Još pre tričavih godinu dana sedeo sam na krovu sveta, na spratu koji je krasio štand moga izdavača, kao ravni krov na kući u zemljama Magreba, tu sam mogao da sedim uz kafu ili čaj čekajući trenutak kad ću sići da potpisujem delo, a danas pišem ispovest pod ovakvim naslovom. Doduše, čim sam sišao sa počasnog sprata, obreo sam se u stvarnosti, čitalaca moje proze beše možda desetak, dvanaestak, džaba mi sprat, Šešelj je sedeo u prizemlju, sultan okružen agama, vezirima, janičarima, te mnoštvom civila zainteresovanih za desnilo, verujem da je sa Sajma (koji biće srušen: imam razumevanja za svačiju srušenost) izašao zacelo zadovoljniji od mene; tri meseca potom vratilo mi se samopouzdanje, da ne kažem baš nadmenost, stigli mi procenti od prodaje, i, gle, dobro beše veoma, ne znadoh u taj mah da će mi sledeće godišnje doba doneti tek četvrtinu te svote, a naredna isplata, o kojoj sam bio izvešten dok sam se, kako i priliči piscu, odmarao na jednom od najlepših jadranskih ostrva, bila je četvrtinina trećina, ala naše zamalo bejaše…
Trgovački fijasko nije nešto baš zapanjujuće u mom životopisu, ali, da, zamalo pre tri nedelje da dobijem jednu državnu nagradu, ušao sam bio u najuži izbor – delo mi je svrstano u ne-fikciju, iako sam sve napisao iz glave i ne pominjući nikoga od junaka moje novinarske proze; to se dakako izjalovilo, ali su me prijatelji iz moje bivše opštine, a to je Perlez, zvali da napravimo promociju u mlini, mlin je kod nas ženskog roda, to je impresivno zdanje po nemačkom nacrtu i u njihovoj verovatno i izvedbi, koje je pod upravleniem mog druga Zorana Stojačića, arhitekte, spaseno od truleži i zaborava, gde sam u poslednje tri godine već nekoliko puta bio gost, jer je mlina kulturni centar, kulturna takoreći centra; kao dete sam bivao samo ispred mline, sedeći čas na kožnom sicu zaprežnih kola, čas izvaljen na džakovima žita, ali kad sam prvi put ušao u mlinu – obnovljenu, očišćenu, izluftiranu – osetio sam miris prašine, one sa njiva, koja je drukčija od prašine u dvorištu ili na sokaku, prepoznao sam jedinstveni miris žita, i brašna, vraćen sam na mesto odakle je poticao sav hleb, svi valjušci, rezanci, paskurice, štrudle i krofne koje ću pojesti pre moje lakomislene sredovečnosti, e, tu, u mlini, biće još jedan pokušaj da se kao pisac-početnik ipak otrgnem iz letargije koja me beše dobrano uhvatila na Lastovu.
Moji omiljeni pisci nisu više živi, Bora Ćosić jeste, ali je u Berlinu, ostali većinom i nisu bili iz našeg govornog područja, daj da pozovem jednog od malobrojnih književnika koje, gle, poznajem, da kaže u mlini koju o književničkoj prinovi, otpočnem pozivnicu rečima da su svi pisci jedna porodica – ja sam Srbija koja smerno čeka da je porodica evropskih naroda primi – to bi bilo u nedelju, 13. oktobra, u podne, zarada bila bi nula dinara, jedino bi podvoz bio moj…
Stiže mi, isto e-mailom, kulturna, ljubazna i nadasve blagovremena odbijenica, putuje u jedan evropski grad – koji neka sada ostane anoniman, mada nije – gde će sa tim i tim ljudima učestvovati na tribini o propasti Jugoslavije, što mislim da je dosadnije od moje knjige, iako joj i sam mogu štošta zameriti, zašto ne govoriš o mojoj propasti u koju bih te ja na Zrenjaninskom putu uputio, pomislio sam, u odbijenici je stajalo da će kulturna manifestacija u prestonici male, ali uredite evropske države trajati do jedanaestog oktobra, ja mu, ne budi lenj, napišem, pa vrati se dvanaestog u domaju, i sledećeg dana pravac Banat, čak sam mu napisao kako sam početkom ovog veka svirao na jednoj kućnoj zabavi, oko pola jedan sam rekao: „Sestre i braćo, imate li još neku neophodnu pesmu, sutra idem u Kostolac, moram poći u sedam!“, na šta je jedna uzvanica kazala: „U, pa imamo vremena…“
Pisac na to napisa da je štreber, nije pripremljen da govori o mojoj knjizi, nisi znači čitao, a ja ti je nisam poklonio, tako mi i treba, pozovem drugog književnika, koji mi je ranije, ne jednom, i baš kak hudozhnik hudozhniku, držao stanu, stigne mi gotovo iskopiran odgovor: ima susret sa čitalaštvom, u doduše Srbiji, ali pada jedanaestog oktobra, kad i ona evropska tribina; nije mi se dalo da ponovim ono što sam već napisao – jedanaesti je jedanaestog, a ovo moje je trinaestog…
U međuvremenu mi jave da će dvoje dragih i veoma nadležnih pisaca, Natalija Ludoški i Milivoj Nenin, govoriti dragovoljno o mojoj knjizi, mlina bude krcata, napolju miholjsko leto, unutra jesen, ali svi trpe umerenu studen, moja promocija beše treća tačka u nedeljnoj svečanosti, gde sam proglašen vitezom baštine, obećah, viteški, da ću ako na zakonit premda nezamisliv način budem došao do veće svote novca biti ktitor mline, uvešću grejanje, da se možemo u svim vremenskim uslovima tu sastajati, slušati muziku i razgovarati o književnosti koja valjda opravdaće atribut lepa, odjednom sam u obruču ljudi koji mi pružaju knjige i govore čije ime da upišem, kao u filmu, samo tamo to bude neka biblioteka sva u hrastovini, ali meni i jeste mesto u mlini, nemate više knjiga, nemam, ostah dužan publici, gde ima doduše i drugarica iz gimnazije, i drugova iz daleke Čente, u ponedeljak odlazim u knjižaru da kupim barem pet knjiga i pošaljem u nenamireni Perlez, kad, ne vidim knjigu u zavetrini tj. u niši gde sam je dotad nalazio poput lovca koji zna gde su prepelice, zovi prodavca, dođe on pred baš tu policu, kleknu i pronađe jedan primerak na dnu života, evo je, hteo sam pet, kažem, savi se momak još više i iščupa još dve, nema više, pa to je i dobro i loše, sve razgrabljeno, a opet, daleko od očiju delo je daleko i od srca mogućih kupaca, neizostavno smesta javite izdavaču da je poslati tiraž pla-nu-o, a kad stigne još knjiga slobodno ih stavite negde na dohvat ruke, nemojte da ja dođem i nalepim etikete „bolja cena“…
I tako, čas uzletim, čas klonem, uobičajio sam govoriti kako je tuđ rad možda i najjače nadahnuće za onoga ko ionako već ima pundravce da piše (ili da svira, slika…), možda bih ja mogao da dve odbijenice nekako navedem na svoju mini-hidroelektranu, da ih prepravim u poklič „pokazaću ja vama!“ i da napišem jedan baš roman, a ako mi se osmehne sreća zašto ne i jedno dramsko delo, pa neka bude i jednočinka.
Peščanik.net, 18.10.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
