Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Znaju Rastislav Dinić i Srđan Milošević da sa zanimanjem i zadovoljstvom čitam njihove tekstove. Kao što manje-više često i razgovaram s obojicom ne bih li bolje razumeo događaje u Srbiji koji i njih i mene tište. Iako mi se čini da ispravno shvatam šta hoće da kažu u svojim novim tekstovima, čudi me što obojica insistiraju na tome da je domaći zaokret udesno čvrsto vezan za naprednjačku odnosno desetogodišnju Vučićevu vlast u Srbiji. Dinić izričito referira na moj tekst i kaže da moja teza o Srbiji kao homogenom i radikalno desno nastrojenom društvu može da važi samo ako se kaže – naprednjačka Srbija.

Nešto slično Diniću, mimo mog teksta, kaže i Milošević kada elaborira o uspehu Zavetnika na netom održanim i još nezavršenim izborima. Kao, mediji su dizajnirali radikalno desno Srbiju, a sve po Vučićevom nacrtu i za njegove potrebe.

S tim u vezi, treba reći barem dve stvari. Prvo, zaključak, barem moj, o radikalskim zastranjenjima Srbije ne temelji se na rezultatima najnovijih izbora. Ti rezultati samo potvrđuju tvrdnju, ali nisu osnov da se ona formuliše. Drugo, imamo barem dva pokazatelja za kontinuirano desničarenje Srbije. Prvi je odnos prema ratu u Ukrajini, odnosno agresiji Rusije na tu zemlju. Ovi izbori su, očekivano, pokazali – kao i nedavna istraživanja domaćeg javnog mnjenja – da i režim i opozicija, te žitelji Srbije nezavisno od toga da li su režimski ili opoziciono nastrojeni lako i bez previše razmišljanja staju na stranu Rusije i ako baš ne opravdavaju njenu agresiju, onda su sasvim sigurno za to da Srbija ne uvodi sankcije toj zemlji.

Milošević će reći da to nisu izvorni stavovi žitelja Srbije (šta god bi to moglo biti). Naprotiv, on kaže da su ti stavovi generisani režimskom političkom i medijskom propagandom. To nije tačno. Većinski stav javnosti prema ratu u Ukrajini direktan je izvod ovdašnjeg većinskog stava prema ratovima i zločinima srpske strane iz devedesetih. Kada se gleda javno mnjenje od 2000. naovamo, vidi se jasan kontinuitet svih dosadašnjih vlasti kao i većine žitelja (vidi o tome redovna istraživanja Beogradskog centra za ljudska prava) Srbije o stavovima prema ratovima iz devedesetih: od toga ko je kriv za te ratove pa do odnosa prema zločinima srpske strane u njima. Stavovi prema ratu u Ukrajini praktično su preslikani stavovi prema ratovima iz devedesetih.

Stoga kriviti naprednjake (to jest novoradikale) ili samog Vučića za tobože nedavni, dakle decenijski zaokret udesno promašuje suštinu. Nije reč o nedavnom zaokretu, već o višedecenijskom radikalnom desničarskom kontinuitetu. A ako bismo baš hteli da kažemo kad je Srbija skrenula – jer, Dinić je u pravu, nema smisla govoriti o tome da je neko, bilo koje, društvo u svojoj suštini ovakvo ili onakvo, pa dakle ni radikalno desničarsko – onda se moramo vratiti u osamdesete ili, preciznije, njihovu drugu polovinu. Ovi izbori nam dakle nisu otkrili ništa novo. Oni su samo potvrdili kontinuitet. Vučić nije nikakav reformator ili revolucionar u tom ideološkom smislu: on je samo udobno zajahao na već pripremljeno nacionalističko sedlo.

Peščanik.net, 09.04.2022.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Posle „izbora“

Rastislav Dinić – Misterija koja to nije

Dejan Ilić – Izborna dembelija


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)