Vlada Srbije je na sednici održanoj 12. oktobra imenovala članove saveta u velikom broju visokoškolskih ustanova, a među njima dominira kadar SNS-a, SPS-a i nekadašnjeg JUL-a, mahom s liste predizborne podrške Aleksandru Vučiću, koju je 2017. godine potpisalo više od 650 javnih ličnosti. Među njima su Novak Nedić (Pravni fakultet); Ljubiša Ristić, Maja Gojković, Jadranka Joksimović, Uroš Šuvaković (Fakultet političkih nauka); Aja Jung, Konstantin Kostjukov, Jovan Kolundžija (Univerzitet umetnosti); Branislav Ivković (Arhitektonski fakultet); Živojin Andrejić (Filozofski fakultet); Dragoslav Bokan, Ivona Jevtić (Filološki fakultet) itd. Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA), suprotstavila se ovom imenovanju i istakla da su se među novoimenovanim članovima „našle i ličnosti čija se imena mogu povezati samo sa aferama, krivičnim prijavama i javnom širenju mržnje i netolerancije (…) bez kredibiliteta i etičkog integriteta. Jedini kriterijum za izbor ovakvih osoba je očigledna stranačka pripadnost ili prethodna javna podrška vladajućoj stranci. Od takvih članova saveta se zasigurno ne može očekivati slobodno i nezavisno mišljenje, već samo direktno izvršenje naloga vlasti. Ovom odlukom se direktno obesmišljava autonomija Univerziteta i nastavlja proces njegovog ponižavanja. Taj proces sada već jasno poprima obrise smišljenog programa za stranačku kontrolu nad naučnim i visokoškolskim institucijama Srbije.“ MASA je podržala sve akcije otpora studenata i nastavnika protiv ove odluke vlade i pozvala kolege da reaguju i suprotstave se izboru spornih članova u savete njihovih fakulteta.
Javnost naviknutu na ekstremnu i nasilničku politizaciju, te zadiranje stranke na vlasti u sve sfere života, ipak je jedno imenovanje uznemirilo više od drugih, a to je Dragoslav Bokan u Savetu Filološkog fakulteta. Studenti Filološkog fakulteta su pokrenuli peticiju protiv njegovog imenovanja, koju je do sada potpisalo preko 650 ljudi. U peticiji, pored ostalog, stoji: „Dragoslav Bokan je nama, mlađoj javnosti, poznat kao osoba koja sa opskurnih jutjub kanala i televizija sa nacionalnom frekvencijom kao što su TV Happy i Pink, već godinama širi govor mržnje i promoviše netrpeljivost, netoleranciju i nasilje. Prostom pretragom jutjuba, nailazi se na stotine primera video sadržaja u kojima Dragoslav Bokan vređa pripadnike nacionalnih manjina u Srbiji (kojih takođe ima među našim studentima), komšije zemalja iz okruženja kao i neistomišljenike političke opcije koju zagovara. Smatramo da osoba koja truje mlade ljude mržnjom i rečnikom kojim dominiraju sramotne lične uvrede, nije etički i moralno podesna da obavlja funkciju u upravljačkoj strukturi fakulteta na kome se izučava lepa reč i kulture i književnosti na 37 jezika.“
Studenti i studentkinje, pored ostalog, imaju u vidu njegov šovinistički ispad u vezi s opozicionom političarkom Marinikom Tepić, potpredsednicom Stranke slobode i pravde, 2021. godine na TV Pink-u, kada je izjavio: „Iz rumunske porodice, rumunska mama, rumunski tata, radila u rumunskoj organizaciji. Ona je naš neprijatelj, ona je nacionalni neprijatelj, ne samo ideološki i politički, i to mora da bude jasno. Moramo da definišemo ono što mora da brani srpska država.“ Ta izjava je naišla na osudu javnosti, a povodom „sramnih i nedopustivih uvreda“ oglasio se i Nacionalni savet Rumuna. Starijim generacijama Bokan je poznat i po zastrašivanju i nasilničkim napadima na antiratne aktiviste, „unutrašnje neprijatelje“ i „izdajnike“ u Srbiji 1990-ih, po Belim orlovima – alias Osvetnicima – paravojnoj i paradržavnoj organizaciji, čiji je bio osnivač, glavni ideolog i vođa, a koji su delovali zajedno s paravojnim jedinicama Željka Ražnatovića Arkana i Vojislava Šešelja tokom rata u Bosni i Hercegovini; po ideologiji, kako piše Beton, podlistak Danasa, „mesijanstva, viteštva, rasizma, slovenskog imperijalizma“. U javnost je dospeo i podatak da je osuđen 2009. na godinu dana zatvora za organizovanje razbojništva nad biznismenom Tomislavom Đorđevićem iz Bukovca, vlasnikom preduzeća „Juko“, ali je pred Apelacionim sudom oslobođen optužbi. U politički život Srbije vratio se, naravno, poklonjenjem Aleksandru Vučiću i vređanjem njegovih političkih protivnika.
