U novije vreme u Srbiji su opet učestali glasovi koji ističu značaj kosovskog mita, odnosno kosovskog zaveta, kako neki više vole da kažu. Oni pozivaju na njegovo poštovanje i odbranu od onih koji ga dovode u pitanje. U kosovskom predanju (u skupu predstava, priča i slika o Kosovskoj bici) ima nekoliko različitih zaveta i još više njihovih različitih verzija. Dva su najpoznatija: onaj koji govori o opredeljenju kneza Lazara za carstvo nebesko, opisano u narodnoj pesmi „Propast carstva srpskoga“, koji je jedan u osnovi verski zavet, a u širem smislu zavet etičkim vrednostima života – i onaj koji je ostavio Muratov ubica Miloš Obilić: zavet junaštva, zavet ratnika osvetnika.
U nekim slučajevima, kod pozivanja na vernost porukama Vidovdana jasno je da se misli na Lazarevo opredeljenje. Da se podsetimo šta narodna pesma kaže o tome. Uoči bitke na Kosovu Lazar od Bogorodice dobija pismo u kome mu ona obećava pomoć, ali mu ostavlja da sam izabere jedno od dva carstva koja zahvaljujući njenoj pomoći može da dobije. Ona ga pita hoće li prolazno zemaljsko carstvo, kojim će vladati ako mu Bogorodica pomogne da porazi Turke, ili želi večno nebesko carstvo, koje mu sledi ako Bogorodica poradi na tome da se bitka završi porazom srpske vojske i Lazarevom mučeničkom smrću. S obirom na to da je Bogorodičino pitanje retoričko, Lazar ne okleva i izjašnjava se onako kako se gore na nebu od njega očekuje, to jest za nebesko carstvo. „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko vazda i dovijeka“, poručuje on.
Na ovu pesmu misli patrijarh Irinej u Uskršnjoj poslanici 2016. godine kad poručuje da „sledeći kosovski zavet Svetoga kneza Lazara nikad ne smemo zaboraviti da je Carstvo nebesko vrhunski ideal i večni cilj, a sve zemaljsko je truležno i prolazno“. Ovo naglašavanje duhovnog značenja Kosova moglo se i očekivati od patrijarha, ali to značenje ističu i neka svetovna lica. To, na primer, čini istoričar Miloš Ković kad (u intervjuu za Radio Beograd 8. oktobra 2017) objašnjava zašto misli da je kosovski zavet danas „potencijalno subverzivan“: „Sadašnjica vam kaže da je primarno materijalno, Kosovski zavet da je primarno duhovno. Sadašnjica kaže „sila, realnost“, a Kosovski zavet „nebeska pravda iznad svega““. Duhovnu stranu ovog zaveta istakao je i dr Božidar Žarković, profesor na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, na tribini „Strah od kosovskog zaveta, predrasude i stereotipi“, koja je održana u Gračanici 2. aprila 2016. godine, uz podršku Ministarstva za kulturu i informisanje Republike Srbije. On je podsetio da „reč zavet predstavlja prvi starozavetni savez postignut između ljudi i Boga, drugi novozavetni savez sklopljen između ljudi i Isusa Hrista“, a da je „kosovski zavet sporazum između Srba i Boga po biblijskim načelima“.
Nov prilog tumačenju kosovskog zaveta kao vernosti Lazarevom opredeljenju za nebo ponudio je filmski reditelj i filmolog Nikola Stojanović u članku „Etička osnova mita“ (Politika, 24. mart 2018). Knežev izbor nebeskog carstva on ne tumači u verskom kontekstu, nego u kontekstu humanističke etike, pozivajući se na Kantovo shvatanje moralnosti kao „same biti čovekove“. „Kosovski zavet o ’nebeskoj Srbiji’“ – kaže Stojanović – „predstavlja zaveštajno svedočanstvo upravo o onoj intelektualnoj, moralnoj, emocionalnoj i duhovnoj Srbiji, koje će biti zalog njenog opstanka u polumilenijumskoj borbi za preživljavanje“. Istina, Stojanović se udaljava od Kanta kad kosovski zavet opisuje kao „duhovnu vertikalu ugrađenu u kolektivno nesvesno etničke zajednice“, ali mu se vraća kad kaže da nam ovaj zavet poručuje da ne smemo izneveriti „ono najvrednije u ljudskoj prirodi, a to su etičke vrednosti“.
