-Gnothi seauton!
-Šta ti to znači?
-Ne znam, nešto na grčkom.
Asteriks i grad bogova
Desilo mi se nekoliko puta da me neko upita da objasnim razliku između levičara i desničara, a zatim i da odredim da li su liberali levičari ili desničari. Glava mi je uvek na ivici pucanja pri pokušaju objašnjenja svih mogućih varijacija i kombinacija. Na kraju sam odlučio da sve prvo objasnim sam sebi.
Rasprava između “liberala” i “levičara”, koja se rasplamsala poslednjih meseci po našim časopisima, portalima i blogovima, nosi u sebi jednu nelagodu. Na stranu što mi postaje sve manje jasna – bojim se da ona polako počinje da gubi i svoj smisao. Tekst Aleksandra Boškovića i dva odgovora na njega: Rastislava Dinića i Velizara Mirčova, poslednja su naslaga u lokalnoj izvedbi rasprave, koja ima i globalne dimenzije. Ona je kod nas još uvek pre svega empiristička, pa je njena tema da li je izvesni časopis levičarski ili libertarijanski, i da li ga negiranje jednog zločina trajno diskredituje, pa (implicitno) čak i da li je njegovo navodno levičarstvo uzrokom tog negiranja. (Digresija. Ne mogu se oteti utisku da se oni koji se identifikuju sa “levim” u ovom sukobu, zaista ponekad previše približavaju desničarskim strategijama, propuštajući da uvide strukturne uzroke trenutne krize, koja je, na kraju krajeva, uzrokom i ove globalne rasprave.)
Ovde bih se osvrnuo pre svega na epistemološke osnove nelagode koju ova rasprava izaziva. Šta bi bio njen okvir: “liberali” su u problemu zbog toga što ne mogu adekvatno da artikulišu politički stav, koji bi odstupio od hiper-liberalnog-podivljalog kapitalizma, koji je do globalne krize i doveo (mada se „liberalizam“ ne mora poistovetiti sa njom), pa ponekad zapadaju u zamku odbrane upravo principa koje bi (verovatno) intimno želeli da kritikuju. “Levičari”, sa druge strane, imaju problem sa konzistentnošću svog narativa ukoliko on odstupa od zastarelog marksističkog društvenog modela (mada postoji i onaj koji nije toliko zastareo), pa kao i ovi prvi zapadaju u zamku odbrane principa za koje se, zapravo, ne zalažu.
Prosto rečeno, dve strane se jedna prema drugoj odnose sa sličnom redukcijom: niti levičari liberale mogu da shvate van diskursa Margaret Tačer i Ronalda Regana, niti liberali levičare mogu da shvate van diskursa staljinističkih režima.
Problem nije novovremenski. Zamagljene granice rasprave su posledica toga što se pojmovi “liberal” i “levičar” ne odnose nužno na isti set značenja. Liberalan se može biti na mnogo nivoa, u mnogo različitih sfera. Isti je slučaj i sa levičarenjem: levičar može označavati i protestanta na Occupy Wall Street, i Anonymousa, i staljinistu, i hipika. Da stvar bude gora, terminološki nesporazum ima i svoju geografsku komponentu, što otvara još jednu mogućnost manipulacije (ukoliko ste u ovoj raspravi orijentisani na cilj, to jest samo na diskreditovanje protivnika i pobedu u raspravi): “levičari” u Evropi „liberale“ rado opužuju za neokonzervativizam, to jest za ono što se u SAD podrazumeva pod “liberalom”. U isto vreme, evropski “liberali” svoje protivnike optužuju za isto ono za šta su “levičari” optuženi u SAD. Opšte je mesto da je „levičar“ u SAD krajnja diskreditacija, a da „biti liberalan“ znači zalagati se za liberalno tržište, mada ne i liberalne društvene vrednosti.
Tako dolazimo do paradoksalne situacije da je pokušaj da uporedimo dve strane u ovoj raspravi nemoguć, jer bi to bio pokušaj sabiranja baba i žaba, što i otvara mogućnost da pobeda u raspravi postane važnija od napretka prema, nadam se, zajedničkom cilju.
Ono što je potrebno je jedinstven i konzistentan (čitaj: jednostavan) sistem označavanja i razlikovanja političkih stavova po konkretnim pitanjima. Artikulacija jeste obezbeđivanje označitelja za neko označeno. U semiološkom ključu, međutim, označeno ne postoji kao konzistentni delokrug, neki deo stvarnosti, koji postoji sam za sebe, sve dok ne dobije označitelja, te tek onda može da postane pojam. Utoliko, proces označavanja i davanja značenja postaje nužni čin nasilja nad označenim, ali, da se tako izrazim, i emancipatorski čin, jer konstituiše pojam kao inteligibilan. Utoliko, pitanje koje se obraća tekućoj trci liberala i levičara, od kojih su neki liberali levičari a neki levičari liberali, je posledica pre svega jezičkog ne(spo)razumevanja (imanentnog jeziku, da se razumemo). Kategorije “levice” i “liberalizma” postale su preuske da bi ostale operativne. Zajedno sa ovim, ostaju preuski i jezički sistemi kojima i jedni i drugi pokušavaju da artikulišu sopstvene političke stavove. Utoliko, neophodan je novi kategorijalni aparat, ne bi li se mogao razrešiti ovaj, po mom mišljenju, prvenstveno nesporazum.
Ukoliko je nesporazum lociran (i) u mogućnosti manipulacije tuđim mišljenjem i mogućnostima upisivanja svakakvog materijala u njega, te raznolikošću i nekonzistentnošću označenog, možemo li za početak da napravimo razliku između emancipatorskih i antiemancipatorskih politika i težnji u konkretnim slučajevima i tačkama spora?
U tom smislu, sukob koji traje uopšte nije nužno loš, jer upravo iz njega možda izađe neka opipljiva politička alternativa.
Peščanik.net, 03.03.2012.
