Kako pobediti populizam

Autorov predgovor srpskom izdanju knjige „Šta je populizam“, koja u prevodu Slobodanke Glišić uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika.

Ova knjiga je prvi put objavljena u leto 2016. godine. Od tada su se desile stvari koje nas mogu poučiti kako da dalje razmišljamo o populizmu – i načinu borbe protiv njega.

Ne možemo se oteti utisku da bi pisac inauguracionog govora Donalda Trampa postigao izvanredan uspeh da je pisao prilog za udžbenik o populizmu. Svakome ko je slušao ovaj govor može se oprostiti ako je pomislio da su se SAD upravo oslobodile strane okupacije. Predsednik je objavio da su sa vlasti zbačeni omraženi tuđini, da je Vašington slobodan i da Amerikom opet vlada narod.

Svi populisti postavljaju “narod” nasuprot korumpiranoj, koristoljubivoj eliti kao što to radi Tramp. Ali nije populista svako ko kritikuje moćnike. Kao što glavni stav koji zastupam u ovoj knjizi glasi, populista se od drugih kritičara elite razlikuje po tome što tvrdi da on i samo on predstavlja pravi narod. Sâm Tramp je lepo objasnio da to što on sada kontroliše administraciju znači da narod kontroliše vladu. Time je implicirao i da je celokupna opozicija nelegitimna – onaj ko se suprotstavi Trampu suprotstavlja se narodu. To je duboko autoritaran obrazac oličen u dobro poznatim liderima kao što su Ugo Čavez, mađarski predsednik vlade Viktor Orban, koji je samog sebe proglasio za neliberala, i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Tramp nije mogao jasnije pokazati svetu koliko je opasan za demokratiju.

Čavezu se dopadala parola “S Čavezom narod vlada”. Ironija je u tome što stavljanje znaka jednakosti između naroda i njegovog jednog vernog predstavnika podrazumeva da, u krajnjoj liniji, populista ne preuzima nikakvu političku odgovornost. Tramp se pretvara da je samo glavni izvršilac autentične volje naroda. Posle pokušaja državnog udara u leto 2016. godine Erdogan je na isti način reagovao na svaku kritiku svog plana da ponovo uvede smrtnu kaznu: “Važno je šta kaže moj narod”. Nije važno što je zapravo on rekao “svom narodu” šta da kaže; nije važno što je on jedini legitimni tumač glasa naroda. Neslaganje već po definiciji postaje nedemokratsko. A kontrola i podela vlasti – uobičajene u demokratskom sistemu raspodele političke moći – samo ometaju razumevanje narodne volje.

Neki liberali naivno su se nadali da će Tramp u jednom trenutku jasno staviti do znanja da namerava da “ujedini” i “zaceli” podeljenu zemlju. Posle izbora Tramp tvitovao ovu poruku: “Ujedinićemo se i pobediti, pobediti, pobediti, pobediti!” U inauguracionom govoru pominjao je “ujedinjenu” i “nezaustavljivu” Ameriku. U stvari, svi populisti neprestano govore o “ujedinjenju naroda”. Ali uvek je reč o ujedinjenju isključivo pod uslovima koje odredi narod – inače teško onima koji su protiv toga. Tramp je u maju, u nedovoljno zapaženom govoru tokom kampanje izjavio: “Jedina važna stvar je ujedinjenje naroda – drugi ljudi nisu važni”. Drugim rečima, ako se ne slažu s populističkim viđenjem načina na koji narod treba ujediniti, čak i onima koji su po svim mogućim pravnim i moralnim osnovama ravnopravni građani, može se dogoditi da im pripadnost narodu bude osporena.

Svaki populista će pokušavati da ujedini svoj narod – jedini autentični narod – i u tu svrhu nastaviće da se sukobljava s onima koji po njegovom mišljenju nisu deo “prave Amerike”, “prave Turske” i tako dalje. Za populiste polarizacija nije problem; ona je sredstvo obezbeđivanja opstanka na vlasti. Otuda bi bilo krajnje naivno misliti da će pre ili kasnije populistički nastrojeni političar pokušati da “uspostavi kontakt s drugom stranom”. Populisti će u konfliktima (i posebno tekućim kulturnim ratovima) videti dobru i pozitivnu stvar dokle god im takva situacija omogućava da uvek iznova pokazuju ko je “pravi narod” – i koliko je on zaista moćan.

Ipak nije sve tako crno. Verujem da smo tokom 2016. godine, za koju možemo reći da je bila annus horribilis, izvukli i neke važne i korisne pouke. Mnogima se može činiti da će fenomen analiziran u ovoj knjizi samo nastaviti da jača; na kraju krajeva, skoro svakog dana slušamo i čitamo kako se “talas” populizma širi “celim svetom”. Međutim, tvrdnja da neraspoloženje prema establišmentu raste na globalnom nivou nije neutralan opis političke stvarnosti. Tu tvrdnju šire sami populistički lideri, a takvim očekivanjima doprinosi i neka vrsta teorije domino-efekta. U januaru 2017. godine Marin le Pen je na skupu evropskih populista u Koblencu uzviknula da je “2016. bila godina buđenja anglosaksonskog sveta” i da je “sigurna da će 2017. biti godina buđenja kontinentalne Evrope”. Najdžel Faraž – kome su poređenja s dominama ili običnim talasom bila nedovoljna – pominjao je “cunami” i, slobodno mešajući metafore, pohvalio italijanske glasače zato što su odbacili ustavne reforme premijera Matea Rencija i tako iz “bazuke” pucali u Evropu.

