Način na koji se negira razbojništvo u Savamali veoma podseća na odnos ovdašnjih vlasti prema kolektivnim zločinima srpske strane u postjugoslovenskim ratovima. Uprkos dramatičnim razlikama u težini i razmerama između tih zlodela, ova sličnost ne iznenađuje. Sa tekućom vlašću i predsednikom vlade na njenom čelu, devedesete u Srbiji vrebaju iza svakog ćoška ili svake srušene kuće. Višedecenijski kontinuitet neodgovornosti i izbegavanja da se položi račun je očigledan. A retorička sredstva upotrebljena u te svrhe praktično su sve vreme ista. Ovde ćemo skrenuti pažnju na ta sredstva, koja je identifikovao i opisao Stanley Cohen u svojoj čuvenoj knjizi Stanje poricanja iz 2001. godine.

U vezi sa svakim zlodelom – a u slučaju Savamale reč je o protivpravnom rušenju kuća i uništavanju imovine, te o odbijanju policije da zaštiti građane od nasilja kome su bili izloženi – negiranje uključuje tri aspekta: 1) nepriznavanje činjenica; 2) nepriznavanje nepravde ili odgovornosti; i 3) nepreduzimanje koraka koji bi bili odgovor na saznanje o zlodelu. Sva tri aspekta prisutna su u tretmanu slučaja Savamale od strane vlasti i pojedinih medija.

Pošto su kuće u Savamali srušene, teško je slagati da se to nije dogodilo. Ali se zato ne priznaje činjenica da je reč o protivpravnom rušenju. Negira se i činjenica da je policija propustila da reaguje, čime je i ona prekršila propise. Tvrdnja da se radi o protivpravnom rušenju poriče se ili relativizuje kontratvrdnjom da su srušene kuće bile nelegalno podignute, pa utoliko za njih ne važe propisi. To je naopaka tvrdnja, pored toga što nije ni tačna. Za policiju se, pak, tvrdi da nije postojala zabrana izlaska na poziv građana, dok se u početku tvrdilo da tih poziva nije ni bilo (kao što navodno nije bilo ni osoba sa fantomkama).

Nepriznavanje da je u Savamali počinjena nepravda i da za to rušitelji moraju da odgovaraju, deo je strategije koju dosledno sprovodi predsednik vlade od svog prvog obraćanja u vezi sa rušenjem. On će osobe čije su kuće srušene odmah proglasiti za kriminalce. Za sve kuće će lažno tvrditi da su nelegalno podignute. Tome će dodati i da su bile ružne, a da će na njihovom mestu biti izgrađene mnogo lepše zgrade. Na kraju će reći i da se u kućama odvijao nezakoniti posao od koga su vlasnici sticali protivpravnu dobit.

Nepriznavanje nepravde svodi se dakle ili na pokušaj da se nametne tumačenje koje opravdava zlodelo ili na negiranje štetnih posledica zlodela. Prve izjave predsednika vlade, kako vidimo, idu u oba smera. Međutim, tu imamo posla sa nešto složenijim diskursom koji se grana u više od dva smera. Jedan rukavac tiče se samih počinilaca dela. Njih treba predstaviti kao osobe koje nisu imale loše namere i gotovo pa slučajno su loše postupile, čime se izbegava njihova direktna odgovornost. U tumačenju predsednika vlade – ovaj smer bismo mogli nazvati rukavcem „kompletnih idiota“.

Podsetimo se – jedina greška rušitelja je to što su rušili noću. Da su rušili po danu, sve bi bilo u redu. A rušili su noću jer su „kompletni idioti“. Ovo tumačenje, kako vidimo, briše policiju sa slike, i bavi se samo motivima direktnih počinilaca. Ti motivi su navodno ispravni, ali je vreme izvršenja radnje „idiotsko“, pa nema prave odgovornosti. Takođe, ovim tumačenjem sa slike nestaju i uništena imovina, kao i same srušene kuće.

Sledeći rukavac legitimizacije zlodela tiče se poricanja povrede, to jest učinjene štete. U slučaju Savamale, ovaj rukavac izvire direktno iz poricanja činjenica. Sve srušene kuće bile su, kaže nam se, nelegalne, pripadale su kriminalcima, u njima se obavljao nezakoniti posao sa ciljem da se stekne protivpravna korist. Ne samo da nema štete, nego su posledice u stvari pozitivne. Rečima predsednika vlade – „mesto je očišćeno od kriminalaca“.

U drugom rukavcu tumačenja negira se postojanje žrtve. Vlasnici srušenih kuća i u njima uništene imovine zaslužili su sve što im se dogodilo, naprosto zato što su kriminalci. Zločinački karakter tako se pripisuje žrtvama, a ne počiniocima dela. Žrtve je stigla zaslužena kazna. Treba primetiti da ne postoji nijedna sudska odluka koja bi potvrdila tezu o kriminalcima, ali uprkos tome predsednik vlade ne odustaje od označavanja žrtava kao kriminalaca.

