punu snagu priče i lišavaju je njenih najjačih stavova i kritika. U ovim prikazima se ne pominju klasne odrednice koje upravljaju likovima i određuju ishode njihovih života. U njima se ne razmatra sistematsko brisanje Lile, niti se analizira Elena kao nepouzdani (a zapravo i neuspešni) narator sopstvene priče. Čini se da im je potpuno promakla centralna tenzija u odnosu između dve glavne junakinje. Zapravo, autori prikaza su o knjizi govorili kao o klasičnoj priči o usponu od trnja do zvezda, samo sa ženama u glavnim ulogama: Elena je protagonistkinja, dok je Lila nebitna, ili teret, prepreka, negativka.

Ova interpretacija je pogrešna, ali na poučan način koji pokazuje koliko nam priča ovih romana zapravo otkriva o ograničenjima umetnosti i svetu obeleženom nejednakošću.

(Često sam razmišljala o Eleninim pripovedačkim ograničenjima – kao i o prikazima koji ne vide nijanse ovih knjiga – neposredno nakon izbora 2016, kada se na ovim stranicama potezao Džej-Di Vens, Elena Greko iz Apalačkih planina, kako bi se objasnilo „šta se desilo“ sa ruralnim glasačima u SAD. Bolje čitanje ovih romana moglo je svima uštedeti vreme, naročito ono bačeno na čitanje Džej-Di Vensa).

Nije iznenađujuće to što su autori ovih prikaza toliko saosećali sa Eleninom patnjom da su u potpunosti isključili Lilinu. Do sada smo se već navikli na to da se mejnstrim izdanja pišu za Elene, od strane Elena i o Elenama, dok na Lile ovog sveta reaguju sa zbunjenošću, nedostatkom interesovanja, sažaljenjem ili otvorenim neprijateljstvom. (Sami romani nam to kažu: bogati i moćni su grupa ljudi koji, kako mlada Elena primećuje na snobovskoj gradskoj žurci, „vode računa samo jedni o drugima“).

Ali ovakvo čitanje ovih dela – veličanje Elene i ocrnjivanje Lile – lenjo je i pogrešno. Mislim da treba podići glas kada klasa kojoj je omogućeno vreme i javna platforma da se bavi čitanjem i interpretacijom, čak ni to ne može da učini kako valja. (Ovi romani, budući remek-dela, upozoravaju nas i na ovu opasnost.)

Narativna snaga priče je Elenina eksplicitna odluka da razume Lilu, da spreči nestajanje svoje prijateljice tako što će pisati o njoj, bez obzira na Lilino navodno insistiranje da to ne čini (Lila je, zapravo, zabranila Eleni da o njoj piše, iz razloga koji nisu objašnjeni ali se mogu naslutiti). Ovo je drama kojom započinje narativ prve knjige: Lila je nestala i Elena će je ovekovečiti u priči. Evo kako Elena reaguje na telefonski poziv u kojem saznaje da je Lila nestala:

„Želela je ne samo da ona sama nestane, sada, u 66. godini, već i da precrta čitav život koji joj je sada stajao iz leđa. Osetila sam veliku ljutnju. Videćemo ko će uspeti ovog puta, rekla sam sama sebi. Uključila sam kompjuter i počela da pišem svaku pojedinost iz naše prošlosti, sve ono čega se sećam.“1

A evo kako pri kraju četvrte knjige Elena završava svoj roman:

„Možda se, po običaju, sve svodi na nas dve: na nju, koja želi da ja postignem ono u čemu su nju priroda i okolnosti sprečile, i na mene, koja ne uspevam da joj pružim to što od mene očekuje; na nju koja se ljuti zbog mojih nedovoljnih sposobnosti i kao kaznu želi sasvim da me obezvredi, baš kao što je učinila i sa sobom, i na mene koja uporno pišem da bih joj pružila čvrst oblik, kako bih je pobedila i umirila, i na taj način smirila samu sebe.“2

(Nakon kraja Eleninog romana sledi još 5 strana epiloga koji sadrži iznenađujući preokret, koji definitivno dovodi u sumnju Eleninu sposobnost i namere kao autorke; pitam se da li su ove stranice bile izostavljene iz primeraka knjige koje su čitali autori prikaza.)

