Ko i zašto?

Evgenija Aljbac: Pet godina je prošlo od dana kada je 7. oktobra 2006. ubijena naša koleginica, novinar i stalni saradnik Nove Gazete, Ana Politkovska. Mada je, po mom uverenju, ovaj gnusni zločin ne samo duboko potresao svu novinarsku javnost, već je na nju i značajno uticao, mi ni do danas ne znamo ko je lišio života to čudesno ljudsko biće kao što je bila Ana Politkovska. Poznavale smo se i družile od ranih studentskih dana, još od vremena kada smo zajedno studirale novinarstvo na Moskovskom državnom univerzitetu. Za ubistvo ove izuzetne novinarke, vrhunskog profesionalca, hrabre žene koja je svoj život položila u odbranu ljudskih prava, opšteljudskih vrednosti i očuvanje ljudskog dostojanstva, do dana današnjeg još niko nije osuđen. Ovo će biti tema razgovora s našim današnjim gostima. U studio sam pozvala Ilju Politkovskog – sina Ane Politkovske, Anu Stavickuju – advokata porodice Politkovski i Dmitrija Muratova – glavnog urednika Nove Gazete.

Moje prvo pitanje gostima je, šta se danas zna o ubistvu Ane Politkovske? Ko je bio neposredni izvršilac ovog zlodela? Ko je bio naručilac?

Ana Stavickaja: Pošto moram da poštujem prezumpciju nevinosti, jedino o čemu mogu da govorim su činjenice koje nam je dostavila istraga. U ovom trenuktu istraga tvrdi da svi meci ispaljeni u Anu Politkovsku potiču iz pištolja koji je u momentu ubistva u svojoj ruci držao Rustam Mahmudov, to jest prema rečima istrage, Rustam Mahmudov je čovek koji je ubio Anu Politkovsku. Istraga takođe tvrdi da je pronađen i organizator ovog zločina, i da je njegovo ime Dmitrij Pavljučenkov. Zanimljivo je da je taj isti Dmitrij Pavljučenkov, u prvom procesu, protiv tada dvojice optuženih po ovom istom predmetu, a koji je vođen u Vojnom sudu, bio ni manje ni više nego glavni svedok optužbe. Na današnji dan, po predmetu ubistva Ane Politkovske optužena su samo ova dva lica, Rustam Mahmudov kao neposredni izvršilac i Dmitrij Pavljučenkov kao organizator.

U prvom procesu su bili optuženi i braća Ibrahim i Džebrail Mahmudovi, no obojica su oslobođeni optužbe, jer je dokazano da su oni samo saučesnici. Ova dvojica su, naime, pratila kretanje Ane Politkovske, a potom doveli izvršitelja na mesto zločina. Da li ih istraga i danas smatra za suizvršioce i da li se sprema da digne optužnicu protiv njih, nije mi poznato. U svakom slučaju, oni su danas oslobođeni optužbe.

Ana Stavickaja: Da, oni su sada na slobodi.

Evgenija Aljbac: Objasnite nam malo podrobnije tu koliziju s Pavljučenkovim.

Ana Stavickaja: Dmitrij Pavljučenkov je u prvom procesu bio glavni svedok optužbe i na osnovu njegovog iskaza na sud su bili dovedeni braća Mahmudovi i Hadžikurbanov kao organizator ovog ubistva. Istražni organi su protiv Hadžikurbanova – koji je inače kao i Pavljučenkov takođe bio zaposlen u miliciji – podigli optužnicu koja ga je teretila za aktivno učešće u organizaciji ovog ubistva. On je navodno birao ljude i vrstu oružja kojim će planirano ubistvo biti izvršeno. Zanimljivo je da se kod nas baš pripadnici milicije (kasnije policije) pojavljuju kao glavni optuženi po ovom predmetu i da su baš oni ti koji zatim bivaju suđeni kao glavni organizatori ubistva.

