Prvomajski protesti odavno nisu masovni kao prvomajska roštiljanja – čak bi se moglo reći da što je radnicima teže na radu, manji je broj onih koji će izaći da makar jednom godišnje izraze svoje nezadovoljstvo. Najbizarniji događaj na prvomajskim pokušajima izražavanja nezadovoljstva od strane sindikata svakako je bio potez tadašnjeg ministra za rad Đorđevića, koji je 2018. ni manje ni više predvodio (protestnu?) sindikalnu kolonu. Može se reći da je nakon toga obesmišljen svaki pokušaj da se ova radnička manifestacija revitalizuje. Verujem da ni ova godina neće biti izuzetak. Dok se u zemljama zapadne i južne Evrope političarima, lobistima i poslodavcima jasno stavlja do znanja da radnici neće otići tiho u noć pred najnovijim naletom neoliberalnog robovlasništva, izgleda da su naši radnici prezadovoljni svojim statusom i pravima koja uživaju. Uostalom, to su potvrdili i na nedavno održanim izborima, kada je antiradnička opcija (ponovo) dobila većinu da odlučuje o sudbini radnika. Ili su radnici zaista skloni mazohizmu, ili ne shvataju kakva ih budućnost čeka sa novom-starom Vladom. I nemojte mi reći da nisu informisani – dovoljno je da pogledaju u frižider i novčanik u kojima će naći sve odgovore na pitanja kako trenutno žive od svog rada.
Šta se može očekivati od nove Vlade i skupštinske većine koja će vredno dizati ruku na zvonce kao i do sada? Treba se podsetiti nekih nedovršenih projekata prethodne Vlade, među kojima se izdvajaju dva.
Zakon o radnim praksama uvodi 17. oblik rada, i još jedan oblik neustavnog rada van radnog odnosa. Ovaj nacrt je izuzetno zanimljiv jer su ga odbacili i poslodavci i sindikati, pa i stručni ljudi u Ministarstvu za rad (koji to naravno nikada neće reći javno). Sudije koje sude radne sporove kažu da on iskače iz sistema, da je neprimenjiv u obliku u kojem je bio dat na javnu raspravu. Postavlja se pitanje kako je ovaj tekst došao do javne rasprave kada ga niko ne želi? Ko ga je „pogurao“ toliko da, iako je protiv sebe ujedinio gotovo sve one koji bi trebalo da se pitaju u demokratskoj državi, ipak ostane aktuelan i najverovatnije revitalizovan u novom sazivu skupštine?
Novi Zakon o sezonskim radnicima podigao je još više prašine i ponosno se izdigao do međunarodnih tela, iako nije ni ušao u skupštinsku proceduru za usvajanje, što je svakako neka vrsta rekorda. Posle Američke advokatske asocijacije i Međunarodnog komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava UN-a, svoje negativno mišljenje o nacrtu ovog zakona dali su i specijalni izvestioci UN-a. Verovatno najnepovoljniji tekst po radnike u odabranim delatnostima do sada, nakon izuzetno negativne reakcije sindikata i stručne javnosti, nestao je sa političkog radara pred izbore. Naivno bi međutim bilo smatrati da se neće vratiti, pomognut NALED-om kao i do sada. Uostalom, to je NALED-ov projektni zadatak, mora se ispuniti po svaku cenu. Činjenica da trgovinu stranim radnicima zapravo olakšavaju već postojeći mehanizmi trgovine ljudima neće mnogo zabrinuti zakonodavca. Još manje to da tekst nije usaglašen sa nizom međunarodnih konvencija, kao i da je neustavan.
Trebalo bi naravno razmišljati i o novom Zakonu o radu. Šta nam on potencijalno donosi? Svakako ništa dobro. Dobre vesti su da će – ako se primeni princip potpune harmonizacije sa pravnim tekovinama EU – biti izmena koje će biti povoljne za radnike. Sve ostalo su loše vesti. Dok se u Evropi razmišlja (i sprovodi) četvorodnevna radna nedelja, u Srbiji se može očekivati ozvaničenje lakšeg uvođenja prekovremenog rada, banke radnih sati (to je drugo ime za neplaćeni prekovremeni rad), drugačija regulacija bolovanja, manje dana plaćenog odsustva – jednom rečju sve ono što se može umanjiti od prava radnicima, a da nije precizno regulisano evropskim propisima. Tako će se doći do neke varijante mađarskog Zakona o radu, koji istina poštuje sve one pisane i precizno utvrđene standarde rada (koje srpski Zakon o radu trenutno u značajnom delu ne prepoznaje), ali pada na mnogim drugim testovima civilizacijskih dostignuća rada i sprečavanja radne eksploatacije. Drugim rečima: sve što košta poslodavca a nije međunarodni standard – preti da nestane iz radnog prava u Srbiji.