Posebno je zanimljiv rukavac optuživanja onih koji optužuju počinioce. Napadom na kritičare pažnja se sa vlastitog prestupa skreće na karakter i moralni status kritičara. U nekim medijima se tako tema rušenja kuća u Savamali potpuno gubi, a namesto nje se razmatraju osobe (njih dvadesetak hiljada za sad) koje su se usprotivile kršenju zakona i nasilju koje se sprovodi uz gotovo eksplicitno odobrenje države. Predsednik vlade je ponovo zadao prvi ton, a zatim su se razvile „patka“ teorije o „stranim plaćenicima“, pokušajima da se destabilizuje država, obaveštajnim službama velikih sila. Diskvalifikacijom kritičara, sa dnevnog reda se sklanjaju i pitanja koja oni postavljaju, a na njihovo mesto dolaze teme koje sa konkretnim slučajem nemaju nikakve veze.

Na ovo se nadovezuje i poslednji rukavac u tumačenju – pozivanje na višu lojalnost. Tu se ne poriče ono što se dogodilo, ali se postavlja pitanje zašto o tome uopšte govoriti. Pa se daje odgovor da imamo posla sa lošim namerama da se uništi država. Drugim rečima, kritičari se pozivaju na lojalnost državi sa argumentom da bi insistiranje na ispravljanju nepravde u stvari ugrozilo neke mnogo više, zajedničke interese, ali se izbegava da se precizno navede koji su to viši interesi. Uvođenje viših interesa tu samo služi za povlačenje crte između „nas“ i „njih“, lojalnih i nelojalnih, dobrih i loših, i to tako da kritičari uvek budu svrstani u kategorije potonjih.

Svaki od ovih postupaka poricanja i relativizovanja ima za cilj da odloži što je više moguće, a u stvari zauvek, preduzimanje koraka u skladu sa saznanjem o zlodelu, dakle, u našem konkretnom slučaju, u vezi sa rušenjem u Savamali. U nešto drugačijem sklopu, ovi postupci su bili primenjeni i kada se tražila odgovornost za pad helikoptera i pogibiju sedam osoba. Videli smo ih i u vezi sa lažnim doktoratima, kao i kada je država neprikladno reagovala na poplave iz 2014. Već dve decenije sve to isto gledamo u vezi sa zločinima iz devedesetih.

Koliko god one bile prozirne, učinak ovih strategija poricanja i relativizovanja je razoran. One su postale kulturni obrasci koji se ovde prenose s jedne na drugu generaciju više od dve decenije. Od tih obrazaca stvara se domaći referentni okvir za snalaženje, tumačenje i ponašanje. Ti obrasci privileguju vlast na štetu građana. Od građana pak prave podanike, nemoćne i ponizne prema vlastima. Po tim obrascima, kontrola vlasti je nepoželjna i u stvari štetna za zajednicu. Slučaj Savamale je – očekivano za tako sklopljen referentni okvir – bio novi okidač da se ponovo puste u pogon ti obrasci.

Vlast je izašla izvan svojih ustavnih i zakonskih okvira i ugrozila građane. Građani su, zauzvrat, od vlasti zahtevali da položi račun i prihvati odgovornost. Na tu građansku „provokaciju“, vlast, otelovljena u predsedniku vlade, trenutno je pokrenula mehanizme poricanja: 1) ništa strašno nije se dogodilo; 2) žrtve nisu žrtve nego su kriminalci; 3) počinioci su imali najbolje namere, pa nisu zločinci nego su u stvari dobrotvori (na kraju će, poput bivšeg ministra vojske, ispasti još i – mučenici); 4) kritičari su strani plaćenici; 5) kritičari su u stvari ti koji prave štetu – oni slabe državu i izlažu je neprijateljskim udarima spolja; 6) prihvatanje odgovornosti za kršenje zakona od strane vlasti, bila bi zapravo kapitulacija pred stranim silama, neprijateljski nastrojenim prema „našoj“ državi.

Ovih šest koraka treba da oslobodi vlast od priznanja odgovornosti za rušenje u Savamali i posledica koje to priznanje sa sobom nosi. Od pritiska građana zavisi na koju će se od ovih šest tačaka vlast povući. Za sad se stiglo do odgovornosti neimenovanih nalogodavaca iz „najviših organa gradske vlasti“. Problem je, međutim, baš u tome što se građani prisiljavaju da odmere snagu protiv uzurpirane države. Tekuća vlast pokazuje prezir prema institucijama i zakonima, i dalje sigurna u silu kojom raspolaže. Pre ili kasnije, pokazaće se da je ta računica pogrešna.

Peščanik.net, 17.06.2016.

BEOGRAD NA VODI

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).