Sad i to znamo. Za jednog Vučića njih četvoro. Putin je pozvao Vučića u Kazanj. Vučić je poziv odbio, ali umesto sebe je poslao – Vulina, Popovića, Gašića i Mesarović. Vulin i Popović su ruski ljudi, da ne kažem agenti, u Srbiji, pa ih u ovom slučaju treba računati kao pola osobe. Gašić je, kažu, u nemilosti šefa, neka on onda važi za tri četvrtine. I Mesarović da računamo celu. Umesto Vučića, Putin će dakle dobiti dve cele i tri četvrtine osobe. Da ne računamo dalje, da ne ispadne još manje.
Mada, ruku na srce, kad bismo o Putinu mislili bilo šta dobro, rekli bismo da je na čistom dobitku što neće gledati Vučića u Kazanju. Nikakve mu zamene za njega nisu potrebne. A ovako, svejedno je, Vučić ili bulumenta njegovih klonova, sve mu to izađe na isto. Od svih njih zajedno, teško da može da ispadne jedna čestita osoba. Ooo… šta me je to spopalo pa sam se bacio na (neprikladno) računanje – sabiranje i oduzimanje?
Valjda mi nije jasno zašto umesto Vučića negde mora da ode čak njih četvoro (ili nepunih troje, kad smo već kod toga) da bi se umirio onaj koji je Vučića pozvao. Pretpostavimo da je Srbija država. Ko god da ode u Kazanj, predstavlja državu. Vučić ili bilo ko drugi, jer je država jedna pa je ne mora predstavljati bulumenta, sve i ako treba menjati Vučića – što je i inače nemoguće. Tako barem Vučić misli o sebi, a mi se s njim slažemo, ali iz nešto drugačijih razloga.
Samo što Srbija nije država. To sam hteo da kažem. I Vučić i bulumenta njegovih klonova to demonstriraju u svakoj mogućoj prilici. I još samo ova ograda – u sintagmi „bulumenta klonova“, naglasak je na „klonovima“. Tako Vučić gleda na sve oko sebe. Ako pak nisu kao on, Vučić te osobe naprosto ne vidi. To ne kažem ja, to kaže on sam. Evo, recimo, pitaju ga šta misli o stručnjacima koji su protiv kopanja litijuma u Srbiji. A on odgovara: ko su oni, ja ih ne vidim?
Za Vučića, stručnjaci jesu oni i samo oni koji kao i on hoće da se litijum kopa u Srbiji. Dobro, nije da to nismo znali. Odavno Vučić pod dijalogom podrazumeva isključivo razgovor sa samim sobom. I kada gleda svet oko sebe, njemu to izgleda kao da se gleda u ogledalu. Samo je sebe u stanju da vidi. Hajde da razgovaramo o kopanju litijuma u Srbiji, poziva Vučić stručnjake. Stručnjaci kažu – ne treba da se kopa: opasno je, štetno je i ne isplati se. Ne čujem vas i ne vidim vas, kaže Vučić. To je taj dijalog.
S obzirom na sve to, Vučić u stvari nije izneverio Putina. On zapravo ide u Kazanj. Umnožen četiri puta (ili, kad smo već kod toga, dva puta plus tri četvrtine Vučića – kao u onoj pričici o tri frtalja kralja…). Ooo, kako li će se samo Putin provesti s toliko vučića oko sebe. Ne žalimo ga, zaslužio je.
U predivnom crtanom romanu „Inkal“ iz osamdesetih godina 20. veka, glavni junak John Difool (pored drugih referenci, on je svakako i pandan folklornom Ivici Budalici) nađe se na planeti od više milijardi žitelja i svi oni su on. To što zakratko živi u svetu svojih klonova nije jedina sličnost između Difoola (Budalice) i Vučića. Obojica su ignoranti, obojica ne razumeju svet oko sebe, i obojica prave veliku štetu. S tim što, za razliku od drugog, prvi to radi nenamerno i – tako se hoće u priči – uvek se iskupi i popravi štetu (jeste, kao u bajci).
Ali, nismo Difoola prizvali u ovaj tekst zbog tih sličnosti i razlika s našom mračnijom verzijom Budalice. Na toj planeti difoola (jondiffs se zovu u crtanoj priči), klonovi se pobune protiv oca Difoola i hoće da ga kastriraju, nezadovoljni što su svi ispali kao on. U svetu autora „Inkala“, čuvenog Jodorowskog, to su sve jasne reference na religijske mitove. Ne manjka kod Jodorowskog ni političkih aluzija. Koliko god da pod pritiskom podanici počnu da liče na svog gospodara (oca), to nije garancija da će njihov pristanak na potčinjenost trajati zauvek.
Jodorowsky se tako pokazao kao optimista. I inače, u „Inkalu“, oko Johna Difoola sve vri od života i želje da se u njemu uživa (jeste, još jedna razlika). U Srbiji je nešto drugačije. Za sad smo u fazi otkrivanja na šta se Srbija napravila. Umnožavanje vođe i njegovo odbijanje da oko sebe vidi bilo koga drugačijeg od sebe, tek su prvi koraci ka prepoznavanju gde smo se ili u čemu smo se našli. Pitanje je da li će nam ostati vremena za pobunu. Zato prva stvar mora biti da sebi priuštimo to vreme, što jednostavno znači – osujetiti kopanje litijuma.
Peščanik.net, 22.10.2024.
LITIJUM
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Nema sreće s Evrovizijom - 05/05/2026
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
