Radnik je osoba koja ulaže rad. Pojam radnika centar je radnog prava. To je i logično, jer je ono zamišljeno kao instrument zaštite radnika od preterane samovolje vlasnika kapitala (poslodavca). „Radnik“ je međutim prognan iz radnog zakonodavstva Srbije, u naletu dominantnih neoliberalnih ideja. Ne samo to, već je uvedena čudna podela na „zaposlenog“ (lice koje je u radnom odnosu) i „radno angažovano lice“ (koje radi prema nekom od ugovora o radu van radnog odnosa ali nije poslenik, odnosno nije u obligacionopravnom odnosu sa naručiocem posla već nekako „upada“ u radno pravo, iako nikada nije bilo jasno kako, niti je to pitanje uopšte do kraja rešeno u Zakonu o radu).
U odnosu na pojam „radnika“ ne postoji, međutim, samo navodno ideološko gađenje prema prošlim „zlim“ vremenima. Naprotiv, kao i mnogo puta ono je samo servirano publici u prvi plan, dok je podela radnika na zaposlene i radno angažovane bez izričitog pominjanja radnika pre svega upotrebljena da bi se ustanovio skandalozni sistem rada van radnog odnosa koji imamo, a koji je umnogome jedinstven u evropskom i svetskom radnom zakonodavstvu. Drugim rečima, navodni ideološki otklon dobro je poslužio da bi se bogati učinili još bogatijim, a veliki deo radnika lišio bilo kakvog prava po osnovu rada koji obavljaju.
Terminološki gledano, „zaposleni“ krije i jednu jezičku podvalu – zaposleni je neko kome je dat posao (praktično poklonjen, zato što je poslodavac super čovek), dok je radnik neko ko je uložio sebe u rad i stvorio višak vrednosti – ništa se tu dakle ne poklanja nego je u pitanju strogo poslovni odnos između dva ravnopravna subjekta prava. Nije teško zaključiti koja je od dve varijante manje ponižavajuća za radnika i samim tim jako smeta neoliberalima. Uostalom, „radnik“ nije jedina takva jezička žrtva – sve češće se čuje ideja da se termin „zarada“ zameni terminom „plata“, koji je ionako odomaćen u kolokvijalnom izražavanju i koristi se u javnom sektoru. Ipak, između „zarade“ i „plate“ se u jezičkom smislu takođe kriju bitne razlike – kada nešto zaradite, to ste zaradili svojim radom i to je rezultat viška vrednosti koji ste stvorili. Kada vas plate, to zvuči kao da ste dobili pomoć od dobrog poslodavca, koji vam je eto platio neki iznos zato što je human.
Ako se pogleda kako stvari stoje sa „radnikom“ u evropskim zakonodavstvima, videće se da mnoge tradicionalno kapitalističke države upotrebljavaju ovaj pojam, i to bez ikakve ideološke sadržine i u skladu sa njegovom definicijom iz prve rečenice ovog teksta: radnik je čovek koji radi i po tom osnovu ostvaruje neka prava. Ponegde se koristi i pojam „zaposlenog“, ali u kontekstu i smislu pojma „radnika“. Pravni akti Evropske unije na engleskom jeziku koriste oba termina (employee = zaposleni, worker = radnik) ali u francuskim i nemačkim verzijama ovaj dualizam ne postoji i uvek se koristi samo termin „radnik“. Pojašnjenja ovog potencijalno problematičnog jezičkog rešenja neki autori nalaze u tome da se pod radnikom podrazumevaju i samozaposlena lica, dok svi ostali mogu da se podvedu pod pojam zaposlenog. Drugim rečima, razlikovanje ovih termina služi da bi se napravila razlika između pojmova zavisnog i nezavisnog radnika, ali ne u smislu da ih razdvoji već da ukaže na njihove mnogobrojne sličnosti.1 Ovo nije nelogično tumačenje, jer je tendencija evropskog zakonodavstva, kao i mnogih nacionalnih pravnih sistema – naročito posle pandemijske 2020. godine – upravo da radnopravnu zaštitu proširi što je više moguće, uključujući samozaposlene i druge oblike radnika koji se ne mogu na prvi pogled podvesti pod postojeće kategorije (čuveni termin „frilensera“, koji još uvek nema adekvatnu i uniformnu sadržinu). Ono što je međutim svima zajedničko – a što ne važi u Srbiji – jeste da je radnik/zaposleni zajednički pojam za sve ljude koji ulažu rad u radnopravnom smislu.
