Nema nikakve razlike, ali baš nikakve, između tobože nevladine organizacije „Kopaćemo“ i ministarstva nauke Srbije i ministarke na njegovom čelu. Dobro, ima jedna razlika. Anonimni osnivači „Kopaćemo“ se kao boje za svoj život. Zaposleni u ministarstvu nauke i ministarka na njihovom čelu se ne boje. Sve ostalo je dakle isto. Što nas vodi ka prvoj neobičnoj stvari oko „Kopaćemo“: zašto oni misle da su im životi u opasnosti ako rade i govore sve isto kao da su zaposleni u ministarstvu nauke, gde očigledno niko ne strepi za svoj život?
Od ovog pitanja možemo krenuti raznim stazama – jer, komplikovana je to stvar: strah za život u Srbiji. Samo kratko ćemo slediti dve od njih, pre nego što se vratimo na vezu između „kopača“ i ministarstva. Prvo, kopanje litijuma zaista jeste pretnja po život žitelja Srbije. Ljudi se zato i protive tom kopanju. Biti za kopanje litijuma u Srbiji, a kriti svoje ime iz, kako kažu „kopači“, straha za svoj život, to jest da im život ne ugroze svi oni koji bi zaista da zaštite život u Srbiji u najmanju ruku je apsurdno, ako već nije samo bezobrazno.
Drugo, biti (treba to stalno iznova naglašavati – mimo zakona) na vrhu vlasti u Srbiji i stalno kukati da ti je život ugrožen, to je ovde opšte mesto. Što navodi na pomisao da postoji bliska veza između „kopača“ i (vrha) vlasti. A to nas vraća na početak – što ste bliže vlasti ili što imate više vlasti u Srbiji, to ste više spremni da se žalite uokolo da vam je život ugrožen. I eto nas ponovo na tački jedan: ovde vlast ugrožava život žitelja Srbije, ali bi to da zataška tako što s njenog vrha neprekidno stižu zapomaganja kako je vrh države životno ugrožen.
Nema razloga da to dalje elaboriramo. Vratimo se na početak – „kopači“ bi se u vezi s litijumom u Srbiji mogli predstaviti kao svojevrsno ministarstvo nauke u senci. I dok bi se drugde vlade ili ministarstva u senci od zvaničnih vlada i ministarstava razlikovali po politikama, identifikaciji problema i predlozima za njihovo rešavanje, kod nas je sasvim normalno da „kopači“ iz senke rade i govore sve isto što i ministarstvo nauke. Ali, pričom o ugroženosti, oni bi ipak da se predstave kao opozicija… čemu, zaista?
Pa kao opozicija opoziciji, u slučaju litijuma konkretno, kao opozicija – reći ću to tako – narodu koji je ustao protiv kopanja. To je režimski manevar koji već odavno dobro poznajemo. I on jeste u svojoj političkoj suštini totalitaran (nema razloga da biramo reči, ovaj režim odavno je dao dobre razloge za upotrebu najtežih izraza). Naime, politički prostor zatvarate tako što spram zvanične vlasti kao alternativne postavljate grupe s programima koji su isti kao i programi vlasti. Tako se prava opozicija smešta između čekića vlasti i nakovnja lažne opozicije, a zapravo se u javnom prostoru briše.
Umesto opozicija, u prethodnoj rečenici stavite narod, i opet važi sve isto. „Kopači“ se predstavljaju kao narod i time protivnike kopanja litijuma diskvalifikuju kao nenarodne. Što opet pokazuje u kojoj su meri „kopači“ bliski vlastima. Za tekući režim narod može biti samo anoniman, što na jeziku režima znači – bez glave i lica. Dakle, bez svojih misli i svoje volje. Protivnici kopanja litijuma, kao pravi predstavnici naroda, imaju i lice i glavu, pa dakle i misle svojom glavom i po svojoj slobodnoj volji izlaze u javnost i protive se režimu koji bi da kopa litijum, pošto je razumno boriti se za svoj život.
Protivnicima kopanja litijuma, kao neanonimnom narodu, život potencijalno ne ugrožava samo kopanje litijuma već ga akutno ugrožava i priroda ovog režima i njegova spremnost da se sa neistomišljenicima i političkim protivnicima brutalno obračuna. Svesni svega toga, za razliku od „kopača“, protivnici kopanja litijuma biraju da ne budu anonimni. A „kopači“ obećavaju da će prestati da budu anonimni jednom kada ih bude više iako su već sada „narod“ i govore u njegovo ime. (Da li „kopači“ to hoće da nam kažu da ova država nije u stanju da zaštiti narod u opasnosti?)
Vratimo se konačno sličnostima između programa „kopača“ i predloga ministarke nauke. I ministarka i „kopači“ najavljuju sajtove sa gotovo istovetnim sadržajima: istina o litijumu i njegovom kopanju. „Kopači“ kažu da će objaviti dokaze da je kopanje litijuma neškodivo. Ministarka kaže da će objavljivati podatke i analize o stanju životne sredine oko rudnika, te informacije i prijave o promenama u toj sredini. Ministarka takođe sve to najavljuje s idejom sličnom nameri „kopača“ – istina će pokazati da kopanje litijuma nije štetno.
