Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Da li univerzitetski radnici imaju volju i snagu advokata i da li će kao i udruženje advokata biti u stanju da prisile vladu da u skupštinu vrati na izmenu tek izglasani zakon o visokom obrazovanju? Podsetimo se, pre par godina skupština je donela zakon o notarima i njime ozbiljno ugrozila rad advokata. Advokati su solidarno ustali protiv vlade i parlamenta i praktično na nekoliko meseci blokirali domaće pravosuđe. Vlasti su na različite načine htele da slome protest domaćih pravnika, pokušavajući da ih podele ili da zamute sliku osnivanjem novih advokatskih udruženja. Pošto im to nije pošlo za rukom, vratili su zakon u parlament i promenili ga. Što, naravno, nije bio kraj obračuna vlasti s advokatima. Režim je nastavio da rovari u redovima advokata, kao da se sprema za novi udar na tu struku.

Ali, ostaje zabeleženo da su advokati u sukobu sa režimom odneli pobedu. Mogu li se dakle univerzitetski radnici ugledati na njih? Ili će za njih biti primerenija analogija sa neuspelim štrajkom prosvetnih radnika, negde iz istog vremena kada su se pobunili i advokati? Sećamo se i da su prosvetni radnici hrabro istrajavali u štrajku više meseci, da bi ih ondašnji ministar konačno slomio nezakonito im smanjivši plate i prevarno im obećavši finansijske nadoknade u dogledno vreme. U egzistencijalnoj oskudici, prosvetari su pokleknuli pred finansijskim udarom i lažnim obećanjima. I jedna i druga pobuna protiv vlasti su poučne i pokazuju sav repertoar brutalnih postupaka na koje je spreman tekući režim kako bi od građana oteo ono što im po zakonu pripada.

Resorni ministri su se tu pokazali kao branioci politike vlade a ne kao osobe na čelu servisa koji moraju izaći u susret potrebama delatnika u svojim resorima; a sama politika vlade pokazala se kao produžena ruka interesa koji stižu spolja, a manifestuju se kao naopaka politika štednje. Drugim rečima, kao da su tekući režim birali predstavnici međunarodnih finansijskih organizacija, a ne građani Srbije. Ali, to je za neku drugu priču.

Vratimo se univerzitetu i zakonu o visokom obrazovanju. Vest kaže da su Konferencija univerziteta Srbije, Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Srpska akademija nauka i umetnosti u pismu ministru Šarčeviću i predsednici vlade Brnabić zatražili izmenu Zakona o visokom obrazovanju ili donošenje novog zakona. To pismo su oni poslali pošto su se sastali sa predstavnicima ministarstva prosvete. Šarčević je bio na službenom putu, pa su zato morali da mu šalju pismo. U pismu stoji da novi zakon bitno smanjuje autonomiju univerziteta, te isključuje univerzitetske radnike iz upravljanja ustanovama u kojima rade, čime je praktično prekršen i Ustav Srbije. Iz vesti još saznajemo i da su ljudi sa univerziteta bili isključeni iz pisanja zakona, koji su u konačnom obliku videli tek pošto je predlog u septembru dospeo u parlament.

Nama sad ostaje da pitamo zašto Konferencija, Savet i Akademija nisu pisali pismo u septembru i tada podržali opoziciju u parlamentu koja se protivila novom zakonu iznoseći upravo argumente iz pisma. Nadalje, ako ih je Šarčević jednom već prevario i isključio iz sastavljanja zakona, zašto mu sada ponovo pišu i očekuju da se on ovaj put ponaša drugačije? Konačno, da li Konferencija, Savet i Akademija imaju u vidu i neki oblik pritiska, zbog čega bi Šarčević ovaj put bio spreman da njihove zahteve uzme za ozbiljno? S tim u vezi treba odmah reći: jedini pritisak na koji reaguje tekući režim jeste otvorena pobuna i štrajk. Pošto je to tako, da li su Konferencija, Savet i Akademija razmotrili kako bi njihov štrajk mogao da izgleda? Naravno, poslednje pitanje je na ivici apsurda – Konferencija, Savet i Akademija ne mogu stupiti u štrajk; oni mogu jedino ništa da ne rade, a stvar upravo i jeste u tome što ni do sada ništa nisu radili.

Stoga njihovo pismo izgleda krajnje promašeno i bez ikakvog smisla. Ono samo svedoči, još jednom, o poniženju akademske zajednice u Srbiji. O njenoj nemoći, ne da se suprotstavi režimu i ministru koji je gaze, već da demonstrira minimum akademskog integriteta i kompetencije, o inteligenciji da ne govorimo. Naravno, tu zajednicu su izbušili i njen integritet podrili upravo kolaboranti režima u njenim redovima, svi oni koji su pristali na lažne doktorate, smanjenja plata i druge protivpravne korake tekućeg režima. Nije, međutim, jasno zašto se o tome ne ćuti, nego se javno svaki put iznova demonstrira slabost i korumpiranost.

S druge strane, jadno izgleda i tekući režim u svom pilićarskom podmetanju novih zakona. Mimo očiju javnosti i pre svega zainteresovanih strana zakoni se u tajnosti pišu i prosleđuju skupštinskoj većini na usvajanje. Ta skupštinska većina ponaša se kao taster, bez trunke mozga – pritiskom na taster zakoni se usvoje i onda se čeka reakcija. Ako je nema, sve je u redu, odahnu vlasti. Ako je ima – započinje proces obaranja ruku između vlasti i zakonom ugroženih grupa i pojedinaca. Ako su Konferencija, Savet i Akademija svojim pismom dali znak da bi jedna takva borba upravo mogla da počne, biće zanimljivo videti njen nastavak. Pre će, međutim, biti da je pismo samo maska nepristajanja – da se sačuva makar i lažni privid nekakve časti – ispod koje se skriva ponižavajući, dobrovoljni, kukavički i kalkulantski pristanak.

Peščanik.net, 07.11.2017.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).