In memoriam Ranko Bugarski (1933 – 2024)
U Beogradu je juče kremiran Ranko Bugarski, otišavši uz instrumental iz filma „The Third Man“ (1948), koji je komponovao i odsvirao na citri Anton Karas (1906–1985). Bugarski ga je jednom oduševljeno slušao uživo u bečkoj kafani. Bila je to njegova omiljena melodija…
Jedan od najplodnijih i međunarodno najpriznatijih lingvista koje je srpska i jugoslovenska akademska sredina iznedrila, preminuo je u 92. godini u Beogradu. Iako je već nekoliko godina bio teško pokretan, pisao je do poslednjeg časa akademske radove, odgovarao izuzetnom brzinom na mejlove, gostovao u medijima po potrebi i pratio šta se dešava u lingvistici i društvu. Voleo je život i borio se da i njegov i život drugih bude dostojanstven. Za Ranka Bugarskog to je podrazumevalo neprestanu intelektualnu radoznalost, otvorenost i zauzimanje stava o važnim društvenim pitanjima, posebno o onima koja se tiču jezika. Ustrajavao je u odbijanju uverenja da nacija, ideologija ili neki drugi interes idu ispred logike, zdravog razuma, činjenica i naučnog poštenja. Vodeći takav život, bio je svestan da će mu mnoga priznanja i privilegije biti uskraćene u domaćoj sredini. Bio je među prvim profesorima koji su podržali studentske demonstracije 1996/97. godine protiv režima Slobodana Miloševića i krađe lokalnih izbora. Zbog društvenog angažmana je dobio otkaz, kao i još nekoliko profesora, kada je profesor slavistike Radmilo Marojević, član Srpske radikalne stranke, postao dekan Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu (1998/99).
U njegovim poslednjim godinama sarađivala sam s njim na skupu o manjinskim jezicima u Subotici i zborniku koji treba da se pojavi u Akademskoj knjizi. Tokom telefonskih razgovora uvek bi prokomentarisao i neki tekst sa Peščanika, koji je redovno pratio. Biografija koju mi je poslao odslikava kako je video svoj profesionalni život i šta je istakao kao značajno u svojoj karijeri, koju je brižljivo razvijao. Izdvajam najvažnije delove:
„RANKO BUGARSKI (Sarajevo, 1933), redovni profesor engleskog jezika i opšte lingvistike na Filološkom fakultetu u Beogradu (penzionisan 2000. ali i dalje aktivan). Germanistiku diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1957, doktorat lingvističkih nauka stekao na Univerzitetu u Beogradu 1969. Postdiplomske studije na Londonskom univerzitetu 1962/63. i na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku 1966/67. Fulbrajtov predavač na američkim univerzitetima i gostujući profesor lingvistike na Univerzitetu severoistočnog Ilinoja u Čikagu 1969/70. Držao kurseve postdiplomcima u Sarajevu i Novom Sadu, a pojedinačna predavanja po pozivu na skoro svim univerzitetima SFRJ i na 24 inostrana (London, Oksford, Pariz-Sorbona, Lajden, Krakov, Beč, Minhen, Barselona, Njujork–Kolumbija, Kalifornija–Berkli, Čikago, Kornel, Sidnej–Makvori, Melburn–Monaš itd.). Bio mentor pri izradi 12 doktorskih disertacija i 46 magistarskih radova.
Kao predavač, istraživač i autor bavio se strukturom engleskog jezika, kontrastivnom gramatikom, opštom i primenjenom lingvistikom, sociolingvistikom, istorijom lingvistike, teorijom prevođenja, statusom srpskohrvatskog jezika, srpskim žargonom, zatim bibliografskim radom i dr. Iz ovih oblasti objavio je veliki broj radova, među njima 29 knjiga. Uredio je veći broj knjiga i tematskih brojeva časopisa, povremeno i kao prevodilac, pa je jugoslovenskoj stručnoj javnosti predstavio neke istaknute lingviste (N. Čomski, E. Sapir, B. L. Vorf) i aktuelne discipline (transformaciono-generativna gramatika, sociolingvistika, psiholingvistika), istovremeno upoznavajući lingvistički svet sa jezičkom situacijom i jezičkom politikom u SFRJ i njenim naslednicama. Akademski je organizator naučnih konferencija na Londonskom univerzitetu i urednik knjiga poteklih s njih (R. Bugarski, C. Hawkesworth, eds: Language Planning in Yugoslavia, Columbus OH: Slavica, 1992; (isti) Language in the Former Yugoslav Lands, Bloomington IN: Slavica, 2004).