Za ove i druge ljude koji danas govore o zavetnim porukama Vidovdana, a pritom misle na Lazarev izbor nebeskog carstva, na njegovu duhovnu pobedu, ne bi trebalo da predstavlja veći problem aktuelna situacija u kojoj srpska država nema vlast na Kosovu. Jer ako je duhovno važnije od materijalnog, ako se treba vladati po biblijskim načelima, ako je duh večan a materija truležna itd, gubitak materijalnog Kosova ne samo da je prihvatljiv, već je u stvari poželjan. Taj gubitak je prihvatljiva cena onoga što se dobija, a benefit je – kako bi se danas reklo – sam duhovni opstanak nacije. Takođe, poštovaoci Lazarevog zaveštanja kao poruke Srbima o vitalnom značaju duha i etičkih vrednosti, trebalo bi da su među prvima koji traže da se javnost u Srbiji upozna sa pravim razmerama zločina počinjenim u ime srpskog naroda u ratovima 1990-ih. Jer to bi bilo sasvim u duhu Lazarevog izbora duhovnih vrednosti i nebeske pravde.
Na cenu koja se u naše vreme ima spremno platiti ako se dosledno poštuje Lazarev zavet i teži duhovnom i moralnom oporavku Srbije, podsetila je još pre desetak godina balkanološkinja Milica Bakić Hayden. Ona je rekla da u sukobima sa Albancima na Kosovu Srbi pred očima treba da imaju primer Lazarevog izbora neprolaznih duhovnih vrednosti. „Naime“, zaključuje ona, „da bi se spasli duhovno, oni moraju da žrtvuju ’telesno’ Kosovo“ (Milica Bakić Hayden, Varijacije na temu ’Balkan’, 2006, 143).
Međutim, uvek je bilo malo, a i danas je malo onih koji su zaista spremni da daju prednost duhovom Kosovu u odnosu na materijalno, onih koji u ime Lazarevog zaveta pozivaju Srbe da se okrenu miru i posvete duhovnoj i moralnoj obnovi, izgradnji društva zasnovanog na poštovanju univerzalnih etičkih normi. Lazarev zavet je bio i ostao nespojiv sa borbom za nezavisnu državu, za oslobođenje, odbranu i proširenje državne teritorije, što je poslednja dva veka bio i ostao prioritetan politički cilj Srbije. Zbog toga se često pristupalo njegovoj reviziji, tumačenjima koja će izbor nebeskog carstva predstaviti kao neku vrstu strateškog povlačenja, pribiranja snaga i reorganizaciju pre ponovnog zadobijanja carstva na zemlji. Kako je objasnio Radovan Samardžić, „opredelivši se za carstvo nebesko, Srbi su svoje carstvo na zemlji poneli sobom za budućnost koja će doći posle očišćenja“.
Još češće su Lazar i njegov aranžman s Bogorodicom ostavljani po strani i nasuprot njemu se uzdizao Miloš Obilić i njegov junački i osvetnički kosovski zavet. To se i danas događa. O tome svedoče izlaganja na okruglom stolu pod naslovom „Kosovo, juče, danas i sutra“, održanom 17. novembra 2017. godine u Matici srpskoj u Novom Sadu. Većina učesnika ovog skupa posvetila je kraće ili duže delove svojih izlaganja kosovskom zavetu i bez izuzetka o tome govorila s pozivanjem na Njegoša, to jest na Obilića. Jer, kao što je poznato, Obilićevom kosovskom zavetu kanonsku formu dao je Njegoš u Gorskom vijencu, uspostavljajući njegov kult pod imenom „vjera Obilića“. Nasuprot Lazarevom hrišćanskom nebeskom carstvu, Njegoš je zamislio Obilićevo „viteško carstvo“, u kome se mesto ne zaslužuje odricanjem od pobeda na zemlji, nego naprotiv, žrtvovanjem za takve pobede. Zato tu nema Lazara, koji se u Gorskom vijencu uopšte ne pominje.