Kakva je onda naša pozicija u međunarodnim okvirima? Očigledno je da se politički stavovi neoliberala na vlasti više ne mogu braniti političkom različitošću. Oni su sasvim očigledno i dokumentovano protivni međunarodnim standardima rada. I to ne bilo kojim standardima – reč je o osnovnim postulatima na kojima je savremeno radno pravo izgrađeno. Republika Srbija, dok ovo čitate, dokumentovano krši niz međunarodnih instrumenata koji spadaju u osnove međunarodnog radnog prava:
– Konvenciju 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava i Konvenciju 98 o primeni principa prava organizovanja i kolektivnog pregovaranja – obe inače spadaju u fundamentalne konvencije kojima se ustanovljavaju bazični uslovi rada koji se odnose na sve radnike bez izuzetka – kršimo pre svega Zakonom o radu (deo o radu van radnog odnosa) kao i drugim zakonima kojima se dalje razrađuju razni modaliteti ove vrste radnog angažovanja (zadružni rad, sezonski rad, učenje kroz rad).
– Konvenciju 81 o inspekciji rada u industriji i trgovini kršimo Zakonom o inspekcijskom nadzoru, što je Međunarodna organizacija rada već više puta zamerila – a mi smo odbili da po tom pitanju reagujemo.
– Konvenciju 183 o zaštiti materinstva uporno i konstantno kršimo Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom.
– Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, i to članove koji se odnose na pravo na rad i pravo na povoljne i pravične uslove rada. Ovi članovi krše se naravno u nizu zakona, većina ih je već pomenuta, ali prednjači Zakon o radu (a slede ga Zakon o štrajku, Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima, Zakon o dualnom obrazovanju i drugi). Sve ovo se lako može pročitati u nedavno objavljenom izveštaju Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava Ujedinjenih nacija, koji okuplja neke od najstručnijih ljudi na planeti kada je reč o ovim pitanjima.
– Krši i Konvenciju 29 MOR o prinudnom radu, ali to (za sada) nije direktno pomenuto. Doći će na red i taj deo, kada ćemo navodno biti iznenađeni kako su to deca u dualnom obrazovanju ili korisnici novčane socijalne pomoći godinama bili u oblicima rada koji se mogu okarakterisati kao prinudni rad.
O svemu ovome sam pisao nedavno. Postoje međutim i novi važni momenti u ovoj priči koja se razvija praktično na dnevnom nivou. Čak šest specijalnih izvestilaca UN u pismu upućenom Vladi Republike Srbije 7. aprila 2022. ukazuje na neusaglašenost regulacije sezonskih poslova sa nizom međunarodnih instrumenata, naročito u pogledu prava na sindikalno udruživanje i kolektivno pregovaranje. Iako to nije naročito neuobičajeno, činjenica da su isto obraćanje potpisali Specijalni izvestilac za pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja, Specijalni izvestilac za pravo svakoga da uživa najviši dostižni standard fizičkog i mentalnog zdravlja, Specijalni izvestilac za ljudska prava migranata, Specijalni izvestilac za savremene forme ropstva, uključujući i njegove uzroke i posledice, Specijalni izvestilac za trgovinu ljudima, uključujući žene i decu, i Specijalni izvestilac za nasilje nad ženama, njegove uzroke i posledice – daje ovom dokumentu neverovatnu neformalnu snagu. A Vlada Republike Srbije – ova stara ili neka nova – nema nijedan argument kojim može da pobije njihove navode. Može samo da odustane od projekta sezonskog rada, na način na koji je želela da ga reguliše, ili da još jednom ošamari međunarodnu stručnu zajednicu ignorisanjem obraćanja specijalnih izvestilaca, ili još gore podmetanjem nekog irelevantnog, nepotkrepljenog i bezobraznog obrazloženja kako je zapravo sve u redu i kako svi ti ljudi nemaju pojma o tome šta se dešava u Srbiji. Čini se da ljudi u Srbiji ne obraćaju pažnju koliko se naš međunarodni ugled srozao u poslednjoj deceniji. Nije da smo pre toga bili naročito cenjeni, ali makar nismo dobijali ovako otvorene signale da smo na potpuno pogrešnom putu, ne samo u odnosu na Evropu, Evropsku uniju, neki svet na koji se ugledamo, već na svet u celini, svaku državu koja prihvata osnovne civilizacijske tekovine. Prema nekim standardima rada, mi smo trenutno na samom svetskom dnu u rangu sa onim državama koje namerno podstiču kršenje ljudskih prava svojih građana.
Činjenica da radnici pristaju na ovakve očigledne nezakonitosti istovremeno je tužna i otužna, da ne kažem apsurdna. Pa stoga Prvi maj kao međunarodni praznik rada danas više podseća na 1. april, međunarodni dan šale. Jer kako god da se posmatra, koliko god da smo pali na najniže grane radnih prava ikada, izgleda da su svi srećni – i političari, i poslodavci, ali i radnici.
Uostalom, jedan od osnovnih zahteva radnika na protestima davne 1886. bilo je osmočasovno radno vreme. Dakle nešto što je danas u Srbiji luksuz koji nije dostupan mnogim radnicima. Razmislite o tome dok roštiljate, umesto da podignete glas protiv ljudi koji nas uspešno vuku nazad u 19. vek, u svakom smislu.
Peščanik.net, 30.04.2022.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