Bio je suosnivač i prvi predsednik Saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku (Association Internationale de Linguistique Appliquée), predsednik Evropskog lingvističkog društva (Societas Linguistica Europaea), dopisni član Centra za istraživanje višejezičnosti (Brisel), jugoslovenski član upravnog odbora Evropskog društva za proučavanje engleskog jezika, ekspert Saveta Evrope za Evropsku povelju o regionalnim ili manjinskim jezicima (Strazbur) i dr. Član je Evropske akademije nauka i umetnosti (Academia Scientiarum et Artium Europaea, Salcburg), nacionalni dopisnik bibliografskog segmenta Evropskog godišnjaka za sociolingvistiku (Sociolinguistica, Tibingen/Berlin), stalni član saradnik Matice srpske (Novi Sad) itd. Počasni je predsednik Unije govornika engleskog jezika (English-Speaking Union) za Srbiju i Društva za primenjenu lingvistiku Srbije, te počasni član Evropskog lingvističkog društva i Udruženja anglista Srbije. Dobitnik je nagrade „Vitez poziva“ (Liga eksperata – LEX, 2011).
U njegovu čast štampana su četiri zbornika radova.1 Knjige (štampane kod raznih beogradskih izdavača, prvih 12 potom okupljene u ediciji Sabranih dela, Čigoja štampa/XX vek, 1996–1997).2 Zatim još 12 knjiga izašlih posle Sabranih dela, u Biblioteci XX vek.3 Kod drugih izdavača štampano je još pet knjiga.4 Mnogo šire biografske podatke i kompletnu bibliografiju do 2018. godine, sa 568 jedinica, sadrži publikacija: Ranko Bugarski, Bibliografija uz Sabrana dela (deveto, dopunjeno izdanje), Beograd: Čigoja štampa/XX vek, 2018. Sažetiji podaci mogu se naći u nekoliko štampanih enciklopedija (najšire u Srpskoj enciklopediji) i na internetu, u člancima o ovom autoru na srpskoj, srpskohrvatskoj i nekoliko drugih nacionalnih Vikipedija, od kojih je osnovni i najširi onaj na engleskom jeziku. Sajt Audio i foto arhiv Simić predstavlja autora kroz kratak ilustrovan biografski prikaz i nekoliko sati snimljenih razgovora.“
Ova izuzetna profesionalna biografija ocrtava širinu lingvističkih interesovanja, geografski areal i plodotvornost delovanja Ranka Bugarskog, kao i međunarodno priznanje njegovog rada, što mu je omogućilo da na svetskoj sceni bude prepoznat kao stručnjak čije mišljenje se uvažava i koji utiče na kreiranje evropske jezičke politike usmerene ka našem području.
Doprineo je razumevanju složene (post)jugoslovenske jezičke politike i jezičke situacije na međunarodnoj sceni. Smatrao je da je nekadašnji srpskohrvatski policentrični jezik s nekoliko ravnopravnih standardnih varijeteta, slično jezičkoj situaciji u engleskom, nemačkom, arapskom, francuskom, španskom, portugalskom i dr., s tom razlikom da je etno-nacionalni razvoj na slovenskom jugu išao u pravcu davanja posebnih nacionalnih imena standardnim varijetetima, koji imaju važnu ulogu u izgradnji nacionalnih i kulturnih identiteta. Ti stavovi izloženi su u Deklaraciji o zajedničkom jeziku (2017), čiji je Bugarski jedan od tvoraca, kao i u njegovoj knjizi Govorite li zajednički? (2018).
Bugarski je bio član Međunarodne komisije stručnjaka Saveta Evrope iz Srbije u dva mandata (2006–2018), zadužene za nadgledanje primene Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima, koju je Srbija ratifikovala 2006. godine. U toj ulozi dosledno se zalagao za jezička prava govornika manjinskih jezika i njihovu emancipaciju; između ostalog, beskompromisno je branio pravo na postojanje, razvoj i upotrebu osporavanih jezika, kao što su bosanski, bunjevački, hrvatski i vlaški, zbog čega se nalazio na meti jezičkih nacionalista. O evropskoj jezičkoj politici i manjinskim jezicima u Srbiji piše u dve svoje knjige – Evropa u jeziku (2009)i Jezici u potkrovlju (2016).
