zid prekriven bršljanom
Foto: Predrag Trokicić

Nedoumica iz naslova nije tu samo radi dramatičnosti teksta (mada pomaže). „Kuda sad?“ je pitanje koje se odnosi na zakon o fleksibilnom radu od kojeg frilenseri mnogo očekuju, a koji će i geografski odrediti mesto na kojem će mnogi od njih nastaviti svoje karijere. Oni ne žele da odu iz zemlje, ali Mali i družina ne žele da ih zadrže, svejedno im je zapravo. Na nama ostalima je da ih podržimo u pokušaju da se izbore za pravedniji odnos prema delatnostima i poslovima koje ovoj zemlji donose milijarde evra, i koje oni troše u Srbiji (za razliku od „stranih investitora“ koji koriste javna sredstva, a profit nesmetano iznose iz zemlje). Problem je u tome što je raspodela plodova rada u Srbiji uvek postavljena tako da vlast preliva taj novac politički podobnima (veći deo sama sebi) – a kada se ispreči problem kao što su frilenseri, koji neće tako lako dati 60% svega što zarade, država se ne libi da pokaže svoje najružnije lice.

Šta su frilenseri dobili usvajanjem izmena i dopuna Zakona o porezu na dohodak građana pre nekoliko nedelja? Dosta toga u odnosu na prethodno stanje. Nekoliko puta im je umanjen poreski dug, moći će da ga plaćaju na 120 rata, pre toga će dugovi biti (pažljivo?) obračunati od strane Poreske uprave… Za neke ovo nije dobar dogovor već put u „dužničko ropstvo“, ali veći broj frilensera će biti zadovoljan postignutim, jer u ovom trenutku i od ove vlasti više nije moglo da se očekuje.

Šta međutim frilenseri nisu dobili, a imali su pravo da zahtevaju? Pre svega, promenu stava prema njihovom načinu oporezivanja (ovde mislim i na poreze i na doprinose). Povećani su maksimalno normirani troškovi i neoporezivi iznos dohotka. Čak je i definicija frilensera na prvi pogled siromašna i nedovoljna, pomalo i neprecizna, ali zapravo pristojno urađena sa ciljem da pokrije što veći broj njih. Ali osim toga – frilenseri nisu dobili ništa. Platiće pun porez i pune doprinose, samo na značajno umanjene iznose osnovica kada se odbiju neoporezive sume i normirani troškovi. Pritom, problem sa uplatom penzijskog staža nije rešen – dakle taj novac koji će plaćati i dalje ide „u bunar“. Platiće i puno zdravstveno osiguranje koje nisu koristili. Platiće i punu stopu poreza iako nadležni organi nisu radili svoj posao, pa možemo govoriti o (najmanje) podeljenoj krivici za nastale probleme, kao i o potencijalnom izobičajavanju ovih pravnih normi koje se uporno nisu primenjivale 20 godina. Najgore od svega je to što kod vlasti nije došlo do promene odnosa prema ovoj vrsti prihoda, pa se on perpetuira u budućnost.

Postavlja se pitanje da li su frilenseri iz prošlosti isti oni iz budućnosti? Ne bukvalno, u pojedinačnom, personalnom smislu, već kao delatnost koju obavljaju i novac koji zarađuju? Izgleda da za vlast nisu. Jer kako inače objasniti da je „za prošlost“ moguće usvojiti jedan set ad hoc rešenja, a „za budućnost“ ostaviti praktično ona prethodna, koja su pre svega i dovela do celog problema? Normirani troškovi koji za prošle obaveze iznose čak 50%, najviše što je predviđeno zakonom, ubuduće neće postojati automatski – dakle, za većinu frilensera će biti 0%, ako ne mogu da dokažu da je njihov honorar posledica tačno određenih vrsta ugovora.

Da li neko normalan misli da je znanje koje ima prevodilac ili programer nastalo tako što je neko jednog dana odlučio da se time bavi i odmah krenuo da zarađuje novac? Ili je to rezultat ogromnog rada i usavršavanja u prošlosti, tokom kojeg je svako od njih pojedinačno uložio ne samo vreme i energiju, nego i značajna sredstva za na primer računare i literaturu? Da li neko normalan misli da je to znanje statično, da nije potrebno konstantno usavršavanje koje zahteva nove izdatke, kao i da se sredstva za rad ne troše? Naravno da niko to ne misli, pa čak ni Mali i njegova družina. Ali njih jednostavno nije briga.

Pa onda pogledajmo stope poreza i doprinosa. I dalje ostaje stopa poreza dvostruko veća od stope poreza na zaradu – iako frilenseri nemaju bukvalno nijedno pravo koje imaju zaposleni. Stope doprinosa su i dalje dvostruke – plaćaće i doprinose iz zarade i doprinose na zaradu, dakle istovremeno i kao poslodavci i kao zaposleni, iako nisu ni jedno ni drugo. Kakva stimulacija da se ostane u režimu frilensinga.

Zaključak koji se nameće je samo jedan – frilenserima je data šargarepa, istina manja nego što je obećano, a najavljen je debeo štap od 2022. ako se ne opamete i – ne pređu u preduzetnike ili ne otvore svoje kompanije („privlačni“ d.o.o. ili nešto slično). Tu se vidi ceo apsurd odnosa vlasti prema njima – Malog i družinu nije briga za frilensere, njihove probleme, nemogućnost da se uklope u sistem u koji formalno mogu da se utisnu ali zapravo niti to žele (naravno, ima i izuzetaka) niti im je tako nešto isplativo, a neki u takvom sistemu nemaju ni šta da traže jer će im sav honorar – pojesti država.