Evo u čemu je stvar: i „kopači“ i ministarka za nauku u najmanju ruku debelo kasne. Jednom kada odlučite da kopate, više nema nazad, šteta je već nepopravljiva. Pre odluke da se kopa, mora se izaći s istinom pred žitelje Srbije. Govoriti istinu kada više ništa ne može da se uradi, iz ugla nastale štete, suvišno je i besmisleno. Što se „kopača“ tiče, potpuno je nejasno što s tom istinom odmah nisu izašli u javnost. Ako nešto znate, nema razloga da to najavljujete, naprosto, to samo iznesete pred ljude, ako ste sigurni da je ta istina potencijalno transformativna za njihove stavove.
Ali, to se ne događa, i „kopači“ i ministarka nauke, trajno su zarobljeni u nekoj zamišljenoj bliskoj budućnosti koja nikako da dođe ali neprekidno prosijava iz stalno novih obećanja i najava. Taman pomislimo – tu je; ali, sledeće obećanje i najava pomere je ponovo za sutra. Što zapravo i nije naš problem. Jer, šta god da im je namera, i „kopači“ i ministarka nauke nam u stvari potvrđuju ono što već znamo. Ako sebe možda i vide kao saveznike vlasti i kao borce za realizaciju pogubnih odluka tekućeg režima, oni svojim porukama zapravo pokazuju koliko je ovaj režim loš i nekompetentan.
Nabrojaćemo ukratko neke od poruka koje su nam u stvari poslali „kopači“ i ministarka nauke:
1) Srbija nema javni servis u službi svojih žitelja; da ga ima, „kopači“ i ministarka ne bi najavljivali posebne sajtove za istinu o litijumu, s važnim informacijama o koristi od litijuma i – recimo to tako – dobroćudnosti njegovog kopanja, te o stanju životne sredine oko rudnika i postrojenja za preradu;
2) „kopači“ i ministarka nauke nam sugerišu da oni već znaju ili će doći do saznanja koja sada nisu dostupna vlastima, a važna su za odluku o kopanju. To je problem jer je vlast već odlučila, očito bez svih potrebnih informacija, pa iz ugla „kopača“ i ministarke za nauku čista je sreća što ta odluka nije pogubna. Šta god da je slučaj, i „kopači“ i ministarka zapravo tvrde da na vlasti imamo ljude koji odluke od životne važnosti donose iz neznanja;
3) „kopači“ i ministarka za nauku tek najavljuju svoje istine, i dok „kopači“ ne govore o svojim izvorima, ministarka za nauku se, po prirodi stvari, poziva na naučnu zajednicu. Ali, i „kopači“ i ministarka kažu da će to tek biti, iz čega sledi da se naučna zajednica još nije izjasnila, i da se njeni uvidi tek očekuju. Na stranu sad što to opet nameće pitanje kako je odluka onda uopšte doneta, što nas vraća na tačku 2. Stvar je i u tome što nije jasno šta su izvori „kopača“ ako naučna zajednica još ćuti. Naime, protivnici kopanja litijuma često se pežorativno nazivaju pobornicima teorija zavere, ali, po analogiji, čega su pobornici „kopači“ ako domaća nauka još ćuti o kopanju litijuma.
Naravno, sve ovo vredi reći pod pretpostavkom da su i „kopači“ i ministarka za nauku makar u najmanjoj meri nezavisni akteri u priči o litijumu. A nisu. Oni su sluge režima (kolaboranti, ili, ako baš hoćete, izdajnici). Njihova namera nije da iznesu nešto, pa makar oni jedini verovali da je to nešto istina. Ne, njihova je uloga da budu samo još jedna usta za poruku režima da će se litijum kopati. Ništa novo oni nemaju da kažu. Uloga „kopača“ je da budu takozvana usta naroda – ili, kako to Jan-Werner Mülller kaže, tihe većine – a uloga ministarke je da stvori privid gde stoji naučna zajednica.
Kada Vučić kaže da je država decenijama izdržavala naučnike i da oni sad imaju obavezu da se uključe u razgovor o litijumu, on – uprkos onome što kaže – ne poziva na argumentovanu raspravu nego prostački preti. Kad kaže država, on misli na sebe. Kad kaže razgovor i rasprava, on misli na podršku za sebe. Da nije tako, zašto bi pominjao ko izdržava naučnike. Tako to izgleda kada Vučić laže istinom. Tek posle njegove pretnje, izašla je ministarka za nauku, ne da zaštiti od Vučića članove naučne zajednice, nego da opiše malo detaljnije kao bi podrška trebalo da izgleda.
A treba da izgleda tako što će naučnici i dalje da ćute, ako već neće da stanu uz predsednika, i odlažu da se izjasne do uvek neke nove neposredne budućnosti. Tako su se „kopači“ i ministarka za nauku našli na zajedničkom zadatku. Samo što su „kopači“ ispali pametniji od ministarke, jer su rešili da budu anonimni. Ne zbog pretnji, kojih jednostavno nema, nego zbog stida. Za „kopače“ ne znamo ko su, pa za njih nema smisla reći, ali ministarku za nauku znamo i stoga možemo da kažemo da bi trebalo da je bude sramota. To nije pretnja, to je nada – da može da je bude sram.
Peščanik.net, 29.08.2024.
LITIJUM- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Šta bi s peticama? - 13/09/2024
- Crvi na litijum - 10/09/2024
- Opstanak - 06/09/2024