Mnogi prikazivači su prihvatili Eleninu sliku same sebe, prihvatili su da je Elena prosto pokušavala da razume svoju prijateljicu i da su, na kraju, pisanje romana i Elenin profesionalni uspeh, iskupili Lilinu tragičnu sudbinu. Naravno, surov život je u potpunosti pregazio Lilinu genijalnost. Naravno, Lilini napori da razvije porodični posao proizvodnje cipela završavaju se preuzimanjem ovog posla od strane lokalnog mafijaškog sindikata. Naravno, Lilina ćerka je ubijena ili kidnapovana, njen brat umire od prekomerne doze droge, a njen sin postaje narkoman. Naravno, Lila je odbačena od strane svoje i Elenine nastavnice (jer je „plebejka“ koju bi Elena trebalo da izbegava), od strane svojih šefova, od strane lekara, od strane same Elene. Naravno, Lila bukvalno nestaje bez traga.

Ali ne brinite, teše nas autori ovih prikaza, Elena neće dozvoliti da Lila bude zaboravljena. Zato što je Elena napisala knjigu o njoj.

Evo kako Njujork tajms piše o Eleni u prikazu poslednjeg romana:

„Elena nastavlja da živi kako bi ostvarila svoj mukotrpan napredak od ranjivosti, preko obrazovanja do samoostvarenja. Ukratko, ona postaje normalna – a to je, sugerira Ferante, konačno odredište ženske težnje ka autonomiji: stvarnost koja je, ako ne transformisana, onda bar bolje prilagođena. Možda i Elena i Lila slute da Lila poseduje veću i radikalniju genijalnost. Ali postignuće ovih romana isključivo je Elenina zasluga.“

Zašto bismo želeli „radikalnu genijalnost“, kada možemo prosto da budemo „bolje prilagođene“ svetskim nepravdama, uništenju naših prijateljica i naših zajednica?

New York Review of Books potcrtava ovaj kontrast: Elena je subjekt, akter i delatnik, a Lila služi samo kao njena „inspiracija“:

„Elena poseduje disciplinu da artikuliše svoje talente i to dokazuje pisanjem ove priče. Ali ona to ne bi mogla da učini bez inspiracije koju nalazi u Lili, koja je talentovanija ali previše nestalna da bi ostvarila svoje potencijale, bilo kao spisateljica (priča koju je Lila napisala kao dete, Plava vila, opčinjava Elenu), kao dizajnerka cipela ili kao preduzetnica.“

Objašnjenje koje nam autor ovog prikaza nudi za Liline kreativne i poslovne neuspehe je… interesantno. Lila je „nestalna“. Zaboravimo na to da je desetogodišnja Lila zavisila od spremnosti svog oca da joj plati školovanje, koje ovaj niti je mogao da priušti, niti da ceni, oca koji je na njene uporne zahteve da upiše srednju školu odgovorio tako što ju je bukvalno izbacio kroz prozor; zaboravimo na to da se Lila vratila sa svog medenog meseca prekrivena modricama od batina (povezanih sa njenim svađama sa mužem oko njegovog vođenja porodičnog posla proizvodnje cipela), i da od sramote nije smela da kaže Eleni šta joj se desilo; zaboravimo da je Lila kasnije, kao radnica u fabrici kobasica, preživela teško maltretiranje; zaboravimo da je njen ljubavni i poslovni partner bio nepravedno uhapšen, zaboravimo na drogu, zaboravimo na kidnapovanje njenog deteta. Zaboravimo na Lilin nedostatak životnih šansi, na njene sužene opcije, na materijalnu ranjivost koju trpi čak i kada se bori za dostojanstvo i autonomiju. Zaboravimo na to da je svaki izraz njene genijalnosti bio dočekivan u najboljem slučaju indiferentno, a u najgorem otvorenim nasiljem. Lila prosto pati od „nestalnosti“!