I sada opet imamo isto. Danas je Pavljučenkov taj koji je optužen za organizaciju zločina. On je takođe bivši državni službenik organa koji se bavi zaštitom reda i mira, i to dosta visokog ranga, i to što tvrdi istraga da je on primao narudžbine za pripremu i izvršenje ubistava, za mene je prosto nezamislivo. I ja, na primer, uopšte ne mogu da razumem kako je moguće da vlast na tu činjenicu nikako ne reaguje. To da službenik milicije po narudžbini organizuje zločine, a vlast na to ne reaguje, za mene je nešto što je stvarno užasno. Štaviše, ona takvog čoveka bira za glavnog svedoka optužbe, dodeljuje mu status zaštićenog svedoka, a on na sudu nastupa pred porotnicima i daje izjave protiv lica koja se nalaze na optuženičkoj klupi.

Želim da naglasim sledeće: da kojim slučajem Nova Gazeta nije vodila paralelnu istragu po ovom predmetu i da prvo suđenje nije završeno oslobađajućim presudama, Pavljučenkov verovatno nikada ne bi bio optužen. To porazno saznanje me zaista užasava.

Evgenija Aljbac: Sve ove godine Nova Gazeta je vodila, a i danas vodi, svoju istragu. Dima (obraćam ti se na ti pošto se već decenijama znamo), da li je tebi jasno zašto su Ani oduzeli život?

Dmitrij Muratov: Da sam ja naručilac njenog ubistva, onda bih tačno znao. Ovako, mogu samo da nagađam. Anja je tokom poslednjih sedam godina svog novinarskog rada napisala oko 500 specijalnih reportaža sa najtežih i najopasnijih tačaka na ratom obuhvaćenom Severnom Kavkazu. Za nikoga nije tajna da je u hodniku pred njenom kancelarijom uvek stajao red ljudi koji nikome drugom osim njoj nisu mogli da se obrate za pomoć. S jedne strane odmetnici, s druge lokalna čečenska vlast. A federalna vlast u Moskvi nikada nije ni imala nameru da se bavi njihovim problemima. Živeći u uslovima pravog građanskog rata, s jedne strane pritisnuti vojskom Budanova, a s druge vojskom Čečenaca koji su se nemilice tukli s drugim Čečencima koji su se odmetnuli u planine, ti siroti ljudi nigde nisu mogli da nađu ni minimum pravednosti. Pred Anjinom kancelarijom su u redovima stajali ljudi koji su sa sobom uvek nosili jezivi dokazni materijal: okrvavljenu raskomadanu odeću, komade granata, metke izvađene iz tela ranjenih i poginulih, fotografije eksplozijama raznetih rođaka. Tako je hodnik pred kancelarijom Politkovske, žene sa zaista ogromnim rezervama optimizma, ljubavi prema muzici i lepoti, postao jedina efikasna čekaonica u Rusiji, mesto gde je postojala nada da će neko nešto makar pokušati da učini. Ona je radila saglasno tradicijama klasičnog ruskog novinarstva, novinarstva koje se bavi direktnim delovanjem ili, kako bi to danas rekli, bavila se angažovanim novinarstvom. Kao Čehov koji piše svoje reportaže boraveći u robijašnicama na Sahalinu. Ona nije mogla prosto da sedi i da trpi. Ona je morala da se umeša.

Evgenija Aljbac: Pre neki dan se u Moskvu vratila Zoja Svetova, stalni dopisnik moskovskog Nju Tajmsa iz Čečenije. Tamo se sretala s ljudima koje je štitila Ana Politkovska i ona piše o tome da se u Čečeniji čak i danas plaše njenog imena. Imena Politkovske boje se i vojnici, a boje se i banditi koji su se bavili otmicama ljudi. Anjino ime je i danas ime žene koja je štitila povređene i ponižavane. I ona u svom tekstu navodi jedan slučaj drske i naravno nerasvetljene otmice. Anja dolazi kod državnog tužioca i u početku se predstavlja kao rođaka otetih, a zatim vadi svoju novinarsku kartu Nove Gazete i govori odrešito: Moje ime je Politkovska, i ja hoću da znam. U Čečeniji su ove njene reči kod svih uvek izazivale nelagodu i strah.