Ipak, nije prvi put, a sigurno ni poslednji, da slični skandali potresaju Filološki fakultet, bilo da proizlaze iz pokušaja vlasti da se obračuna s neistomišljenicima ili zloupotrebe vlasti na samom Fakultetu. Studenti i studentkinje Filološkog fakulteta su učestvovali u prvim studentskim demonstracijama 10. marta 1991, poznatim i kao „plišana revolucija“, odmah nakon nasilno ugušenog građanskog protesta protiv režima Slobodana Miloševića 9. marta. Zatim su učestvovali u Studentskom protestu 1992, koji je trajao čitavo leto u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, a kada se tražila ostavka Slobodana Miloševića, raspuštanje skupštine Srbije, raspisivanje izbora i formiranje koalicione vlade. Takođe su učestvovali na protestima 1996. godine, pokrenutim zbog izborne krađe, kada se zahtevalo priznanje izbornih rezultata, prestanak cenzure medija i ukidanje autokratske vladavine Slobodana Miloševića. Ovi protesti su trajali 117 dana – što je najveći i najdugotrajniji studentski bunt u srpskoj istoriji – a pridružilo im se 3.500 profesora i profesorki (od ukupno 5.500), pruživši javnu podršku. To su bili i retki protesti koji su uspeli da ostvare svoje zahteve: Slobodan Milošević je priznao poraz na lokalnim izborima.
Usledila je reakcija vlasti: proglašen je novi Zakon o univerzitetu 1998. godine, koji je težio ukidanju autonomije univerziteta i odstranjivanju neposlušnih, a prema kome je vlada ovlašćena da po sopstvenom nahođenju postavlja članove u upravljačke strukture na univerzitetima – od upravnih odbora do dekana i rektora. Zaposleni na Univerzitetu je trebalo da potpišu novi Ugovor o radu, što je praktično značilo davanje skoro neograničenih prava dekanu. Zbog odbijanja da potpišu ovakav ugovor, najmanje 200 profesora i profesorki, te saradnika i saradnica izbačeno je s Beogradskog univerziteta. Na predlog Srpske radikalne stranke, vlada je na mesto dekana Filološkog fakulteta imenovala profesora sa Odseka Slavistike, Radmila Marojevića, inače kadra Srpske radikalne stranke, čiju je biografiju takođe lucidno sumirao Danasov podlistak – Beton. Marojević je vrlo brzo fakultet doveo u duboku krizu, o čemu je detaljno pisao profesor sa Odseka Skandinavistike, Ljubiša Rajić. Profesori i profesorke su se mahom pobunili, a novi dekan je požurio da milom ili silom otera u penziju, suspenduje ili da otkaz pobunjenima, među kojima su Ranko Bugarski, Đorđe Trifunović, Zoran Ziletić, Miodrag Sibinović, Darinka Gortan-Premk, Vladeta Janković, Nikola Milošević, Zoran Milutinović, Aleksandra Ilić, Jasna Janićijević, Predrag Stanojević i dr. Tako je praktično ukinuo celu Katedru za svetsku književnost i teoriju književnosti, Lektorat za hebrejski jezik, a na svojoj matičnoj katedri Slavistike je, usled nedostatka kadra, sâm predavao šest do sedam predmeta. Pamti se i po tome što je od jula meseca 1998. godine zabranio profesorima Filološkog fakulteta da odlaze iz Beograda, zatvorio fakultet i na ulaz postavio batinaše. Kulminacija se desila u noći 4. februara 1999, kada je grupa plaćenih batinaša pretukla studente, koji su iz protesta odbijali da napuste prostorije fakulteta. Vlada je razrešila Radmila Marojevića, a o njegovom pogubnom uticaju, profesor Ljubiša Rajić je pisao:
