Ko je napisao tekst Ivice Dačića o Zoranu Đinđiću? Koji se to sveznajući glas javlja da nam objasni odakle stižemo i kuda idemo? Koje je to superiorno moralno „ja“ – koje ima pravo da sudi o svima i ocenjuje svakoga, a samo je izuzeto od bilo kakve procene – što propoveda u tom tekstu?

Ko god da je sastavio taj iskaz, jedno je sigurno: to ne može biti Ivica Dačić. Izuzev ako nije došlo do ozbiljnog mentalnog (i moralnog) poremećaja, pa je Ivica rešio da piše o Dačiću. Ako je to tako, a drugačije, izgleda, ne može biti, onda se Ivica ne obraća Zoranu, kako se može učiniti na prvi pogled, nego upravo samome sebi koji više nije.

Tako Ivica obaveštava Dačića da Srbija, „deset godina kasnije, još nije rešila ono pitanje koje je mučilo i Đinđićevu vladu“. No, Ivica će zaboraviti da pita Dačića šta je on sam radio tih pustih deset godina. Možemo taj propust pripisati pomenutom poremećaju, ako smo baš rešili da na ovog novorođenog Ivicu ne gledamo kao na oličenje moralnog licemerja.

Priznaće Ivica Dačiću i da je „gotovo deset godina“ Kosovo bilo „tabu tema“. I požaliće se Ivica Dačiću da o tome, „zvanično, niko nije smeo da kaže istinu“. I opet će Ivica propustiti da pita Dačića da li se i on sam bojao da kaže istinu. I ako jeste, šta je to, navodno iz straha, lagao. No, i to se da razumeti: kod podvojenih ličnosti je tanka linija između govorenja istine i laganja.

Pa pošto nije pitao Dačića da mu to kaže, Ivica se kukavički dosetio da je nešto lagalo. „Lagalo se da je Kosovo naše“, priznaće Ivica Dačiću. Opet se Ivica uplašio, pa nije u stanju da kaže Dačiću ko je to, šta je to lagalo. Ili se Ivica samo uzdržao da nazove Dačića lažljivcem.

Požaliće se Ivica Dačiću i na Ustav, koji je – čini se Ivici – doneo opet „nepoznati netko“.

Srbija „će imati budućnost“, izgovara s propovedničkim žarom novorođeni Ivica. Ivici se izgleda javio Đinđić, baš kao što se Savlu ukazao Bog. I kao što je od Savla postao Pavle, tako je od Dačića postao Ivica. No, to svetlo – što je silno blesnulo – zaslepelo je Ivicu, ili Dačića (nevolja je to s navodnim preobraćenjima, jer je teško utvrditi ko je tu u stvari ostao slep), pa je jedan od njih dvojice izgleda sve zaboravio, izuzev Đinđićevih pouka.

I upravo je u tom zaboravu ključ. Svaki preobraćenik postaje nova osoba ne tako što zaboravi šta je bio, nego, naprotiv, tako što se odrekao svega što je bio. Zbog toga su i Ivica i Dačić, ili jedan od njih dvojice (teško je sad utvrditi o kome je tu tačno reč), u pravu kada kažu da „to nikako ne znači da smo neka vrsta konvertita“. Konvertiti ne zaboravljaju, oni se kaju zbog svojih prošlih dela i odriču ih se. Podvojene osobe zaboravljaju.

Jer, samo zaborav – ako isključimo amoralni cinizam – dozvoljava Ivici da se obrati Zoranu i pomene njegovu, svoju i svu našu decu, i donese dobru vest da sva ona treba da žive zajedno. Tu je Ivica zaboravio da iako su zajedno, neka deca još imaju svoje očeve, a neka su ostala bez njih.

Peščanik.net, 12.03.2013.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)