Foto: Slavica Miletić
U seriji napisa u našoj štampi kojom je obeležena 200. godišnjica rođenja Karla Marksa većina autora je isticala, s neskrivenim divljenjem za ideju ekonomske “ravnopravnosti” među ljudima, da je on genijalno uočio da je društvo podeljeno na klase, to jest da večita klasna borba između onih koji imaju kapital i velike većine koja ga nema (već “samo ima okove”) određuje celokupan društveni razvoj.
Moglo bi se, dakako, diskutovati oko toga da li iz ogromnog Marksovog intelektualnog nasleđa danas, posle dva protekla veka, treba izdvajati i isticati baš njegovu tezu o klasnoj borbi ili bi bilo pametnije reći upravo suprotno – da je ta Marksova teza istorijski upropastila ideju socijalizma i “socijalističke demokratije”, za koju se upravo on sam toliko zalagao.
Naime, iza “klasne borbe”, Marks to nije doživeo, ostali su milioni leševa ne samo bogatih ljudi u Rusiji, Kini i u drugim “revolucionarnim državama” nego i milioni školovanih ili slobodi i slobodnom mišljenju naklonjenih ljudi. To uopšte nije potrebno dokazivati, kao što nije potrebno dokazivati da su se sve “diktature proletarijata” u istoriji brzo stabilizovale u diktature političke elite s “vrhovnim vođom” na čelu jer je klasna borba direktno suprotna pluralnoj demokratiji i bilo kakvoj konkurenciji. A istovremeno, ekonomska jednakost između te vladajuće “proleterske elite” i radnih slojeva nije postignuta, jer se preraspodelom “od bogatih ka siromašnima” obično brzo stiže u siromaštvo i u društvenu stagnaciju. Hajde da ovde kažem i nešto krajnje vulgarno: da li neko danas misli da bi velikim parama kojima raspolaže jedan Bil Gejts “humanije” upravljali, na primer, Srećko Horvat i Slavoj Žižek (uz sasluženje Dačića i Vulina, kao levičara vičnih državnim mehanizmima)?
Ideja stalne klasne borbe u suštini daje energiju i raznovrsnim današnjim populističkim režimima, u kojima se obično teror većine koristi za uspostavljanje suverene vladavine jednoga, što je samo na prvi pogled paradoksalno. Zatim dolaze teoretičari koji većinu brane od manjine, pa se manjina brzo kvalifikuje kao grupa izdajnika ili čak fašista, i tako dalje i tako redom.
Natruhe shvatanja klasne borbe kao ključnog društvenog agensa lako je pronaći i u naizgled benignijim pojavama. Evo, na primer, slučaja sa famoznom sugestijom (omraženog) MMF-a da Srbija treba da ukine privremeni zakon o smanjenju penzija iz oktobra 2014. godine, jer je učešće javnih izdataka za penzije smanjeno sa 13,8 na 11 odsto BDP-a, a u republičkom budžetu se, kako se hvale svi zvaničnici, pojavljuje suficit. Na to su odmah negativno reagovali predsednik Vučić i premijerka Brnabić. Vučić je tako rekao da MMF traži da se onima koji imaju penzije veće od 50.000 dinara one “drastično povećaju, a da se ni dinar ne povećaju penzije ljudima koji imaju ispod 25.000 dinara, a to je 61 odsto penzionera, te da se minimalno uveća onima koji imaju penziju 30.000 dinara”. On je izračunao da 75-76 odsto penzionera ne bi dobilo ništa od narednog povećanja, te da je uvek na strani zaštite najsiromašnijih. Premijerka Ana Brnabić je čak izračunala da bi ukidanje “zakona o smanjenju” smanjilo penzije za čak 81 odsto penzionera.
Ispalo je, prema stereotipu, da MMF opet brani bogate i hoće da naškodi siromašnima, to jest da se i na tom polju vodi “klasna borba”. Pri svemu tome zapravo se ruši čitav sistem penzionog osiguranja i uspostavlja praksa voluntarnog “humanog odnosa” prema razlikama u penzijama. Stvar je u tome što su male penzije toliko male da se s njima ne može živeti, mada se već tri godine uzima od onih koji navodno imaju velike penzije, ali ih nema dovoljno.
Novi magazin, 18.05.2018.
Peščanik.net, 19.05.2018.
Srodni linkovi:
Paul Mason – Marks i humanizam
Vladimir Gligorov – Ponovo o Marksu
Branko Milanović: Uticaj Karla Marksa – protivčinjenični scenario
Žarko Puhovski – Revolucija se nije dogodila
Yanis Varoufakis – Komunistički manifest danas
Žarko Puhovski – Budućnost naše prošlosti: 150 godina kamata na Kapital