Dmitrij Muratov: Izvor te njene tako velike snage može se objasniti samo ogromnom ljubavlju naroda kojem je ona tako nesebično pomagala. Niko osim nje, uz pomoć našeg stalnog dopisnika majora Ismailova, oslonca koji su pružale naše novine, ali ponavljam, niko osim nje nije bio u stanju da pod surovom baražnom vatrom, iz ratom zahvaćenog područja izvede izgladnelo dečije sirotište i premesti ga u mirnu Pribaltiku. Niko osim nje nije zračio takvom harizmom neumoljivog borca za pravednost. Njen prvi princip je uvek bio – nikada i ništa za sebe i zbog sebe, a drugi – iskreno voleti i uvek štititi obespravljene. A one koji raspolažu pravima i privilegijama neprestano i bespoštedno goniti da svoja prava i privilegije podele s onima koji su ispod njih. To su bila dva čvrsta, apsolutno čelična principa kojih se ona držala stupajući u odnose s rukovodstvom, svojim pretpostavljenima i s ljudima uopšte. Ona je bila ta koja je obezbedila elektrogenerator starim i iznemoglim ljudima koji su se masovno smrzavali u staračkom domu. A kada se ispostavilo da je postavljen neodgovarajući generator, a da je prema podnetim računima ispadalo da je on više nego odgovarajući, to šta je sve ona rekla i učinila tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Rušailu, ni najcrnjem neprijatelju ne bih poželeo.

Jednom prilikom, kada su je na terenu zarobili pripadnici 45-og desantnog puka i pretili joj streljanjem, nasmejao sam se i prvo što mi je palo na pamet bilo je: momci, vama se stvarno nije posrećilo. Znate li vi uopšte koga ste zarobili? To je Politkovska! Ispostavilo se da je među njima bilo i onih kojima uopšte nije bilo do šale i koji su joj ozbiljno zapretili da će je streljati na licu mesta ako im ne obeća da će ćutati o zakonom strogo zabranjenim zemunicama u kojima su držali zarobljenike. Nakon nekog vremena, ona se vratila u redakciju, hvala bogu živa i zdrava, no bez svoje torbice s kozmetikom. I danas se sećam njene ogromne radosti kada smo joj za Novu Godinu poklonili novu. Umela je da se izuzetno jako i iskreno raduje životu. Rečju, bila je to osoba koja voli život, a ne „mračna veštica rata“ koja maše okolo svojom novinarskom kartom. Bez zbora, bila je prava lepotica.

Evgenija Aljbac: Marina Goldovskaja je sada skoro snimila film (ja sam ga već videla) i bila sam potpuno pražena videvši ta dva tako različita, ničim razdeljena filmska plana. S jedne strane prljavi surovi rat i Anja, a s druge, neverovatna ljubav prema životu kada nam Anja s ekrana govori: ja sam se zaljubila. Istinski zapanjujuća slika.

Dmitrij Muratov: Da, i ja se sećam tog perioda u njenom životu. A sada da odgovorim na pitanje zašto su ubili Anu Politkovsku. Nju su ubili zbog svojih zasluga kod vojnih prestupnika i prestupnika sveg čovečanstva, kod prestupnika na obe ili bolje reći sve tri zaraćene strane, kod prestupnika koji se kriju i među Čečencima i među pripadnicima federalnih snaga. I tu za mene nema nikave sumnje. No ono glavno što se na tom području desilo je sledeće. Sama si malopre rekla da se Zoja Svetova ovih dana zauvek vratila iz Čečenije i to je redak slučaj koji isključuje pravilo. Mi svi vrlo dobro znamo da danas tuda odlaze čitave ekipe novinara, estradnih „umetnika“ i fudbalera, ne bi li i oni dobili nagradni Porše-kajen.

Evgenija Aljbac: Porše-kajen?!

Dmitrij Muratov: Da, Porše-kajen. To je, kako bih ti rekao, nekakva nova vrsta borbene mašine. Danas, u mnogim regionima Severnog Kavkaza, slobodno novinarstvo je prosto izumrlo. Otuda nam stižu samo tekstovi i emisije u kojima se strogo pazi na to da se Ramzan Kadirov slučajno ne uvredi. Doduše, tamo je još uvek Lokšina i tamo još uvek radi Memorial, ali to je zaista jako malo. Uzgred budi rečeno, ja sam prvi počeo da reduciram putovanja na to područje i stupao u žučne prepirke sa svojim saradnicima kada sam prestao da potpisujem putne naloge za Čečeniju. I reci mi molim te, zašto da ih tamo šaljem? Sav taj narod koji je nekada stajao u hodniku pred kancelarijom Ane Politkovske danas glasa za aktuelnu vlast i omogućava joj pobedu sa 102 ili (već ne znam) 104 posto izbornih glasova. Ako oni sebi biraju tu vlast, zašto bi mi tu slali naše specijalne dopisnike i novinare. Ako je već tako, onda ništa. Pustimo ih da se sami snalaze. Ja sam za sebe izabrao tu poziciju. I samo još nešto da napomenem. Pre pet godina se ruski patriotizam izražavao stavom „Kavkaz je zauvek naš“, a danas se taj stav obrnuo za 180 stepeni, i danas je ruski patriota taj koji misli da Kavkaz treba otcepiti. A da su slušali i čitali Anu Politkovsku, lako bi mogli da shvate šta je pravi patriotizam.

Evgenija Aljbac: Ipak mi nisi odgovorio na pitanje. Zašto su ubili Anu Politkovsku?

Dmitrij Muratov: Jesam. No Evgenija Markovna, na pitanje sam odgovorio onako kako sam ja hteo na njega da odgovorim, a ne onako kako ste vi to hteli da čujete.

Evgenija Aljbac: Ilja, ja se vas sećam još iz doba kada ste imali svega nekoliko meseci, a danas ste već odrastao čovek od 33 godine. Vas bih htela da pitam sledeće: da li ste vi tada razumeli zašto vaša mama putuje u Čečeniju. Sa svih strana su je napadali da ona tamo štiti sve i svakog, no ona je i dalje nastavila da ide tamo, a oni su i dalje nastavili da dolaze k njoj. Zašto je to vašoj mami trebalo?

Ilja Politkovski: Postavili ste mi dva pitanja: zašto je to mami trebalo i jesam li ja to razumeo. Mami je to bilo nužno i u to sam apsolutno siguran. Mnogo puta smo o tome raspravljali i ona mi je uvek govorila, „a ko će ako ne ja“. Svako moje ili sestrino agresivno protivljenje njenim čestim odlascima na Kavkaz završavalo se konfliktom. Ja nisam bio u stanju da razumem zašto baš ona mora tamo da ide i tu su se moja mišljenja i mišljenja moje sestre Vere razlikovala. Izgleda da je ona kao žensko bolje razumevala motive naše mame.

Evgenija Aljbac: Zašto ste mislili da ona ne treba da ide tamo?

Ilja Politkovski: Ja mislim da je ona sve što je radila kao žena, kao novinar i kao vrsni profesionalac, dakle sve čime se bavila u životu, činila uvek i do kraja apsolutno ispravno. No ja prosto nisam želeo da osoba koja to čini bude moja mama.

Evgenija Aljbac: Bojali ste se za nju?

Ilja Politkovski: Nije to da sam se samo bojao. Osećaj koji mi je pritiskao dušu bio je mnogo složeniji. Ja sam samo želeo da to ne bude moja mama, a između ostalog i zato što sam se za nju bojao.

Evgenija Aljbac: I sada, posle pet proteklih godina i posle svega što se dogodilo u Čečeniji, da li mislite da je trebalo da je sprečite da se time dalje bavi, da joj ne dopustite da putuje na Kavkaz?

Ilja Politkovski: Kao njen sin – da. Ali samo kao njen sin.

Evgenija Aljbac: 7. oktobra ove godine, navršilo se tačno pet godina od dana kada su na ulazu i njen stan, tačnije u njenom liftu, ubili Anu Politkovsku. Mi ni danas ne znamo ko je to ubistvo naručio i ko ga je izvršio, i mene sve to vreme muči još jedno, po meni veoma važno pitanje: kome je to uopšte trebalo? Šta su ti zlotvori ubistvom Anje hteli da postignu? Ana, vi ste advokat. Možda je vama jasnije šta je bio motiv ubistva?

Ana Stavickaja: Iz materijala koji nam je dostavila istraga sledi da je ubistvo Ane izvršeno zbog njene profesionalne delatnosti. No bilo šta što bi indiciralo da je ona ubijena zbog članaka i reportaža koje je godinama pisala ili zbog nekog konkretnog članka koji se nekome naročito nije dopao, zbog njenog novinarskog rada angažovanog u bespoštednoj borbi za ljudska prava ili zato što je pomagala nekim baš određenim ljudima, zato što je svojim angažovanjem žestoko nervirala čečensku vlast ili zato da bi se uprljala slika Rusije u svetu i tako napakostilo federalnoj vlasti u Moskvi za nešto što je učinila ili nije učinila, vi u tom dokumentu nećete naći. Konačan rezultat ubistva Ane Politkovske je taj da su novinari počeli da se boje odlazaka u Čečeniju. Ali koliko ja znam, o Čečeniji se i dalje piše, i novinari i danas imaju šta da kažu o tom području. Ako se neko rukovodio time da ovim ubistvom zaplaši novinare, mislim da se prevario u računu. Neke su stvarno zaplašili, ali mnoge baš i nisu. Zato mislim da je ubistvo Anje bilo potpuno besmisleno. Mislim da su zločinci potpuno promašili cilj.

Dmitrij Muratov: Apsolutno se ne slažem s ovim što Ana govori. Da je kojim slučajem ubistvo bilo besmisleno, ili čak možda i iz emotivnih razloga izvršeno, već bi odavno bili pronađeni i osuđeni i naručilac, i organizator, i sam izvršilac ubistva. A kada je Ana Politkovska počela da se interesuje za ratne korupcione šeme, za korupciju u vojsci, korupciju u obnovi Čečenije, korupciju kod federalnih transfera, zatim za korupcione fondove (ne bih sad da nabrajm njihove nazive) iz kojih su na razne strane odlazile veoma interesantne sume novca, na veoma interesantna mesta, to više nije bila samo osveta zbog iskopanih informacija. Bio je to i strah od raskrinkavanja kojemu se ona, po svemu sudeći, opasno približila.

No hteo bih još nešto da napomenem. Ja imam primedbu i na tvoje prvo, uvodno pitanje u današnjoj emisiji. Emisiju si započela tako što si rekla kako mi ni danas ne znamo ko je ubica i ko je naručilac ubistva. Rekla si to dosadno intoniranim glasom koji je već po navici orijentisan na apatičnu publiku. Zvučalo je to otprilike ovako: eto vidite, kao i obično, nema ničeg novog. Ono što hoću da kažem je da ovakav pristup obesmišljava danonoćni trud uposlenih advokata, rad istrage, angažovanje čitave porodice i svih nas koji u našim novinama na tome radimo. I koliko god se mi ne slagali s nekim detaljima u radu Istražnog komiteta i grdili ih za njihov rad, grupa koju vodi gospodin Garibjan je uradila ogroman deo tog teškog posla. Sprema se suđenje čoveku za koga se pretpostavlja da je ubica (u šta ja lično uopte ne sumnjam), kao i bivšem rukovodiocu operativno-istražnog odeljenja Glavne uprave unutrašnjih poslova u Moskvi, pukovniku milicije Dmitriju Pavljučenkovu koji je, kako je to Ana ispravno rekla, lukavo pokušao da konvertuje svoj status glavnog organizatora u status glavnog svedoka optužbe. Po meni je to ogroman uspeh istrage, a delom i svih nas.

Evgenija Aljbac: Izvršilac je jedan, organizator je pronađen. A naručilac? Ko je naručilac?

Dmitrij Muratov: A sad, molim za pažnju. Osumnjičeni za organizaciju ovog zločina je dobro obrazovan, iskusan, pametan, veoma lukav i prefrigan čovek, čovek koji savršeno dobro zna kako funkcioniše čitav pravosudni sistem i koji je godinama rukovodio službom koja je u celoj Moskvi bila zadužena za prisluškivanje, praćenje i budni nadzor ljudi. Možete li makar i na trenutak da zamislite kakvim kolosalnim mogućnostima raspolaže taj čovek? Uzgred, on je od ove službe napravio svoju privatnu kompaniju za pružanje tih istih usluga, ali po tarifi od 100 dolara na sat. I kada sve ovo znamo, a potom slušamo nepotvrđene glasine o tome da je naručilac ubistva poznat i da se on, ne znam već po koji put i kojim povodom po redu, opet zove Boris Berezovski, ja i meni slični tome mogu samo da se nasmeju. Znate, još u drevnim antičkim ratovima su se za borbu protiv neprijatelja često koristili takozvani „lažni svetionici“. Premeštali su ih sa mesta na mesto i tako navodili neprijateljske brodove na podvodne stene. Bojim se da su ove glasine u stvari lažni svetionici koji istragu treba da navedu na pogrešnu obalu. To može da bude veoma opasno, i ja se iskreno nadam da će istražni organi imati dovoljno hrabrosti, snage i zdrave pameti, i da sebi neće dozvoliti da ostanu negde nasukani.

Evgenija Aljbac: A ti znaš ko bi mogao da bude naručilac?

Dmitrij Muratov: Ne. Ne znam. Kao i svi, i ja imam niz pretpostavki, niz nagađanja koje je Stavickaja malopre nabrojala i spreman sam da raspravljam o svakoj od navedenih verzija ponaosob. No ni za jednu od njih ja nemam dokaze. Za mene je važno to da su istražnim organima poznata dva organizatora ili već suorganizatora zločina (imam u vidu Lom-Ali Gajtukajeva i Dmitrija Pavljučenkova), kao i to da očekujem da će njihovo saslušanje biti istinski sadržajno.

Evgenija Aljbac: Kada će početi sudski proces?

Ana Stavickaja: Teško je reći. Ostalo je još mnogo nezavršenog posla u istrazi, pa onda detaljno upoznavanje s predmetom itd. Mislim da će to potrajati još najmanje šest meseci. Možda čak i više.

Dmitrij Muratov: I ja tako mislim.

Evgenija Aljbac: Anju su ubili na rođendan našeg sadašnjeg premijer-ministra i budućeg i bivšeg predsednika Putina. Je li to slučajnost ili ritualno prinošenje žrtve na oltar šefa?

Dmitrij Muratov: Kome je upućeno ovo pitanje?

Evgenija Aljbac: Svima.

Ana Stavickaja: Istraga je ranije odbijala svaku našu primisao da je to možda ritualno ubistvo. U želji da im ponudimo što veći broj potencijalnih motiva, mi smo i ovo pitanje postavljali kao jednu od mogućih varijanti, no tada je ovu verziju istraga veoma kategorično odbila da uzme u razmatranje. A danas, kada je kroz sredstva javnog informisanja procurela „vest“ da je Pavljučenkov navodno rekao da je naručilac zločina Boris Berezovski, istraga odjednom izjavljuje (to takođe znam samo iz novina) da time što je ubistvo izvršeno baš 7. oktobra, mnogo toga može biti objašnjeno. Jer navodno, u slučaju da je naručilac stvarno Berezovski, on je to onda specijalno smislio i uradio samo da bi napakostio Putinu.