Takođe, isticao je da je odlika srpske jezičke situacije dvopismenost, te da nacionalistički lingvistički krugovi neutemeljeno proizvode diskurse o stalnoj ugroženosti ćirilice i srpskog jezika, stavljajući znak jednakosti između ćirilice i srpskog nacionalnog identiteta, te konstruišući odnos suparništva između ćirilice i latinice – dva ravnopravna pisma srpskog jezika, prema Bugarskom, o čemu govori knjiga Saga o ćirilici (2021). Bugarski ističe da ako jezik ima dva pisma, kao što je naš slučaj, onda je važno „obezbediti da se oba pisma na optimalan način koriste u raznim domenima. U vreme informacione tehnologije, dobar primer planiranja jezika je obezbeđivanje softvera kako bi u elektronskim medijima oba pisma funkcionisala brže i efikasnije. Onda ne bismo imali izgovore da nam je u tom domenu samo latinica zgodna“. Saga o ćirilici – narativ srpskog jezičkog nacionalizma – zapravo služi kao legitimizacija esencijalističkog i ekskluzivističkog shvatanja nacionalnog identiteta, te prikrivanja nekompetencije da se odgovori na izazove modernosti, odnosno nedovoljni rad na tehnološkom razvoju ćirilice. Sklonost ka isključivanju i jasnom omeđivanju, Bugarski je video kao odliku malograđanske psihologije, tipične za nacionalističke ideologije, u okviru kojih se mora „znati ko je ko, a naročito šta je čije, i ne može biti mešanja (…) Tako nije mogao da postoji ni srpskohrvatski jezik, a unutar srpskog nikako ne može biti i latinica. To je osnova svakog nacionalizma“.
Odnos prema srpskohrvatskom i, zatim, prema postjugoslovenskim nacionalnim jezicima i pismima dovodio ga je u sukob s mnogima. Tako je, na primer, Miloš Kovačević, profesor sintakse savremenog srpskog jezika na Univerzitetu u Kragujevcu, pokušao da delegitimiše Bugarskog, naglašavajući da se o pitanjima srbistike mogu oglašavati jedino srbisti po osnovnoj vokaciji, a ne anglisti, kao Bugarski. To što su sva pomenuta pitanja sociolingvistička par excellence, te što se Bugarski ceo život bavio naučnim istraživanjem (i) srbističkih tema, ne treba da nas zbunjuje jer ni svetski lingvisti i lingvistkinje ne treba da se mešaju (previše) u oblast srbistike. Možda i zato što je srbistika nešto više i veće od same lingvistike, valjda? Hrvatski lingvisti su mu, pak, zamerali njegovo zalaganje za emancipaciju bunjevačkog, ističući da je priznanje bunjevačkog u Srbiji izraz antihrvatske politike. Dok su rumunski lingvisti osporavali priznanje vlaškog kao izraz antirumunske politike.
Bugarski se izjasnio i povodom polemike o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti (2021) i njegovih odredbi o rodnoosetljivom jeziku. Naime, smatrao je da socijalni femininativi ne mogu biti problem, ma koliko nekom rogobatno zvučali jer će borkinja, pilotkinja, ekspertkinja i slično građene tvorenice možda „u sledećim generacijama govornika i pisaca srpskog jezika biti prihvaćene kao sasvim normalne“. Ipak, bio je protiv direktivne prirode i kaznenih odredbi Zakona o rodnoj ravnopravnosti, ističući da one treba da budu savetodavne. Po njemu, „istinski ravnopravno i demokratsko generalno rešenje bilo bi da se svakome dozvoli mogućnost izbora, u čemu je bio u saglasnosti sa saopštenjem Matice srpske, koje su potpisale skoro sve srbističke katedre. Konkretno to znači da se „ženi koja se deklariše kao ministarka ili guvernerka ne može odreći to pravo, ali isto tako ni onoj koja želi da bude ministar ili guverner“. Najveći problem, pak, Bugarski je video u insistiranju na paralelnim konstrukcijama i skraćenicama, kao npr. „borci i borkinje koji/koje su govorili/govorile“ ili „borci/kinje“, koje je ocenio kao primer „ideološki indukovanog nasilja nad jezikom“. Ipak, Bugarski nije nikada tvrdio, kako je požurio da politički poentira portal RTS-a odmah nakon njegove smrti, da sam Zakon „svesno radi na urušavanju strukture srpskog jezika i da zakon pokušava da izmeni ustaljene gramatičke norme jezika koje nisu u skladu sa duhom jezika“, nego je, pak, rekao da bi „trebalo dopuniti Zakon pratećim komentarima, sa gramatičkim i stilističkim uputstvima za njegovu primenu“.