„Njegova politika je na fakultetu verno odslikavala politiku Srpske radikalne stranke i JUL-a. U istoriji Filološkog fakulteta nije zabeleženo da je čak i pod nemačkom okupacijom toliko štete naneto nastavi, nauci i međuljudskim odnosima u toliko kratkom vremenu. Fakultet je katastrofalno unazađen u svakom pogledu i biće potrebne godine da se oporavi, a i to pod uslovom da Marojevićeva struja ne postane dominantna preko njegovih istomišljenika na fakultetu, starih i onih koje je doveo za vreme svog mandata, ili preko zakonskih pritisaka. Podele na katedrama su oštre, mnogo je zakulisnih pregovora i dogovora, mnogo je internih katedarskih sukoba dovedeno do usijanja Marojevićevim sistematskim podjarivanjem svih sukoba.“
Filološki fakultet pamti i dekanku Aleksandru Vraneš (2014–2016), koja je nastavila i unapredila zapošljavanje po rođačkoj liniji u tolikoj meri da je Filološki u studentskom žargonu prozvan Fakultet za majku i dete. Upamćena je, pored ostalog, i po tome što je za vreme njenog upravljanja Tomislavu Nikoliću, tadašnjem predsedniku Republike Srbije, 2015. godine uručena Povelja zahvalnosti za podršku raznim projektima fakulteta.
Dešavanja na Filološkom fakultetu su ipak izazvala najveću pažnju javnosti za vreme dekanke Ljiljane Marković (2016–2020). U toku svog mandata, dekanka Marković je bila kandidatkinja na listi „Aleksandar Vučić – Zato što volimo Beograd!“, na beogradskim izborima u martu 2018, a nakon izbora je postala odbornica SNS-a u Skupštini grada Beograda. Grupa zaposlenih na Filološkom fakultetu se 2019. godine usprotivila njenoj kandidaturi za još jedan mandat, optužujući je za finansijske malverzacije, gomilanje funkcija i plagijatorstvo. Nakon krize koja je trajala duže od godinu dana, smenjena je u julu 2020. godine. Međutim, imenovana je odmah zatim za posebnu savetnicu u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, iako je, kako je u svom protesnom saopštenju naglasila MASA, „njen mandat dekanke prestao zbog dokazanog neetičkog ponašanja“.
Filološki fakultet danas ima novu upravu, s dekankom Ivom Draškić Vićanović (2021–), koja se 2019. godine svrstala svojim potpisom među 1499. profesora i profesorki koji su podržali protest „1 od pet miliona“, a u čijem proglasu se, pored ostalog, ističe: „Smatramo neophodnim da u ovom trenutku podržimo sve vidove otpora autokratskom režimu, koji zloupotrebljava oruđa vlasti i produbljuje društvene razlike ugrožavajući socijalnu sigurnost svih građanki i građana. Aktuelne proteste vidimo kao izraz građanske neposlušnosti koji za cilj ima strukturnu promenu sistema vlasti i demokratizaciju društva“. Ipak, sadašnja uprava na čelu s dekankom Draškić Vićanović, u drugom mandatu, izabrala je da ne podrži proteste svojih studenata i studentkinja, ni apel koji je uputila MASA, već je izrazila očekivanje da će svi novoizabrani članovi Saveta fakulteta uvažavati autonomiju univerziteta i slobodu mišljenja, a da će ako tako ne bude, Fakultet „reagovati, kao što je i ranije reagovao kada se članovi Saveta nisu tako ponašali, mada za te reakcije mediji dosad nisu pokazivali posebno interesovanje“.
Za kraj imam i dobru vest. Jedan moj poznanik, profesor na Filološkom fakultetu, mi reče: „Bokan je zapravo dobra vest! Jer ti ljudi pod direktnom kontrolom SNS-a godinama sede i delaju u upravnim i savetodavnim odborima svih javnih i obrazovnih ustanova, i svi ćute. A sada se makar progovorilo u javnosti o tome“. I, da, u propadanju postoji i onaj jedan trenutak kada cinik mora biti zadovoljan – a to je kada se celo društvo toliko ogoli da više ne pomaže ni skretanje pogleda na drugu stranu.
Autorka je viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 25.10.2023.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU