Kako smo mrzeli Tita

Ima mnogih, koji još imaju sećanje – i na svoje greške – i koji ne mogu da se naviknu ni na novo obožavanje Tita, ni na priznavanje svoga nekadašnjega koristoljubivog obožavanja Tita, niti na potpunu kriminalizaciju Tita. U sva tri slučaja je reč o nekome nasilju nad sećanjem, i da bi stvari bile gore, nad sopstvenim sećanjem. Kako je Tito izvesno bio figura moći, ovo negiranje sećanja i nepriznavanje sopstvenog identiteta je samo još jedan žalostan dokaz šta su sve ljudi u stanju da urade kad otkriju prostor moći, ili jednostavno rečeno – kada uvide odakle vetar duva.

Moji prijatelji i ja smo omrznuli Tita sredinom šezdesetih godina, kada smo počeli da mislimo, i kada je postalo očigledno da čovek laže, da se previše luksuzira, i da ne opaža probleme u društvu koje je vodio bez ikakvoga znaka da bi mogao da deli vlast sa drugima, ili čak da se posle blistave karijere povuče. Posebno nas je nervirala potpuna nemogućnost da se Titu neko javno nasmeje, dakle potpuna zaštita njegovog imena, koja je u to doba bila i zakonski potvrđena, da o nekoj ozbiljnoj javnoj kritici i ne govorimo.

Pominjanje Tita bio je instrument-merač straha među ljudima: o njemu se moglo slobodno govoriti jedino privatno, po mogućstvu u društvu proverenih istomišljenika i prijatelja. Problem je već bio to da se ponekad nije smelo ni reagovati – recimo smehom – na mnoge izrazito smešne Titove izjave. On nije bio dobar govornik, govorio je dijalektom koji se i pored najbolje volje nije mogao geografski odrediti: postojao je mit da uopšte nije bio iz tih krajeva, nego Rus, mnogo su mu bolje išli nemački i ruski. Ukratko, Tito je bio mit sa nezgodnim realnim dejstvima, i njegovo glavno oruđe nije bila reč, već političke odluke. Kada je govorio, posebno je napadao intelektualce i umetnike, a njih je opet posebno nerviralo što su njegovi politički, državni i vojni položaji i titule sa neumitnim ritmom postajali „doživotni”.

Tito je ozbiljno ukidao nadu, a njegova taština je polako prevazilazila slične primere. Premda je svako koga sam poznavala poznavao nekoga ko je „zaglavio” 1948, Tita su čak i prijatelji žrtava vrlo retko nazivali zločincem: bio je prvi, dakle visoko simbolizovani komunista, za antikomuniste je predstavljao sve mane komunizma, napadali su ga zbog manipulativnosti, licemerja i laži. Generacija prvih jugoslovenskih komunista, koje je on uistinu poslao u smrt u Moskvu, više nije bila tu da svedoči: kako je za većinu bio predimenzionirani mit, za manjinu je mogao biti još samo komična figura. Tako je u doba pre, za vreme i posle studentske pobune Tito već uveliko bio predmet smejanja, nipodaštavanja, i zatim iskrene mržnje, kada je uspešno izmanipulisao studentski pokret. Vicevi više nisu bili dovoljni, razvila se čitava kultura ismevanja Tita.

U dvorištu Filozofskog fakulteta u Beogradu, u koje su zalazili samo u civile prerušeni agenti UDBE, glavni je lik bio spremač po imenu Steva, koji je odlično imitirao Tita – za ugodnu i studentima dostupnu cenu. Steva je proučavao njegove govore, hvatao greške i štosove, i besprekorno ih reprodukovao. Imitirao je i profesore sa fakulteta, i to za četvrtinu cene Tita. Kada Steve nije bilo ili kada ni za njegov šou nismo imali para, dovijali smo se sa ciklusom narodno-bratoubilačkih pesama, usmenim stvaralaštvom studenata: u njima je Tito bio glavni junak. Stevino ime smo upotrebljavali kao kriptonim za Tita. Kada je Steva umro, krajem osamdesetih, na njegovom se grobu okupio čitav fakultet, studenti svih generacija, i ne mali broj disidenata. Uz Stevu smo jedanput smislili da ukrademo štafetu mladosti, prerušeni u sportiste, i da zatim donesemo štafetu u dvorište fakulteta…