Učestvujući na skupu u Matici srpskoj, Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić nazvao je Njegoša „najznačajnijim prenosiocem kosovske ideje u srpskoj misli i kulturi“, a profesor Jovan Delić ga je pohvalio zato što je „kosovski zavjet najviše uzdigao“. Lukavim pokušajima Turaka – kaže Delić – da ponudom privilegija i udobnog života „kupe identitet svojih protivnika“, Njegošev vladika Danilo „nema ništa drugo da suprotstavi osim zavjeta predaka i kosovsku žrtvu, odnosno kosovski zavjet ili kosovski mit ili, kako bi Andrić rekao, kosovsku misao: Su čim ćete izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove koji žive dokle sunce grije?“
I književnik Slavko Gordić, koji je na ovom skupu izneo mišljenje da je „kosovski zavet ili kosovsko opredeljenje u temelju našeg identiteta i našeg civilizacijsko-kulturnog obrasca“, po svemu sudeći je imao u vidu Obilićev zavet. Na to upućuje i Gordićeva sumnja da je danas opravdano i pametno da Srbi rešavaju problem Kosova mirnim putem. On ima razumevanja za sve Srbe „koji su pohitali sa izjavama kako mi nemamo dece za nove ratove“ i da je „bolje živeti s problemima nego ih oružjem rešavati“, ali se pita „koliko je uputno ohrabrivati protivnike predusretljivim pod navodnicima stavovima iz kojih proizlazi da su naš integritet, suverenitet i sloboda stvar nagodbe“.
Eksplicitnije se za ratno rešenje današnjeg kosovskog problema na skupu u Matici srpskoj založio filozof Časlav Koprivica. I on je istakao da kosovski zavet nije mogućno shvatiti ako se nema na umu Njegoš, jer je on „svojom službom kosovskom zavjetu pokazao kako on deluje, kakva je njegova snaga, šta on jeste“. To je, kaže Koprivica, „zavjet stalnom oslobodilačkom vraćanju na zavjetno polje, uz nadu da će jedan povratak biti poslednji, bez novih potonjih napuštanja“. Možda će to biti sledeći povratak. U svakom slučaju, za njega se treba spremiti, jer opet je došlo vreme da se Srbi naoružaju i vrate na Kosovo. „Taj oružani povratak na polje od oružja“, uveren je Koprivica, „ponovo nam predstoji. Svaki naš povratak mora biti s oružjem i, na žalost, vjerovatno, pomoću oružja“.
Isti zaključak iz kosovskog zaveta izveo je svojevremeno Slobodan Milošević. Ni on nije mario za Lazara i kad je juna 1989. godine došao na Gazimestan da održi onaj danas čuveni govor na proslavi šest vekova od Kosovske bitke, izbegao je da se pokloni Lazarevim moštima – koje je Crkva za tu priliku bila dopremila na Kosovo – nego se pohvalio da zahvaljujući njemu Srbija „ima sa čim izaći pred Miloša“, to jest da je spremna za rat. Šta je posle bilo? Možda se neko seća.
Možda čitalac ovog mog kratkog osvrta na dva najpoznatija „kosovska zaveta“ očekuje da ću ga završiti mojim „kosovskim opredeljenjem“ za Lazara i duhovne i etičke vrednosti koje simbolizuje njegovo „nebesko carstvo“. Neću. Skeptičan sam kad je reč o svim porukama (zavetima, zakletvama, mitovima) koje se nude kao otkrovenja obavezujućih večnih istina o kojima nema diskusije. Ali, ako bih baš morao da izaberem neki kosovski zavet koji mi se čini prihvatljivijim od drugih, onda to ne bi bio ni Milošev ni Lazarev, nego jedan zaboravljen zavet. Mislim na amanet koji je u Višnjićevoj pesmi „Početak bune protiv dahija“ Murat na samrti ostavio svojim naslednicima poručujući im da, ako žele da sačuvaju carstvo, Srbe koji su posle Kosovske bitke potpali pod njihovu vlast ne opterećuju preteranim haračima, da ne diraju njihove crkve, običaje i njihovu čast: „Vi nemojte raju razgonit / po šumama, da od vas zazire. / Nego paz’te raju ko sinove, / Tako će vam dugo biti carstvo“. Znamo da dahije nisu poštovale ovaj Muratov kosovski zavet, a znamo da ga nisu poštovali ni Srbi kada su bili vlast na Kosovu. Sada vidimo da ni kosovski Albanci ne mare za njega.
Tekst je objavljen uz odobrenje autora. Kraća verzija ovog teksta objavljena je u Vremenu (br. 1422, 5. april 2018) u okviru temata „Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta“.
Peščanik.net, 25.04.2018.
KOSOVOVIDOVDAN
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Čolović (see all)
- Ranko Bugarski, prosvetitelj - 19/08/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Sram - 01/04/2024