U trenutku kad se Bušova administracija sprema za odlazak u istoriju, mnogi se pitaju da li će neokonzervativna filozofija, koja je služila kao potpora Bušove spoljne politike, na sličan način nestati sa scene.

Odgovor će po svemu sudeći biti „da“.

No, epitaf neokonzervativizmu napisan je još ranije – pre vremena, kao što se pokazalo, osamdesetih godina. Dok je na kraju Reganove ere izgledalo da je osuđen na izumiranje, nova generacija je stasala sredinom devedesetih godina.

To je bio period nakon Hladnog rata, kada je američka vojska dominirala svetom, što su neokoni krstili kao „jednopolni momenat“. Taj period je odigrao ulogu inkubatora u kojem su nastale ideje modernog neokonzervativizma.


Snažne ambicije

Glavne karakteristike neokonzervativizma su:

– tendencija da se svet vidi u obliku binarnih opozicija, poput dobro/zlo

– niska tolerancija za diplomatiju

– spremnost za upotrebu vojne sile

– naglasak na jednostranim akcijama SAD

– prezir prema međunarodnim organizacijama

– koncentracija na Bliski istok

Među prominentne neokone, čija je sudbina bila da odigraju glavne uloge u Bušovoj administraciji, spadaju Pol Volfovic, Daglas Fejt, Eliot Abrams, Dejvid Adington i Ričard Perl.

Neokonzervativni advokati u medijima bili su Bil Kristol i Norman Podhorec, dok su Bernard Luis i Viktor Dejvis Hanson bili od onih koji su akademske krugove snabdevali intelektualnom težinom.

Mnogi neokoni su Jevreji, ali je pogrešno sugerisati da je neokonzervativizam eksluzivno jevrejski fenomen.

U Vašingtonu je vodeća neokonska fabrika ideja bio American Enterprise Institute. Tu je napisana serija tekstova u kojima su se neokoni zalagali za silovitiju spoljnu politiku SAD i u čijoj žiži je bilo odbijanje konvencionalnih pregovora o mirovnom procesu u Palestini/Izraelu.

Umesto toga, gajili su daleko snažnije ambicije o demokratskoj transformaciji celog regiona koju bi otpočele SAD.

Prva faza je bilo zbacivanje Sadama Huseina – što je po njihovom uverenju trebalo da ima nekakav „demonstrativni efekat“ na region.

Na početku Bušove ere nije se činilo da neokoni imaju bog zna kakvu perspektivu. Istina, nekolicina njih, poput Fejta i Perla, dobila je vodeća mesta, ali sâm Buš je obećao „skromnu“ spoljnu politiku, potpuno suprotnu stavovima neokona.

Ni državni sekretar Kolin Pauel, ni ministar odbrane Donald Ramsfeld nisu bili neokoni.

Međutim, neokoni su dobili najvažnijeg saveznika u potpredsedniku Diku Čejniju. Iako sâm nije bio jedan od njih, gospodin Čejni je bio odlučujući potpisnik Projekta za novo američko stoleće, oko kojeg su se okupile pristalice neokonske misli. Do kritičnog krosovera sa neokonima došlo je kada je gospodin Čejni prihvatio izrazito jačanje američke vojne sile. Njegovo savezništvo sa neokonima pokazalo se kritičnim za njih.


Visok vodostaj

Šansa za neokonzervativce ukazala se sa terorističkim napadima 9/11. Njihova strategija je bila odlično pripremljena i bolje od svih drugih je odgovarala potrebi za jakim, odlučnim odgovorom u tom trenutku. Niko drugi nije imao „ready-to-go“ akcioni plan koji bi se mogao meriti s njihovim. Njihove ideje o demokratskoj transformaciji iznenada su se ukazale kao razumna politička opcija. Njihov predlog da se izvrši napad na Irak munjevitom brzinom je dospeo u centar pažnje.

