Još par reči o poslodavcima

radnici na skeli

Foto: Ivana Karić

Ovih dana internetom kruži fotografija spiska zaposlenih u jednoj fabrici u istočnoj Srbiji. Nije u pitanju bilo kakav spisak, već evidencija o tome kada ko od radnika koristi toalet. Ovo nije prvi put da se toalet dovodi u vezu sa beskrupuloznim poslodavcima. Svi se sećaju pelena iz Jure i reakcije tadašnjeg premijera a današnjeg predsednika, koji je rekao da pelene nije našao na licu mesta. Ovoga puta, za razliku od misterioznih pelena, dokazi su evidentni i može ih pogledati svako ko ne veruje iluzijama koje mu serviraju režimski mediji.

Postavlja se pitanje zašto poslodavac ima potrebu da vodi evidenciju o maloj nuždi svojih zaposlenih? Zar poslodavci neprekidno ne kukaju kako ih država pritiska raznim administrativnim obavezama. Uz toliko mnogo obaveznih evidencija kako se odlučuju da bez ikakvog pravnog osnova, baš naprotiv potpuno nezakonito – vode evidenciju o nečemu tako banalnom?

Ako je uzrok problema prečesto korišćenje toaleta od strane zaposlenih, ili njihovo predugo zadržavanje u njemu, postavlja se pitanje da li je moguće negativne pojave i izbegavanje rada tog tipa suzbiti na neki drugi način koji bi očuvao ljudsko dostojanstvo na radu? Naravno da je moguće, ali zašto bi se poslodavac bavio time i daleko bilo imao još neki dodatni trošak, kada je sasvim moguće da uradi ovo što je uradio i da prođe nekažnjeno. Jedva čekam izjavu ministra o tome da je u pitanju privatni poslodavac prema kojem država ne može da postupa, ili da je inspekcija rada izvršila nadzor i nije pronašla nikakve nepravilnosti. Ili će možda, ni ovo nije isključeno, konstatovati da pravo na toalet nije garantovano Zakonom o radu i da je dobra volja poslodavca što se radnicima uopšte dozvoljava tako nešto.

U propratnom tekstu uz ovu fotografiju se kaže da je nekoliko radnika već dobilo opomenu pred otkaz ugovora o radu, pretpostavljam zbog prečestog odlaženja u toalet. Ovakva opomena se prema Zakonu o radu dobija zbog kršenja radne discipline ili neispunjenja radnih obaveza. Voleo bih ipak da vidim obrazloženje zašto i kako je moguće da se odlazak u toalet smatra otkaznim razlogom. Ili, budući da je u pitanju italijanski „investitor“, opet imamo situaciju u kojoj se poslodavcu sve prašta, pa i nezakonita otkazna procedura? Država je već obesmislila sistem sudske zaštite u tom pogledu, pa je moguće da poslodavca prosto nije briga za obrazlaganje. Kome on da podnosi račune i zašto bi poštovao zakone zemlje u kojoj posluje, kada mu ona sama u svemu popušta?

Dostojanstvo na radu je danas samo san najvećeg broja radnika. Mnoga prava koja su generacije pre nas smatrala normalnim i utemeljenim na civilizacijskom razvoju čovečanstva kao celine danas su prava za koja se treba boriti. I sve to bez ikakve podrške države. Da li će i pravo na malu nuždu postati jedno od njih? Čini se da hoće.