Na ovakva objašnjenja nadovezao se i Njujorker, opisujući Elenin umetnički poduhvat kao hvale vredan prikaz patnje, obespravljenosti i propadanje, kako same Lile, tako i ostatka šire zajednice kojoj obe pripadaju:

„Lilinom opresivnom neredu [Elena] će suprotstaviti sopstveni, nekada prezirani instinkt za poretkom. Rasutost će se suočiti sa ograničenjima; dijalekt sa italijanskim. Ovo je stari književni trik, ili barem star koliko i Prust: ispričati priču o bolu i porazu, a zatim, na kraju, reći da će sve ovo biti iskupljeno umetnošću, knjigom – zapravo, knjigom koju upravo čitate. Lena će pisati mesecima, koliko god dugo bude bilo potrebno, ne bi li Lili dala ‘formu čije se granice neće razliti’. Na taj način, ona će smiriti i svoju prijateljicu i samu sebe – i, da zaobiđemo metaforu, spasiti svoj život od tuge, jasnoću od haosa, pritom ne poričući njihovo postojanje. Ona privlači svoju stolicu radnom stolu i kaže ‘Videćemo ko će ovaj put pobediti’. Umetnost pobeđuje. Mi pobeđujemo.“

Ko smo ovde „mi“? Njujorker priznaje – i ne vidi u tome nikakav problem – činjenicu da pobedničko „mi“ ne uključuje Lilu. (Zapravo, sklona sam da kažem da niko ne „pobeđuje“, a ponajmanje mi kao čitaoci i Elena kao spisateljica.) Uznemirujuće je to što autorka ovog prikaza vidi Elenu kao primer uspeha, kao i to što deli Eleninu ogorčenost prema Lili, koja se tokom čitavog romana suočava jedino sa patnjom i neuspehom.

Lilina beznačajnost se ističe i u Atlantikovom prikazu, u kojem autorka opisuje Lilino isecanje same sebe sa porodičnih fotografija, jedan od njenih pokušaja da nestane. „Ali Lilin pokušaj je kontraproduktivan – ona je prisutnija u ovim iskasapljenim snimcima sa zjapećim prazninama, nego što je to bila na fotografijama“. I opet, autorka prikaza nije nimalo uznemirena činjenicom da je najpreciznija i najpoetičnija reprezentacija Lile upravo odsustvo. Takođe, autorka ne razmatra ni mogućnost da je Lilin čin izraz umetničke kreativnosti.

U ovim prikazima se Lilina neprestana patnja ne uzima za ozbiljno, delom i zato što se sama Lila ne vidi kao prava osoba. Autorka Slejtovog prikaza ovo sasvim eksplicitno tvrdi:

„Istini za volju, Lilin lik je toliko ekstreman, toliko prečišćen u svim svojim osobinama – vatrenosti, hrabrosti, buntovništvu, iskrenosti, snalažljivosti, odlučnosti, samodovoljnosti i, konačno, pesimizmu, da ona nikada ne izgleda dovoljno stvarno. Stvarna ljudska bića se povremeno pokolebaju. Sumnjaju. Umesto toga, Lila je oličenje, destilacija svega vrednog poštovanja, iako neretko i surovog, iz sveta koji je Elena pokušala da napusti.“

U svetu autorke ovog prikaza, pametni, kreativni ljudi poput Lile, koji preživljavaju u bedi i teže boljem svetu, naprosto ne mogu biti stvarni. Ne postoje ljudi koji pate i bore se onako kako Lila pati i bori se. Priznajem da verzija Lile koju vidimo kroz Elenine oči jeste namerno nedovršena. Ne znamo kako se Lila koleba, ne znamo kako Lila sumnja, jer nikada ne dobijamo priliku da intimno upoznamo Lilinu tačku gledišta.