Da bude jasno, neokoni nisu bili jedini – pa čak ni najvažniji – činioci koji su prouzrokovali Irački rat. Ipak, činjenica da su upravo njihove ideje garantovale da će odgovor na 9/11 ići dalje i od Avganistana ostaje ključna.

Oni su, bez svake sumnje, intelektualno kumovali ratu.

Prvih nekoliko nedelja pokazalo je visok vodostaj za neokonzervativce.

Na bojnom polju je sve izgledalo kao da teče u skladu sa njihovim zamislima; na političkom planu je izgledalo da je čovek kog su protežirali, Amed Kalabi, na najboljem putu da preuzme vlast.

Ali, kad se invazija pretvorila u okupaciju a otpor ojačao, neokonske ideje o demokratskoj transformaciji celog regiona svele su se na čudovišne maštarije, što su oduvek i bile.

Kada je Bušova administracija zavrnula slavinu pričama o uspehu u Iraku, počelo je i povlačenje neokona. Kada su se i elita i javno mnjenje odlučno okrenuli protiv rata, jedan za drugim su polako napuštali administraciju.


Dijametralna suprotnost

Izbori 2008. godine su na mnogo načina pokazali direktno odbijanje da se prihvati neokonski način vođenja spoljne politike zasnovane pre svega na upotrebi vojne sile a zarad jednostranog izrabljivanja.

Na prvi pogled, dolazeća Obamina administracija deluje kao dijametralna suprotnost neokonzervativizmu. Njene težnje su mnogostrane, okrenute, na primer, prihvatanju Kijoto protokola i međunarodnih dogovora poput Ženevske konvencije.

Diplomatija za nju ima visok prioritet – izabrani predsednik Obama je otvoren za direktne razgovore sa dugo ignorisanim zemljama poput Irana i Kube. Ministar odbrane Gejts, koji ostaje na tom mestu, jasno je rekao da vojnu intervenciju smatra isključivo poslednjom opcijom.

Sem toga, finansijski slom, kao i razvoj ratova u Iraku i Avganistanu, stavili su tačku na predominaciju američke sile. Danas je teško tvrditi da Amerika uživa jednostrane prednosti kao ranije.

Stoga je najsigurnije kladiti se na opraštanje od neokona i ostaviti istoriji da prosudi o njihovoj ulozi.

Oni sami tvrde da su uticali na deo glavnog toka američke istorije. Verovatnije je, ipak, da će stići dotle da budu percipirani kao neka vrsta anomalije.

Međutim, dve stvari bi ovo mogle da promene. Prvo, druga strana neokonzervativizma je nešto što možemo nazvati neohumanitarizmom. Pod time se podrazumeva ideja da američka vojna sila treba da bude upotrebljena za intervencije u krizama kao što je genocid u Ruandi, ili u Darfuru.

Neki Obamini zvaničnici, recimo Sjuzan Rajs u UN, zalagaće se upravo za to. Sve indikacije ukazuju na to da će Obamina administracija biti oprezna, ali ako ne bude, jednostrana američka vojna dominacija bi mogla da se vrati na globalni dnevni red.

Kao drugo, Obamina administracija se suočava sa nedovršenim poslom u Iranu.

Neokoni tvrde da je Iran odlučujuća stavka za spoljnu politiku SAD i da, uskraćena za odustajanje Teherana od svog navodnog programa proizvodnje nuklearnog oružja, Amerika mora da upotrebi silu.

Još jednom, prvi znaci ukazuju na to da je vojna sila za Obamin tim negde na dnu liste i da se razmišlja o novim oblicima angažovanja. Promeni li se to – možda zbog nepopustljivosti Teherana – neokoni će se vratiti na posao i kreštati kako su preživeli još jedno preuranjeno obaveštenje o smrti.

 
* neokon (eng.neocon) – neokonzervativac (eng. neoconservative) (prim.prev.)

 
Jonathan Clarke, BBC News, 13. 01. 2009.

Sa engleskog prevela Jelena Gall

Peščanik.net, 15.01.2009.

Leave a Reply