Banjaluka graffiti, foto: Srđan Šušnica

Banjaluka graffiti, foto: Srđan Šušnica

Da nije bilo vanrednog stanja zbog iznenadnog snega i neočekivanog minusa u januaru, koji je paralisao jug države, proslava dvadesetpetogodišnjice od osnivanja Republike Srpske bila bi svakako udarna vest u svim medijima pod kontrolom Vlade Republike Srbije. Ovako je izveštaj o svečanom defileu uz “Marš na Drinu” ulicama Banjaluke morao da sačeka urgentne vesti o elementarnoj nepogodi. Međutim, kada se sumira ovaj dramatični 9. januar u pomenutom entitetu BiH, moglo bi se reći da se elementarna katastrofa podjednakih, ako ne i većih razmera, dogodila upravo tamo, uz prisustvo političke elite iz Beograda i Banjaluke. Premijer Vučić je “mudro” izbegao ovaj protivustavni spektakl, zakazavši sebi na vreme poslovni sastanak sa ruskim vicepremijerom Dmitrijem Rogozinom, s kojim je na marginama “Globalnog samita Vibrant Gudžarat” u Indiji razgovarao o mogućnostima “vojno-tehničke saradnje”. Očigledno, kao što Srbiji nikada nije dosta vojne saradnje sa Rusijom, isto tako joj je nedovoljno uspostavljanja “kulturnih i duhovnih veza” sa RS. Iako iz oba vida saradnje proizlaze samo nepovoljni krediti, rashovodavana ratna tehnika, provociranje nestabilnosti u regionu, politički lideri Srbije se ne odriču ovih relacija. Čak bi se moglo reći da se te veze multiplikuju, otvarajući široko polje za političke uticaje, kako Rusije na Srbiju, tako i Srbije i Rusije na Republiku Srpsku, odnosno na BiH.

Iako je Ustavni sud BiH proglasio Dan RS neustavnim, rukovodstvo ovog entiteta je sa još jačim žarom prionulo na posao organizovanja svečane proslave ovog datuma. U tome je imalo punu podršku Vlade Srbije. Uostalom, čestitka koju je premijer Vučić uputio Miloradu Dodiku kaže da će “RS u Srbiji uvek i zauvek imati iskrenu podršku naroda i njene Vlade”. Uprkos emfatičnoj tautologiji, kojom je želeo da naglasi postojanost neraskidive veze, ova čestitka trasirala je mnogobrojne spekulacije, koje su kasnije dodatno razjasnili predsednik Srbije Tomislav Nikolić, kao i ministar policije u Vladi Srbije Nebojša Stefanović. Samo dva dana ranije, Vladimir Božović, specijalni izaslanik premijera Vučića, na božićnoj proslavi Srpskog narodnog vijeća u Zagrebu, preneo je hrvatskoj javnosti poruku mira premijera Srbije, rekavši kako će “matica tamošnje Srbe, u svim problemima i iskušenjima, kad god budu bili ugroženi, braniti svim raspoloživim sredstvima”. Da li je to bila kriptovana poruka premijera Vučića ili nije, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, možda bi premijeru bilo pametnije da kao u Star Warsu snimi svoj govor i pošalje ga Miloradu Pupovcu preko nekog pametnog droida, koji će emitovati njegov hologram sa pozdravnim govorom. Isto bi važilo i za proslavu Dana RS, gde specijalni izaslanici, Nikolić i Stefanović, takođe nisu uspeli da prenesu poruku najmoćnijeg čoveka Srbije. To nije bio u stanju ni Marko Đurić na Kosovu, koji je nedavno lansirao borni ruski voz, brendiran božićnim porukama mira. No budući da premijer sa Rogozinom trguje rashodovanom ruskom vojnom tehnikom koja ne prenosi hologramske snimke, Srbija je osuđena na nepismene emisare.