Ali kako možete čitati o ovoj opčinjavajućoj ženi koja se bori za svoju egzistenciju na rubovima Eleninog života, a da ne poželite da saznate više o njoj, da čujete njenu priču direktno od nje? Reći da Lila ne izgleda stvarno, odaje nedostatak empatije koji izgleda nesavladivo. Lila otelotvoruje zaboravljene, neshvaćene, izgubljene, gubitnike na društvenoj i ekonomskoj lutriji. Pod globalnim kapitalizmom, u 20. i 21. veku, takvih ljudi je puno. Slepilo koje ovi prikazivači pokazuju kada govore o Lili, odgovara slepilu klase ljudi koji profitiraju od ovih struktura.

Ali nije problem samo u lošoj politici, već i u lošoj interpretaciji. U romanima ima puno dokaza, čak i ako izostavimo sam kraj, da Eleni kao naratoru ne treba verovati. Ona sama nam to govori; govori nam o tome šta ne razume o svojoj prijateljici, o njihovom zavičaju, o temama svoje knjige.

Na primer, ona nam govori da je nezainteresovana za politiku i materijalne sukobe u svom rodnom kraju. Kao odrasla osoba, Elena se vraća da živi u Napulju zbog kreativne inspiracije, i prezire Liline napore da je zainteresuje za njihove provincijalne brige:

„(Lila) nije ni najmanje marila za slobodu izražavanja, niti za borbu između zaostalosti i modernizacije. Bila je zainteresovana samo za otužne lokalne sukobe. Želela je da ja sada, odmah doprinesem borbi protiv stvarnih ljudi koje smo poznavali od detinjstva.“

Elena ne uspeva da se zainteresuje. „Zahvaljujući svom pristojnom identitetu“, ona je „izgubila sposobnost da razume“. Ovako se Elena obraća samoj sebi:

„Previše si dobronamerna, želiš da glumiš demokratsku damu koja se druži sa radničkom klasom, voliš da izjaviš za novine: živim tamo gde sam rođena, ne želim da izgubim dodir sa svojom stvarnošću; ali samo ispadaš smešna, taj dodir si odavno izgubila, onesvešćuješ se od smrada prljavštine, bljuvotina, krvi.“

Previranja u samoj Eleni koja se tiču njenih ograničenja u razumevanju sopstvenih korena važna su, ali neobrađena u ovim prikazima: zašto Elena kao odrasla osoba ne uspeva da razume mesto u kojem je odrasla i gde trenutno živi? Zašto ostaje uporno neinformisana o političkim realnostima ovog sveta i, po analogiji, o svojoj najstarijoj i najbližoj prijateljici? Ovo nije dobronamerni pokušaj pisca, niti osobe, da razume Lilu i zajednicu kojoj obe pripadaju.

Čak i kada Elenino samonametnuto slepilo biva primećeno u prikazima, rezultati su nezadovoljavajući. Gardijan se rve sa Eleninom odlukom da, na početku druge knjige, baci dečije dnevnike svoje prijateljice u reku. Lila, zabrinuta da će ih njen novi suprug pročitati, poverava dnevnike Eleni; Elena ih prelistava i osetivši se „ogorčeno“, nezadovoljna „osećanjem da ima Lilu svuda po sebi i u sebi“, baca dnevnike u reku. Gardijanova kritika pronalazi racionalizaciju za ovaj podmukli čin: dok Elena „pazi na svoj jezik, Lila govori šta joj se prohte, ali ništa što bi se moglo objaviti. Zato Elena baca Liline beleške: ono što je Lila imala da kaže mora da je bilo nepodnošljivo“. Implicitna pretpostavka da ne bi trebalo da pišemo ili čitamo stvari koje su „nepodnošljive“ prolazi bez preispitivanja, zajedno sa kontradikcijom između Elenine eksplicitne namere – da spreči nestajanje svoje prijateljice – i njenih činova – bacanja njenih dnevnika u reku. Ovaj nivo kognitivne disonance zahteva puno vežbe.