Bugarski je u lingvističkom i društvenom angažmanu zastupao ravnopravna i principijelna demokratska rešenja spornih pitanja, koja bi uključila kako slobodu tako i negovanje jezičkog izraza. Zalagao se za kulturu dijaloga, za razliku od retorike vređanja i omalovažavanja neistomišljenika. Za konzervativne lingivste i lingvistkinje je rekao da nastoje sačuvati jezik, kulturu i tradiciju od promena, dok bi, kako je isticao, „produktivniji pristup bio da se čuva ono što je potrebno, ali da se jezik razvija i da se gleda u budućnost, jer tu ima više izgleda da se nešto uradi“. Pomno je pratio rad svojih kolega i koleginica i objavljivao selektivne bibliografije radova sociolingvista i sociolingvistkinja iz Srbije. Nadasve, bio je opčinjen jezikom kao najmoćnijim sredstvom koje su ljudi razvili, duboko svestan njegove moći da kosti lomi iako kosti nema.
Najistaknutiji sociolingvista u Srbiji, Bugarski nije postao ni profesor emeritus Univerziteta u Beogradu, ni član Srpske akademije nauka i umetnosti. A nedostajao je. Nedostajao je kao akter u najvišim državnim naučnim telima koji bi mogao profilisati srpsku jezičku politiku u duhu inkluzivnosti, tolerancije, pomirenosti sa regijom i svetom, i zagledanosti u budućnost.
Peščanik.net, 20.08.2024.
Srodni linkovi:
Ivan Čolović – Ranko Bugarski, prosvetitelj
Dragan Markovina – Čestitost i integritet Ranka Bugarskog
________________
- To su knjige: (1) History and Perspectives of Language Study: Papers in Honor of Ranko Bugarski (eds O. Mišeska Tomić, M. Radovanović), Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins, 2000; (2) Jezik, društvo, saznanje: Profesoru Ranku Bugarskom od njegovih studenata (ur. D. Klikovac, K. Rasulić), Beograd: Filološki fakultet, 2003; (3) Jezik u upotrebi/Language in Use: Primenjena lingvistika u čast Ranku Bugarskom/Applied Linguistics in Honour of Ranko Bugarski (ur. V. Vasić), Novi Sad/Beograd: Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije itd., 2011; (4) Belgrade English Language and Literature Studies, vol. 10: Special issue in honour of Ranko Bugarski on the occasion of his 85th birthday (eds K. Rasulić, I. Trbojević Milošević), Beograd: Filološki fakultet, 2018.
- To su knjige: Predlozi over, under, above, below i beneath u savremenom engleskom jeziku (1969, 1996 – doktorska disertacija); Jezik i lingvistika (1972, 2003 – Nolitova nagrada 1972); Lingvistika o čoveku (1975, 1996); Jezik u društvu (1986, 2004 – nagrada RTV Beograd 1986); Lingvistika u primeni (1986, 2007); Uvod u opštu lingvistiku (1989, 2018 – udžbenik, ukupno preko 50.000 primeraka); Ka jedinstvu lingvistike (1997); Jezik u kontekstu (1997); Jezici (1993, 2010); Pismo (1996, 2010); Jezik od mira do rata (1994, 1997); Jezik u društvenoj krizi (1997).
- To su knjige: Lica jezika – sociolingvističke teme (2001,22002); Nova lica jezika – sociolingvističke teme (2002,22009); Žargon – lingvistička studija (2003,22006); Jezik i kultura (2005); Evropa u jeziku (2009); Jezik i identitet (2010); Portret jednog jezika (2012); Sarmagedon u Mesopotamaniji – leksičke skrivalice (2013); Putopis po sećanju (2014, 2019); Jezici u potkrovlju (2016); Govorite li zajednički – kako je nastala i kako je primljena Deklaracija o zajedničkom jeziku (2018); Saga o ćirilici – ogledi o jeziku i nackonalizmu (2021).
- To su sledeće knjige: Selektivna sociolingvistička bibliografija: SFRJ/SRJ-SCG/Srbija, 1967-2007, Beograd: Narodna biblioteka Srbije (2009); prošireno izdanje, 1967–2014, Zemun: Mostart (2015); kod Akademske knjige u Novom Sadu Srpske slivenice – monografija sa rečnikom (2019), Lingvistički memoari (2020) i Gramatika srpskog žargona (2021); te Knjiga o Vesni, Sarajevo: Prosvjeta/Preporod (2020).