Dakle, radni odnos je odnos koji je centralni i jedini u klasičnom radnom pravu. Ili drugačije rečeno, i oni koji se nalaze na radu na osnovu kratkotrajnih i fleksibilnih ugovora imaju punu radnopravnu zaštitu, osim logičnih ograničenja koja proističu iz vrste odnosa sa poslodavcem i dužine trajanja radnog angažovanja. To u Srbiji nije slučaj – pitajte ljude koji rade po osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, na primer. Dok je evropska tendencija uključivanja što većeg broja ljudi u osnovna prava radnika, u Srbiji se ide u sasvim suprotnom pravcu. Posledica toga je naravno jeftin radnik, nezaštićen i prepušten na milost i nemilost poslodavcu. Posledica toga je dalje stvaranje ogromnih socijalnih nejednakosti i zarade koje su višestruko manje od novostvorenih vrednosti u procesu rada. I sve to, navodno, zakonito (ali je ipak istovremeno neustavno).
Pojam „radnika“ bi ispravio ove čudne specifičnosti – svako ko radi, može ostvariti osnovna prava, i tačka. Međutim, nerazumevanje pojma „radnika“ u Srbiji je ogromno. Kada smo u okviru Centra za dostojanstven rad objavili Model alternativnog Zakona o radu, jedna od zamerki je upravo bila vraćanje radnika u radno zakonodavstvo. Naročito su smetali neki pravni instituti u kojima se pominje radnik, kao što je „radnički savet“. Nailazio sam na komentare da želimo da vratimo komunizam i samoupravljanje u Srbiju, pa sam morao da objašnjavam da pojam „radničkog saveta“ koriste, na primer, zakonodavstva Francuske i Nemačke, od koje smo upravo i preuzeli model zakona. Toliko je duboko iracionalno ukorenjeno seme mržnje prema svemu što podseća na neka prethodna vremena, da je gotovo smešno kada se neko buni zbog postojanja radničkog saveta, a onda shvati da je ovaj pravni institut participacije radnika u odlučivanju opšteprihvaćen u kapitalističkim državama, da je deo evropskog zakonodavstva i da nema nikakve veze sa nekom našom komunističkom i samoupravnom prošlošću. Na ovom mestu vredi pomenuti, bez elaboriranja, i činjenicu da je to „zlo“ komunističko zakonodavstvo poznavalo i neke progresivne institute radnog prava, koji i danas postoje u razvijenim zemljama zapada, a kojih smo se odrekli pogrešno ih vezujući za „prošlo vreme samoupravljanja“. Ako ne verujete, istražite na primer plaćeno odsustvo za vreme otkaznog roka, ili iznuđeni otkaz…
„Radnik“ je za neoliberalizam opasan pojam, jer upravo otkriva strukturne nedostatke u njihovim teorijama da su rad i radni odnos otišli mnogo dalje u razvoju od klasičnih koncepata i da se mora napustiti tradicionalna definicija radnog odnosa. Veoma elegantno se kroz pojam „radnika“ odgovara takvim neistinama – razvoj radnog prava ni u jednom trenutku ne mora skrenuti sa osnovne ideje svog nastanka, radnik kao centar radnog prava ostaje u centru i oko njega se grade ti potencijalni novi odnosi, ali bez otimanja osnovnih prava koja je stekao svojim radom. I onda ćete videti kako je to moguće i ostvarivo bez mnogo problema, jer radni odnos i radnik su temelji na koje možete da nadogradite svaki tehnološki i organizacioni napredak, a da pri tome ne dirate u sadržinu ljudskog prava na rad. „Radnik“ dakle nije samo usamljena reč u radnom zakonodavstvu. Naprotiv, upotreba tog pojma podrazumeva opštu politiku države i tretman prava radnika. Zato se u propise vraća kao odraz promene odnosa države prema radnicima i nosi sa sobom realizaciju čitavog koncepta radničkog dostojanstva. Zbog toga nije realno da ga vidimo ponovo u Zakonu o radu, dok su aktuelne vlasti te koje odlučuju o radničkoj sudbini. Ali makar znate da kada neko od političara kaže nešto protiv upotrebe termina „radnik“, ne mora dalje da priča – jasno je kojoj filozofiji rada pripada i koliko dobra želi svim radnicima.
Peščanik.net, 30.10.2023.
________________
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Tridesetoaprilska - 30/04/2024
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