Logika ovih prikaza je zarobljena u pogledu na svet u kojem Elena kao samoostvarena i vertikalno mobilna zaslužuje da postoji, dok Lila – zbog toga što je previše radikalno genijalna, zato što opisuje stvarnost koja je nepodnošljiva i neuređena, zato što je isuviše „nestalna“ – to ne zaslužuje. Materijalno gledano, velika razlika između Eleninog i Lilinog života je u tome što, u trenutku kada su obe imale 10 godina i kada ih je nastavnica obe predložila za nastavak obrazovanja, samo Elenina porodica odlučuje da plati srednjoškolsko obrazovanje svoje ćerke, dok Lilina to ne čini. Sve ostalo sledi iz ovoga: Elena se lagano uspinje uz ekonomsku i društvenu lestvicu, preuzimajući jezik, ponašanje i vrednosti elite kako bi se pridružila njihovoj klasi; Lila za to vreme pluta na način koji izbezumljuje Elenu, dok je nose talasi siromaštva, nasilja i onoga što Elena percipira kao autodestrukciju.

Na kraju, na osnovu puke sreće u pristupu formalnom obrazovanju Elena postaje bitna, a Lila ne. Na kraju dobijamo „njihovu“ priču, ispričanu Eleninim rečima, iz Elenine perspektive, u Eleninom romanu. Trebalo bi da nas uznemiri ovakav ishod; trebalo bi da budemo nezadovoljni Eleninim otrcanim objašnjenjem svoje priče o usponu od trnja do zvezda. Elenina priča je zanimljiva, ali veliko pitanje Lile ostaje bez odgovora.

Ali ipak – ipak – ovaj hor prikazivača ne uspeva da vidi dalje od Elene.

Kako bi se uvidelo koliko je zaista loša i pogrešna ovakva interpretacija – da je Elena nametnula red neredu, spasila „jasnoću od haosa“ – analiziraćemo završetak romana. (Književni talenti Elene Ferante ne mogu se preceniti. Njoj je stalo do toga da zabavi, stalo joj je do zapleta i preokreta i dramskih obrta, stalo joj je do toga da čitaoci nastave da okreću strane. Napuljski romani su politički relevantni, ali su pre svega jako, jako, jako dobre knjige.) Dok se roman Elene Greko završava sa ljupkom mašnicom na kraju, roman Elene Ferante završava se u previranju.

Kako bih objasnila zaprepašćujući završetak poslednje knjige, moraću prvo da objasnim značaj Eleninih i Lilinih lutki.

Neka od prvih Elenih i Lilinih iskustava međusobnog povezivanja dolaze iz zajedničke igre sa njihovim lutkama, Eleninom lutkom Tinom i Lilinom lutkom Nu. Jednog dana, one razmenjuju lutke, i Lila namerno baca Tinu kroz rešetku podrumskog prozora. (Elena ovo opisuje kao period tokom kojeg je Lila „počela da je podvrgava testovima hrabrosti koji nisu imali nikakve veze sa školom“. Za Lilu, ovaj period je bio, pa zapravo ne znamo kakav.) Elena zauzvrat baca Lilinu lutku kroz istu rešetku. Kada ih potraže u podrumu, međutim, ispostaviće se da lutke nisu tamo i Lila će ubediti Elenu da je videla Don Akilea, lokalnog zelenaša i glavnog negativca njihovog detinjstva, kako krade njihove lutke.

Ovo sećanje je vremenski isprepletano sa otkrićem da će Elena pohađati srednju školu, a da Lila neće. Dok Lila nastavlja da se ubeđuje sa svojom porodicom da joj omoguće nastavak obrazovanja, ona odlučuje da ona i Elena treba da se suoče sa Don Akileom i zahtevaju da im vrati lutke. Nakon izvesne zbunjenosti i neverice pred takvom optužbom, Don Akile im daje novac da kupe nove lutke i kaže im da zapamte da su nove lutke poklon od njega. Elena mu se zahvaljuje, ali Lila to ne čini. (Ferante je zaista spisateljica kojoj ne promiče nijedan detalj: društvena uspinjačica Elena je karakteristično željna da ugodi ljudima na pozicijama moći. Lila je, sa dobrim razlogom sumnjičava i borbena u svom odnosu prema ovim ljudima, čak i u tako mladim godinama.)