Evgenija Aljbac: To jest, to nije bio rođendanski poklon, već rođendanska pakost.

Ana Stavickaja: Da, gadost smišljena da iskompromituje Putina. Nekome će se možda učiniti da je ovo što ću sada reći neka vrsta digresije, no ja se bojim da to što se verzija o Berezovskom kao naručiocu do te mere naširoko razglaba i to što je ovu informacija navodno dao Pavljučenkov, može veoma loše da se odrazi na dalji tok istrage. Misliti da je Boris Berezovski naručilac je stvarno smešno i to svi znaju, ali svi takođe znaju da čovek iz čijih je usta navodno ova tvrdnja izrečena, stvarno mnogo toga zna o ovom predmetu i realno može da objasni mnoge njegove do danas još nerasvetljene delove. I zato apelujem na sve one koji budu pratili ovaj proces da vrlo pažljivo slede dokaze a ne izgovorene reči. Reči Pavljučenkova podkrepljene dokazima, to će i u istražnom postupku i sudskom procesu biti najvažnije. Ocenjujte samo dokaze i podatke iz materijala istrage, a ne prosto izgovorene, ničim potvrđene reči.

Dmitrij Muratov: Prema podacima s kojima naša redakcija raspolaže, bilo je još nekoliko pokušaja da se izvrši ovo ubistvo. Samo zbog raznih neprilika tehničke prirode ono nije bilo sprovedeno.

Evgenija Aljbac: Do tada?

Dmitrij Muratov: Da, u prethodnim danima.

Evgenija Aljbac: To jest, to što su Anu ubili na Putinov rođendan je čista slučajnost?

Dmitrij Muratov: Po mom dubokom uverenju to nije bio poklon Putinu. Organizatori i izvršioci su se nešto jako bili spetljali, i sve je ispalo tako kako je ispalo. To su informacije koje ja imam. To naravno ni u kom slučaju ne opravdava gospodina Putina za njegovu čuvenu rečenicu koju je izrekao a da nije prošlo ni 40 dana od tragične Anjine smrt, onu tako zloslutno pervertiranu rečenicu s kojom se tada obratio javnosti i rekao kako je više štete Rusiji nanela Anina smrt nego njen rad. Teško da ću ikada moći da zaboravim tu rečenicu.

Ilja Politkovski: Za proteklih pet godina, ja za sebe nisam mogao da rešim tu dilemu da li je ubistvo moje mame bilo ritualno ili ne. Postoje informacije o tome da su neki čudni ljudi danima pratili njeno kretanje, da je i pre toga bilo neuspelih pokušaja da se ovaj zločin realizuje, no za sada nemamo nikakvih dokaza za to. Ono što danas znamo i u šta smo sasvim sigurni je da to nije bilo prosto samo uhođenje. Bila je to priprema za jedno sasvim konkretno ubistvo. No kako vreme prolazi, sve sam bliže tome da se saglasim s Dmitrijevim stanovištem, te i ja sve češće sebe lovim u misli da se to sasvim slučajno dogodilo baš 7. oktobra.

Evgenija Aljbac: No podudarnost je simptomatična.

Dmitrij Muratov: Da, vrlo.

Evgenija Aljbac: Simptomatična. Na toj reči završavam ovaj naš razgovor. U današnjoj emisiji smo se sećali Ane Politkovske, govorili o tome kome je i zašto trebalo da je ubije, o tome šta je sve u vezi toga poznato novinarima Nove Gazete i o tome s kojim sve materijalom može da raspolaže istraga.

Radio Eho Moskve, emisija Kompletni Aljbac, Voditelj Evgenija Aljbac, 03.10.2011.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 16.10.2011.

SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA