Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Vlada Srbije je na jučerašnjoj sednici donela, kako kaže, dodatne mere radi sprečavanja pojave širenja i suzbijanja zarazne bolesti COVID-19, prema preporukama naših epidemiologa i u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije.

Situacija se očigledno promenila jer je pre desetak dana (ne treba napominjati – van svog mandata i nadležnosti) predsednik Srbije savetovao prevenciju širenja virusa konzumiranjem alkohola. Lekar u njegovoj pratnji je virus nazvao „najsmešnijim virusom u istoriji čovečanstva“ koji „postoji samo na fejsbuku“. Komedijaši su ženama savetovali bezbrižan šoping u Italiji. Istoj onoj Italiji koja je od juče – kao što znamo – u stanju vanredne situacije. Kretanje građana je strogo zabranjeno, sem u izuzetnim slučajevima.

Sa jedne strane svedočimo katastrofalnoj neozbiljnosti vlasti. Sa druge, potpuno smo lišeni ozbiljnih medicinskih procena i upozorenja domaćih stručnjaka, odnosno specijalizovanih lekara. Sva ova pitanja imaju, kao što to obično biva – i svoj pravni aspekt. Taj pravni aspekt je izuzetno važan, imajući u vidu da će postupak i argumentacija u donošenju odluka o zaštiti stanovništva od korona virusa imati uticaj na zdravlje svakoga od nas, ali i javno zdravlje.

Pođimo od prvo od jučerašnje odluke o ograničavanju slobode kretanja. Vlada je, prema sopstvenom saopštenju, privremeno zabranila ulazak u Srbiju stranim državljanima koji dolaze iz područja sa intenzivnom transmisijom korona virusom. To se odnosi na osobe koje su boravile u Italiji, pojedinim provincijama Republike Kine, Južne Koreje, Irana i delovima Švajcarske. Vlada je ovo učinila radi „sprečavanja pojave širenja i suzbijanja zarazne bolesti“.

Ustav Srbije garantuje slobodu kretanja – svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati. Ovo se odnosi kako na strane, tako i na domaće državljane. Ograničenja slobode kretanja su moguća, ali ona se – kako kaže Ustav – mogu uvesti isključivo zakonom i to iz tačno određenih razloga. U slučaju ograničenja kretanja zbog opasnosti od širenja zaraznih bolesti, uslovi za ograničenje su propisani Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.

Ovaj zakon ne ostavlja dilemu da se korona virus može svrstati u zaraznu bolest koja zahteva dodane mere zaštite – radi se o bolesti koja dovodi ili može da dovede do značajnog obolevanja i/ili do smrtnog ishoda, jer je za njegovu prevenciju potrebna šira koordinacija aktivnosti. Ovaj zakonski uslov je, dakle, ispunjen.

Pre uvođenja bilo kakvih drastičnih mera, potrebno je da ministar zdravlja, na predlog Republičke stručne komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti i Zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike Srbije, naredbom proglasi epidemiju zarazne bolesti od većeg epidemiološkog značaja ili opasnost od epidemije zarazne bolesti i odredi zaraženo, odnosno ugroženo područje.

Mi juče nismo videli ni ministra zdravlja, ni predlog medicinskih stručnjaka, ni naredbu o proglašenju epidemije ili opasnosti od epidemije. Ako epidemije nema, pa čak ni opasnosti epidemije – zašto Vlada uopšte raspravlja o ovom pitanju? Nismo videli ni da je određeno zaraženo, odnosno ugroženo područje.

Mere zaštite protiv zaraznih bolesti nisu onakve kakvim ih Vlada Srbije vidi. One se odnose pre svega na akcije unutar zemlje – pojačane sanitarne i higijenske mere, preventivne dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije u naseljenim mestima, na javnim površinama, u stambenim objektima, u sredstvima javnog saobraćaja. Tu su takođe i mere koje obuhvataju izolaciju, postavljanje dijagnoze, lečenje u sanitarnim uslovima, karantin i slično. Zakon dakle predviđa mogućnost ograničenja kretanja (recimo karantin), ali ne i zabranu ulaska u zemlju.

Vlada je juče ujutru, prema raspoloživim informacijama, na svoju ruku donela odluku o ograničavanju prava kretanja (ulaska u zemlju), a da nije proglasila epidemiju ili opasnost od epidemije prema važećim propisima i da se ni na jedan način nije osvrnula na mere koje će unutar zemlje biti primenjene kako bi se zaustavilo širenje virusa koji je već aktivan među stanovništvom.

Da bismo pokazali ne samo nezakonitost, već i sav besmisao jučerašnje Vladine odluke možemo postaviti i pitanja – šta je sa domaćim državljanima koji dolaze iz kritičnih područja? Odluka Vlade se odnosi samo na strane državljane. Šta se dešava sa stranim državljanima koji dolaze iz kritičnih područja, a zdravi su? Vraćamo ih u zaražena područja odakle su došli? Držimo ih na granici ili na aerodromu? Zašto zabranjujemo ulazak Italijanima – oni su već sami sebi zabranili izlazak iz zemlje.

Šta je sa onima koji su bolesni? Ko i kako utvrđuje da su bolesni? Šta radimo sa njima – zatvaramo ih u prostorije na granici čekajući da prst sudbine odluči o životu ili smrti?

Suština je da se Vlada Srbije pri „zabrani ulaska“ nije vodila ni Ustavom, ni zakonom, ni interesom domaćih i stranih državljana – bilo da su zdravi ili bolesni. Ona samo pokušava da umiri javnost i pokaže da nije potpuno nesposobna da se nosi sa ovakvim situacijama (iako mi znamo da jeste). Prvi pokušaj je bio loš korona stand up, a sada se prelazi na težu artiljeriju, odnosno aljkave odluke Vlade.

Jedina aktivnost koju predsednik Srbije, članovi Vlade i vladajuće stranke dosledno sprovode su izborne aktivnosti. Možda je ovo idealna prilika, čak i za njihove glasače, da shvate u kojoj meri ovim ljudima nije stalo ni do čega, pa ni do javnog zdravlja. Za jedan glas će pretiti, podmititi, zaraziti, samo za još malo vlasti. Koju, kako vidimo, obavljaju svakim danom sve gore.

Lično su uvereni da ih ta vlast čini imunima na sve – od krivičnog gonjenja do korona virusa. Tako se ni Vučić i Dačić, iako su bili u ugroženim područjima, nisu testirali – prvi je to eksplicitno i odbio.

Jedina šteta je što jučerašnja naopaka odluka Vlade nije doneta nešto ranije – pa da makar na trenutak vidimo kako dvojac Vučić-Dačić čuči na ničijoj zemlji, dok im graničari prstom pokazuju da se vrate odakle su i došli.

Peščanik.net, 11.03.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Sofija Mandić
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.
Sofija Mandić

Latest posts by Sofija Mandić (see all)