Umesto da kupe nove lutke, Elena i Lila će upotrebiti Don Akileov novac da kupe primerak Malih žena, knjige koja razgoreva njihovu maštu i nadahnjuje njihove snove o pisanju knjiga i dolasku do bogatstva. (Igrom slučaja, Elena će kasnije ostvariti ovaj san.)

Tema lutaka će se s vremena na vreme u njhovom odnosu ponovo javljati. Lila se udaje za Stefana, sina Don Akilea, uverena da će njen novi suprug iskoristiti svoj novac i moć da unapredi njihov kraj grada i prevaziđe nasilje i surovost svog oca i njihovog detinjstva. Nakon što se ovaj san razbije u paramparčad, Lila će se poveriti Eleni o njihovih nasilnim bračnim svađama. Prisećajući se svog i Eleninog suočavanja sa Don Akileom, Lila će izraziti žaljenje zbog toga što su uzele novac i osetiće se prevarenom kako od Stefana, tako i od njegovog oca: „od tog trenutka sam grešila u svemu“. Nema nikakvog daljeg objašnjenja.

Elena će ponovo pomenuti lutke kada ona i Lila budu istovremeno trudne sa svojom najmlađom decom:

„Sećaš li se, pitala sam. Ona je izgledala zapanjeno, imala je osmeh nekoga ko se napreže da nađe izgubljenu uspomenu. A onda, kada sam joj, kroz smeh, šapnula kako smo preplašene bile, kako smo bile odvažne, penjući se do vrata strašnog Don Akilea Karačija, oca njenog budućeg supruga, kako smo ga optužile da je ukrao naše lutke, i ona je počela da se zabavlja, smejale smo se kao lude.“

Opet, nema nikakvog daljeg objašnjenja Liline reakcije.

Sledeća referenca na lutke nalazi se na samom kraju romana, u onih 5 stranica koje se dešavaju nakon što je Elena Greko dovršila svoj roman. Elena provodi jutro igrajući se sa svojim psom i čitajući novine, a zatim se vraća kući i u poštanskom sandučiću pronalazi paket umotan u stare novine. U paketu su izgubljene lutke iz njenog detinjstva.

Ali Lile nema.

Elena, kao i uvek, pokušava da dokuči smisao Lilinog ponašanja. Poenta je, još jednom, da Elena to nikada neće saznati, a nećemo ni mi. Ona gleda u lutke: „Videći kako jeftino i ružno izgledaju, osetila sam zbunjenost. Za razliku od priča, pravi život, kada prolazi, ne postaje ništa jasniji, već teži ka sve većoj nejasnoći. Pomislila sam: sada kada je Lila tako otvoreno ovo priznala, moram se pomiriti s tim da je više neću videti.“

Dakle: Lila je čuvala ove lutke 50 godina. Elena i Lila se u detinjstvu povezuju preko ovih lutaka, nestajanje ovih lutaka igra kritičnu ulogu na Eleninom putu ka spisateljskoj karijeri, a Elena i Lila razgovaraju o nestanku lutaka u značajnim trenucima svojih života. A čitavo to prokleto vreme lutke su zapravo kod Lile. Zašto? Za početak, zašto ih je uopšte uzela? Zašto ih krije od Elene? Zašto joj ne kaže da su kod nje? Zašto primorava Elenu da se zbog njih suoči sa Don Akileom? Zašto ih na kraju šalje Lili? Na šta Lila misli kada kaže da je od slučaja sa lutkama grešila u svemu? Da li je bila u krivu tada, ili je u krivu sada, i oko čega? Koji je Lilin cilj?