Uglavnom, dogodilo se ono što premijer Vučić, kao zakleti prijatelj BiH i čuvar Dejtonskog sporazuma, nije želeo da se dogodi. Njegovi izaslanici su pustili sebi na volju pa su njegovu “poruku mira” preinačili u nešto drugo. I dok je manje rečiti Nebojša Stefanović nemušto govorio o zabranjenoj ljubavi, ponavljajući dugo učenu frazu o tome kako “on ide da čestita Dan RS i ne vidi da je to neki problem, već da je to nešto sasvim normalno”, dotle je odlazeći predsednik Tomislav Nikolić odlučio isto što i Tadić u januaru 2012, da Halu “Borik” iskoristi kao svoju predizbornu tribinu. Nedostajao je samo Bole Stanišljević.

Očito ohrabren Dodikovim pozdravnim govorom u kom je ovaj eksplicirao da je “glavna težnja RS što bliskiji ili državni okvir sa Srbijom”, predsednik Nikolić je izašao na binu i sa usiljenim smeškom, koji svakom poznavaocu njegovih nastupa već uliva strah, izneo je nekoliko nečuvenih teza kao kandidat za još jedan predsednički mandat. Najpre je objasnio da nastanak RS, za razliku od Dodika koji je vidi kao plod “srpskog inata”, tumači kao “odgovor onima koji su hteli da ruše Jugoslaviju”. Onda je pozdravio pamet onih koji su je stvarali, misleći svakako na Biljanu Plavšić, Momčila Krajišnika, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, da bi naposletku prešao na neizgovorivi deo poruke mira iz Beograda – na “najintimnije i najskrivenije želje i ideje”.

“O njima brat Mile govori otvoreno”, rekao je predsednik Nikolić u familijarnom tonu, “a ja razmišljam da možda može i kao zmija uz drvo čovek da se popne. Drago mi je što sam sve vreme dolazio u RS. Drago mi je što sam svedok i ako bude trebao svedok na Međunarodnom sudu uzdaj se u moje svedočenje koliko god budem star.”

Šta je predsednik Nikolić ovim na kraju poručio? Slika zmijskog gamizanja uz drvo trebalo bi da posreduje politiku mimikrije. Da li ju je Tomislav Nikolić vodio u proteklih pet godina? Veoma retko. Gotovo svaki njegov javni nastup završavao bi se političkim incidentom, jer bi uvek progovorio iz svoje radikalske baze po kojoj je “Vukovar srpski grad”, “Kosovo Srbija”, a “Rusija ispred Srbije”. Čak je protekle nedelje, kada mu kosovske vlasti nisu odobrile odlazak na Kosovo, izjavio kako bi on to učinio „na silu“ samo da tamo nema KFOR-a i predstavnika Međunarodne zajednice. I sada je to učinio u Banjaluci, podsećajući na prave temelje entiteta koji sebe zove Republikom Srpskom. Nikolić je, zapravo, svojim biračima ponudio svoju ogoljenu radikalsku politiku, računajući da će time, kao i Tadić Karadžićevom lentom pre pet godina, uspeti da pridobije veću političku podršku za kandidaturu, kao i podršku birača. Naposletku je pokušao da bude pametniji od samog sebe, ali je u svojoj nespretnosti pogodio u epicentar – otkrivši suštinu srbijanske politike prema BiH, a samim tim i prema RS. Vučić je, zapravo, majstor politike mimikrije i propagande. U ovoj političkoj igri, on se već uspuzao uz drvo Brisela, dok mu je rep ostao na drvetu u Moskvi. Njegov politički kapacitet je nesporan kako kod Federike Mogerini, tako i kod Dmitrija Rogozina. Ostaje samo da otrese Tomislava Nikolića kao trulu jabuku sa drveta i zauzme njegovo mesto.

Peščanik.net, 10.01.2016.

Srodni linkovi:

Ljubomir Živkov – Zmijski car

Dubravka Stojanović: 9. januar – lapsus memoriae

Viktor Ivančić – Prenesena značenja patrijarha Irineja

Dejan Ilić – Psi rata

Nemanja Stjepanović – Lapsus koji to nije

Fond za humanitarno pravo – Ratni zločinac u Predsedništvu Republike Srbije

TEMA – SREBRENICA

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)