Magično rešenje je međutim najavljeno u zakonu o fleksibilnom nečemu, koji se očekuje kao slamka spasa. I u redu je da frilenseri misle i veruju da tim novim propisom mogu da nešto promene u svoju korist. Uporedno gledano, postoje rešenja koja bi se mogla naći u tom zakonu, a koja bi ih zadovoljila. Da li je međutim tako nešto realno očekivati, na osnovu dosadašnjeg ponašanja Malog i družine? Meni se čini da nije. I da će frilenserski problem sa nerešenim statusom poslužiti kao izgovor za donošenje ovog zakona o fleksibilnom bla-bla, samo da bi se zadao još jedan udarac Zakonu o radu i stvorio još jedan prekarni vid rada (možda i više njih), odnosno da bi se na mala vrata uvele i ozakonile neke nezakonite prakse poslodavaca.

Jer, frilenseri nisu ni izdaleka jedina ugrožena kategorija. Ako se pogledaju platformski radnici, njihov status je neodrživ a opet nekako postoji. Car:Go posluje protivno svim zakonima, pardon posluje kvazi-legalno eksploatišući rupe u zakonima koje formalno ne bi smele da postoje, kada bi postojala pravna država i vlast koja želi da se obračuna sa tim rupama (ne sa Car:Go sistemom kao što su to pokušali taksisti – to je pogrešan put). Isto važi i za sve dostavljačke firme. I dok u Evropi nacionalni sudovi dolaze do istorijskih odluka kojima prekidaju ovakve nelegalne prakse platformi koje guraju ljude u lažnu samozaposlenost, kod nas će se verovatno pojaviti zakon – koji je legalizuje. Jer ko šiša Evropsku uniju i njene zakone – pa harmonizacija u okviru pregovaračkog poglavlja 19 se oteže unedogled baš zbog toga da se elite bliske vlasti što više nakradu. Ovde ionako ne postoji neka čvrsta uverenost da bi EU bila dobra po nas – pa zašto ne staviti na njen račun sve ove izmene, iako neki vetrovi promene u EU duvaju u sasvim suprotnom pravcu?

Bojim se dakle da ćemo videti neka nova radnopravna čuda u tom zakonu o fleksibilnom ko-zna-čemu, kao što su ugovori sa nultim radnim vremenom, ozloglašeni toliko da su dobili posebno mesto u Direktivi EU o predvidivim i transparentnim uslovima rada, kojom se pokušava ljudima koji su u tom položaju dati mrvica dostojanstva i osigurati im osnovna radna prava. Ovu Direktivu svakako nećemo videti u skorije vreme transponovanu u Zakon o radu, ali mogu da se kladim da ćemo negativni povod zašto je ona doneta uskoro osetiti na svojoj koži.

Priprema se zakon koji će uskoro zameniti zloglasni zakon o sezonskim poslovima. Ne brinite, to nije znak da su Mali i družina konačno dobili savest. Ili daleko bilo da NALED više ne žari i ne pali radnim pravom Srbije. Naprotiv, zakon je iz kuhinje NALED-a i još je lošiji od zakona o sezonskim poslovima (što je teško zamisliti). O njemu ću pisati kada bude dostupan javno, u nekoj od verzija za javnu raspravu (nadam se da će nam učiniti tu čast da se ona organizuje). Ne mogu da zamislim sindikate koji bi taj zakonski tekst prihvatili, iz mnogo razloga. Ali socijalni dijalog u Srbiji je mrtav i ono što NALED naumi postaće zakon na ovaj ili onaj način. Zašto pišem o ovom zakonu u tekstu koji (naizgled) nema veze sa temom? Zato što on pokazuje da je rešenost da se Zakon o radu obesmisli, a radni odnos kao način angažovanja radnika iskoreni u Srbiji, sada jači nego ikada. Otvoreno se propagira samo jedna mantra – što viši porezi radnicima, što manji bogatima. Što manja zarada radnicima, što manji troškovi za radnike bogatima. Da li se zaista može očekivati da će u takvoj atmosferi frilenseri dobiti svoje poglavlje u zakonu o fleksibilnom idi-mi-dođi-mi, tako da njihovi nameti budu manji od onih koje imaju zaposleni? Meni se čini da ne. Ako tako i bude, dobiće u najboljem slučaju nešto niže opterećenje prihoda u zamenu za – ništa. Jer ako zaposleni gube tlo pod nogama i osnovna prava, kakva radna prava mogu očekivati od države oni koji ih trenutno nemaju?

Kuda sad, frilenseri? Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana nije bio vaš poraz. Naprotiv, kao večiti skeptik i pesimista iskreno sam obradovan što ste uspeli da se u nepravednoj borbi izborite za ono što ste njime osvojili, jer to nije malo. Ali morate biti svesni, kao i svi mi, da je to samo kupljeni period zatišja pred ono što vas očekuje. Borite se za što bolji zakon o tom fleksibilnom svašta-nečemu kao da će svi vaši predlozi biti prihvaćeni i da ćete 100 godina mirno raditi vaš posao. Ali se spremajte za to da sutra ne bude prihvaćen nijedan od njih (svaka sličnost sa čuvenom izjavom druga Tita je namerna).

Peščanik.net, 07.06.2021.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.