Elena ne zna. Ovako se serija romana završava: ne trijumfom Elenine umetnosti, već njenim neuspehom. Ne redom i jasnoćom, već Eleninim i čitaočevim nedostatkom odgovora o Lili. Gubitak je tragičan i osećamo ga sa velikim bolom na kraju koji ništa ne razrešava. Trijumf apsolutno ne pripada Eleni, koja nije u stanju da razume svoju prijateljicu, koja ne razume čak ni priču sopstvenog života. Ako trijumf ovih romana pripada ikome, onda je to pre svega Lila, koja je bila u stanju da se probije kroz medij koji nije napravljen za nju, knjigu koju nije bila u stanju sama da napiše i objavi i uspe da dojavi zastrašujuću priču o svom nestanku.

Ali trijumf takođe pripada i Eleni Ferante. Umetnost uopšte, a romani naročito, kooptirani su u globalni kapitalizam i njegov klasni sistem: knjige se generalno pišu za Elene, o Elenama i od strane Elena. Pa ipak, Napuljski romani, u svom kritičnom trenutku uspevaju da skrenu našu pažnju na onu drugu priču, priču koja je ostala neispričana.

Kada sam zatvorila poslednju knjigu moja prva misao je bila: pitam se da li će Ferante napisati priču iz Liline perspektive.

Zatim sam pomislila: o ne, neće.

A zatim: ona to ne može.

Upravo u tome je poenta. Iako Elena (a možda i sama Ferante) potiče iz istog miljea kao i Lila, kako bi pronašla stabilnost i uspeh, ona preuzima jezik, ponašanje i vrednosti elite; sa ove pozicije moći, Elena pokušava da razume svoju prijateljicu i njihov odnos, a posredno, i sopstvenu priču. U tome ne uspeva. Iz arbitrarnih i sasvim uobičajenih razloga, Lila (kao i skoro sve druge osobe iz njenog kraja grada, kao i većina ljudi svugde) ne postaje deo ove elite. Ona se dovija na marginama Eleninog života, i zatim u potpunosti nestaje. (I ostale osobe iz Eleninog detinjstva nestaju, na različite načine: kroz zatvor, droge, smrt). Ovo je prava tragedija romana, kao i klasnih podela: gubitak ogromnog broja ljudi, gubitak nepoznatih i neispričanih talenata poput Lilinog i rezultirajućeg neznanja moćne manjine čijom smo konstrukcijom stvarnosti svi obuzeti.

Mislim da bi ovu knjigu trebalo uvesti u školski program, mada ne na način kako se ona tumači u mejnstrim medijima. Mislim da bi je trebalo deliti u levičarskim klubovima. Drago mi je što je dostigla ovoliku popularnost kao priča o „ženskom prijateljstvu“ (skoro kao pravo prijateljstvo!), ali ne smemo dopustiti da se time prikrije njena prava poruka: klasa i moć su „bolest“ sveta.

„Pobegni zauvek, daleko od života kojim smo živele od rođenja. Naseli se u nekoj dobro uređenoj zemlji gde je sve zaista moguće. Zapravo, ja jesam pobegla. Samo da bih otkrila, tokom kasnijih decenija, da sam bila u krivu, da je u pitanju bio lanac sa sve većim i većim karikama: naš kraj je bio povezan sa našim gradom, grad sa Italijom, Italija sa Evropom, Evropa sa celom planetom. I tako to danas vidim: nije bolestan moj kraj grada, nije ni Napulj, već čitava planeta, univerzum, ili univerzumi. Pri čemu je cilj lukavo skrivanje pravog stanja stvari od same sebe.“

Svet je načinjen od malog broja Elena, koje gledaju samo jedna u drugu, kako bi od sebe sakrile „pravo stanje stvari“, i od mnogo, mnogo većeg broj Lila, u različitim stadijumima nestajanja. U ovakvoj stvarnosti, stvarnosti klasnih podela i nejednakosti, svet nastavlja da bude „bolestan“, nemoćni i dalje nestaju, a moćni ne mogu da učine ništa sem da, poput Elene, neuspešno pokušavaju da shvate zašto je to tako.

Erika Jost, Current Affairs, 01.06.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 14.08.2019.

TEMA – FEMINIZAM

________________

  1. Prevod Mirjane Ognjanović.
  2. Prevod Jelene Brborić.