Tokom 1970, sa svoja dva prijatelja sam pripremila prvi broj satiričnoga časopisa Frontisterion („mislionica” iz Aristofanove komedije Oblaci): u njemu je bilo nekoliko priloga u kojima se Tito mogao prepoznati pod raznim imenima: kralj Orgija Konfront, koji putuje po Africi na svojoj jahti, i još neka druga lica – recimo Neron. Časopis nije nikada došao u javnost, konfiskovan je i posle spaljen u dvorištu štamparije: mi smo ukrali nekoliko brojeva. Zbog Orgije Konfronta su me više od dvanaest sati ispitivali u policiji: to je bilo moje prvo i izvesno najduže predavanje iz antičke istorije, jer sam dokazivala kako grčka reč bazileus ne znači samo „kralj”  – dakle nismo Tita optužili da se ponaša kao kralj. Nisam otišla u zatvor, koji je bio namenjen studentskome vođi na fakultetu, samo mi je oduzet pasoš. Citate iza našeg časopisa širili su po gradu štamparski radnici, i naravno studenti. U olovnim godinama poslednje decenije Titovoga života, kada je kult ličnosti dosegao vrhunac, posebno posle posete Severnoj Koreji, Tito je postao neprekinuti izvor šala, zavitlavanja, kućnih igara i predstava, kućnoga radija i mnogih drugih zabava. Čak sam ga jedanput i sanjala, kako sa Jovankom dolazi u moj stan i krišom ostavlja svežnjeve novčanica, ne bi li se kako otkupio za sve nevolje koje mi je naneo…

Početkom osamdesetih godina, videla sam u UKC u Ljubljani staroga partizana i uspešnoga privrednika iz Bosne, kome su zbog nebrige u zatvoru u Zenici morali amputirati nogu. Napravila sam izveštaj za Amnesty International, koja ga je prihvatila za svoj slučaj, ali nije izašao iz zatvora: dobio je 12 godina zato što je ispričao vic o Titu.

Moje prve sumnje u sliku o Titu sam otkrila u Grčkoj: blizu fakulteta je bio jeftin restoran, u kojem smo često ručavali. Uz restoran, kao deo sirotinjske zabave, bio je bioskop u kojem su davali jednostavan celodnevni program – dva karate filma, jedan porno. Publika je bila isključivo muška, radnička. Jednoga dana sam videla najavu filma pod naslovom Maršal Tito – karate: to je bila Bitka za Neretvu. Tako sam prvi put videla film koji mi na pamet ne bi palo da gledam kod kuće: radnici su sa dubokim emocijama pratili patetičnu državnu umetnost, i glasnim povicima pratili podvige Richarda Burtona: moj sused je svome susedu rekao: „Pravi je lepši!”

Kada je Tito umirao, bila sam opet u Grčkoj. Ovoga puta su me posvuda, sa suzama u očima, pitali ima li nade. Kada je konačno umro, naša mala grupa je tri dana proslavljala. A onda smo se odlučili da odemo i do ambasade. Ispred ambasade, nekoliko staraca je u očaju čekalo, jer ih nisu pustili ni da se potpišu: to su bili grčki partizani, neki i invalidi, čiji je idol samostalnosti i pobede narodnih interesa umro. Grlo mi se steglo: to je bio još živi dokaz uspeha Titove politike, viđene okom drugoga. Raskidanje sa Staljinom je izvesno među tim uspesima. Stvaranje pokreta nesvrstanih, koje je izgledalo jako površno, sa neiskorišćavanjem kulturnog potencijala i prave saradnje, danas, u divljanju najagresivnije kolonijalne politike, izgleda bolje.

Uspešna karnevalizacija Titovoga lika posle rata u kojem se Jugoslavija raspala je bila dobra terapija: istinski me zabrinjava, međutim, iskrena ozbiljnost sa kojom se sada bez ikakve distance obnavlja njegov kult. Poštovanje svetaca koje ukazuje na frustracije i koje budi mržnju među pripadnicima različith kultova svetih je uvek sumnjivo. Delegirajmo istoričare da ocene prošlost: ja bih prisustvo Tita na predmetima povezala sa kičastom svakodnevicom Jugoslavije, koju naprosto moramo priznati.

Peščanik.net, 04.06.2010.

TEMA – JUGOSLAVIJA

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)