Jedan drugi poslodavac je iznedrio rešenje koje pak izgleda kao proizvod velike nužde. U pitanju je drugi kraj države, Vojvodina, ali je princip unižavanja radnika sličan. Naime, dovitljivi „gazda“ jedne fabrike dosetio se da svojim zaposlenima daje bonus za dolazak na posao. Uporedno gledano, postoje različite vrste stimulacija koje poslodavac može da dodeli najboljim radnicima. Prema Zakonu o radu on može da odluči da ustanovi kriterijum prema kojem zaposlenog nagrađuje za efikasnost, stručnost, bilo kakvu kvantitativno merljivu odliku koja utiče na ukupni radni učinak. Šta međutim ne valja kod ovog rešenja? Na primer to što zaposleni gube navedeni bonus za svaki dan koji odsustvuju sa rada iz bilo kog razloga, uključujući i zakonom utvrđena prava na plaćeno odsustvo. Na primer bolovanje. Ako je zaposleni bolestan, a dođe na posao, sačuvaće bonus. U suprotnom neće, čak i da je u pitanju životno ugrožavajuća situacija. Osim što je nezakonito, ovakvo postupanje poslodavca može biti i ekstremno glupo – na primer u sezoni gripa, kada će taj jedan zaposleni u toku radnog dana zaraziti i sve ostale zaposlene sa kojima dođe u kontakt, pa će se na kraju svi zajedno „odmarati“ o trošku poslodavca. Oni će izgubiti bonus a poslodavac nekoliko radnika više nego što bi izgubio da nije uveo sumnjive „podsticaje“. Pitanje je ko će tada biti na većem gubitku. A da ne pominjemo primere kada je zaposleni sprečen da dođe na rad zbog povrede na radu ili profesionalne bolesti, koja može nastati upravo kao posledica toga što se poslodavac nije pridržavao zakona. Da li će i tada radnik izgubiti pravo na bonus? Ovde poslodavac iz jedne nezakonitosti hrli u drugu.

Zanimljivo je da se u obaveštenju koje je poslodavac dostavio zaposlenima pominje da će izgubiti bonus i ukoliko odu na neplaćeno odsustvo. Ovo je više nego čudno (i upućuje na to da se radi o tipičnom „gazdi“, koji vodi svoju firmu po instinktu pre nego po pravu), jer je upravo poslodavac taj koji odlučuje o tome da li zaposleni može da iskoristi ovo pravo (za razliku od prava na plaćeno odsustvo, gde poslodavac može samo da konstatuje postojanje zakonom utvrđenih uslova da se odsustvo koristi). Kako gubitak bonusa može biti „sankcija“ za nešto o čemu je sam poslodavac odlučivao?

Osim što je nemoralno, ovo rešenje vodi i diskriminaciji. Razlikovanje zaposlenih prema tome da li koriste svoja neotuđiva zakonska prava ne može biti zakonito i diskriminatorno je, jer se prava radnika umanjuju bez racionalnog i objektivnog opravdanja. Nijedan sud ne bi trebalo da ima trunku sumnje da li je ovde reč o diskriminaciji. Da li će međutim ovakvi slučajevi dospeti pred sud i da li će sudije ispoljiti minimalnu dozu znanja o diskriminaciji na radu, ostaje da se vidi.

Dalje, ovaj bonus se može izgubiti i ako načinite grešku u radu. Poslodavac smanjuje dozvoljeni broj grešaka po mesecima – dok su u septembru dozvoljene dve greške, u novembru će biti samo jedna. Imajući u vidu trend smanjenja, realno je očekivati da od 2019. greške neće biti dozvoljene, odnosno da će svaka greška nositi umanjenje zarade za iznos bonusa. Džaba vam dakle što ste došli bolesni na posao; ako slučajno načinite grešku dok bolesni radite, izaći će vam na isto kao da ste otišli na bolovanje. Kao i kod procene radne norme, očigledno je da zakonska regulativa vapi za detaljnijim regulisanjem kategorija kvaliteta i kvantiteta radnih rezultata.

Indikativno je to da je u Srbiji danas moguća ideja da su ovakve stvari dozvoljene. Ili da nisu dozvoljene ali poslodavce nije briga za to – znaju da neće odgovarati, jer državu nije briga za radnike – sve je podređeno tome da se siroti „investitori“ ne uplaše. Ili da se vratim na priču sa početka teksta i parafraziram Boru Đorđevića: a šta ako neko od zaposlenih koristi toalet samo da bi se u njemu dobro isplakao? Imajući u vidu za kakvog poslodavca radi, to je sasvim realan scenario.

Peščanik.net, 11.10.2018.