Ove živopisne – i manje-više neukusne – slike krajnje su netačne. Faraž nije sâm doveo do brexita. Da bi “izlazak” postao stvarnost, morao je naći saveznike među torijevcima kao što su Boris Džonson i Majkl Gav – ovaj drugi mu je možda ponajviše bio potreban. Jer Džonson je važio za pomalo ekscentričnu osobu, a Majkl Gav je, za razliku od Faraža, imao reputaciju uticajnog intelektualca u vladi (bio je ministar prosvete i ministar pravde). Kad je Gav rekao da građani ne treba da veruju stručnjacima, to je imalo težinu – na kraju krajeva, i on je stručnjak. Ipak, važnije je to što brexit nije bio samo rezultat spontanog otpora ugnjetenih prema establišmentu; evroskepticizam, nekada ekstremnu poziciju među britanskim konzervativcima, decenijama su pothranjivali tabloidi i političari poput Dejvida Kamerona, koji nije bio za napuštanje EU, ali je iz oportunističkih razloga stalno ponavljao standardne tvrdnje o lošem ponašanju Brisela.

Isto važi i za drugu stranu Atlantika. Tramp nije pobedio kao kandidat nekog populističkog pokreta koji je opozicija dvema glavnim partijama. Kao što je Faraž imao svog Džonsona i Gava, tako se i Tramp mogao osloniti na blagoslov republikanaca kakvi su Njut Gingrič (još jedan bona fide konzervativni intelektualac), Kris Kristi i Rudi Đulijani. Tačno je da su se mnogi vodeći republikanci protivili usponu ovog građevinskog magnata. Ali partija ga se nikad nije odrekla i upravo je njena podrška ključna za objašnjenje ishoda izbora: 90 odsto deklarisanih republikanaca glasalo je za Trampa. Nije netačno i ako kažemo da bi neki od njih ionako glasali za Trampa baš kao što su Amerikanci i ranije glasali za Rosa Peroa, biznismena koji se preobrazio u spasioca nacije (čija je kandidatura kao protivnika dveju glavnih stranaka pomogla Bilu Klintonu da pobedi 1992). Tek, bez Republikanske partije Tramp danas ne bi bio predsednik.

Jedan suprotan primer već je doveo u pitanje poređenje s dominama i talasom. U Austriji, gde se u decembru naveliko predviđalo da će pobediti ultradesničarski populista Norbert Hofer, izbore je dobio član Zelene partije Aleksander Fan der Belen. Ta naizgled beznačajna stvar u odnosu na snažan razvoj populizma zapravo je važna pouka za Zapad u celini. Mnogi konzervativni političari eksplicitno su se izjasnili protiv Hofera, naročito lokalni gradonačelnici i drugi provincijski političari koji su uživali poverenje ruralnih Austrijanaca čiju su podršku zeleni lideri iz Beča teško mogli da dobiju. Rascep između provincije sklone populizmu i gradova odanih liberalizmu – koji je bio tako očigledan kad se glasalo za brexit i Trampa – nije neizbežan. Štaviše, Fan der Belenova kampanja pozvala je mnoge građane da uspostave kontakt s ljudima s kojima se inače ne bi sreli. Imali su čak i letke s objašnjenjima kako da konstruktivno razgovaraju s Hoferovim pristalicama – a da ih, na primer, odmah ne optuže za ksenofobiju ili fašizam. Populizam nije nezaustavljiv.

Dakle, od ključne važnosti je da ne posvećujemo svu pažnju populističkim i ekstremističkim strankama. Treba obratiti pažnju i na druge političare, a naročito videti da li su konzervativci voljni za saradnju. Treba biti svestan i toga da se nominalno mejnstrim konzervativne ili demohrišćanske partije ponekad preobraćaju u populističke i time remete jasnu podelu između “establišmenta” i “protivnika establišmenta”. Orbanova partija Fides nije uvek bila populistička i u kampanji 2010. nije nudila populistički politički program; tek posle izbora Orban se preobratio u tvrdog neliberalnog lidera i protivnika EU, koji u svojoj zemlji sistematski potkopava vladavinu prava i demokratiju. Na sličan način se na izborima u jesen 2015. Partija prava i pravde Jaroslava Kačinjskog predstavljala kao umerena i svoje populističko lice razotkrila tek pošto je osvojila većinu i krenula Orbanovim putem.

Jasno je da ne postoji univerzalan način suprotstavljanja populizmu. Nema priručnika s deset odmah primenljivih i preciznih uputstava o tome kako pobediti populiste. Ali nismo ni sasvim dezorijentisani i bespomoćni. Moramo obratiti pažnju i na potencijalne konzervativne saradnike i pokušati da ih odvratimo od toga da rade s populistima (naravno, ako ovi drugi prestanu da budu populisti – to jest antipluralisti – u demokratiji je potpuno legitimno raditi s njima). Nemojmo nasumično otpisivati populističke glasače kao “jadnike”, onako kako je to u svom govoru u septembru 2016. uradila Hilari Klinton. Razgovarajmo s ljudima s kojima se inače ne bismo sreli; ako imamo dobre razloge da verujemo da su žrtve nepravde, navedimo svoju vladu ili partiju da ispravi tu nepravdu.

Beč, januar 2017.

Autorov predgovor srpskom izdanju knjige „Šta je populizam“, koja u prevodu Slobodanke Glišić uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika.

Peščanik.net, 06.02.2017.

POPULIZAM
TRAMPOZOIK