Dizajn: Slaviša Savić

Dizajn: Slaviša Savić

Nisam pozvan, ali sam, računam, „vlastan“, kao neko ko je srpski znao pre nego što je znao za sebe, da se uključim u akciju „Sačuvajmo srpski jezik“ koja je, pod okriljem „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“, otpočela ovih dana.

Privukao me, da ne kažem navukao, naročito naslov teksta kojim je ta „kontra fa(c)tum“ akcija najavljena: „Hleba i jezika“. Zaličilo je to, naime, na onu latinsku dosetku „hleba i igara“, te se i nehotice stiče utisak da bi ta akcija trebalo da posluži skretanju pažnje osiromašenih i nezadovoljnih građana Srbije sa pravih, „životnih“ tema. Za pretpostaviti je da to nije bila namera „jezičkog (u)zbunjivača“, ali, eto, jezik je čudo, da ne kažem đavo.

Glavna ideja te akcije – plaćene, nek’ i to bude pomenuto, parama poreskih obveznika Srbije – zapravo i nije nova, naprotiv, prilično je stara i njome se, u najkraćem, poručuje: „nema naroda bez svog jezika, i obrnuto. Dok ima jezika ima i naroda“ i slično.

Nije teško uočiti da ovo ni povesno ni praktično nije tačno. Ima jezika koji su opstali iako više odavno nema naroda koji su njime govorili. A ima i nacija koje nemaju svoj jezik, nego govore tuđim („tuđim“!), od drugih naroda „pozajmljenim“ jezikom. I niko im zbog toga ne osporava nacionalnu samobitnost.

Ali, to u stvari nije ni važno.

Čemu služi jezik – to je ključno.

Na jednom istom jeziku, to je notorno, mogu se izražavati najrazličitije stvari. Primera radi, može da se iznese predlog da se izbeglicama omogući da ostanu u Srbiji, a može i da se taj predlog napadne gomilom nacionalističkih i rasističkih skarednosti. I može posle toga da se o tome na tom istom jeziku ćuti. I nikom ništa.

Ako se jezik koristi da podrži uskogrudost i održi zatvorenost, ako su naše reči uperene protiv slobode, ako guše individualnost, šire kulturnu i versku zatucanost – to će pre ili kasnije dovesti do degradacije, civilizacijskog zaostajanja naroda koji se dotičnim jezikom služi. Zaostajanje jednako nestajanje.

Za očuvanje jezika, kao i nacije, ključna je (s)misao.

Za opstanak i jezika i naroda, kako pojedinačno tako i skupno, ključno je kakve ideje njima vladaju i kojima (se) oni upravljaju.

Sa jezikom vam je kao sa rodoljubljem: najviše ga po pravilu ugrožavaju oni koji se u njega najviše zaklinju.

A u stvari se iza njega zaklanjaju.

Peščanik.net, 05.09.2015.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)