Muzej na Crvenom krstu u Nišu

Muzej na Crvenom krstu u Nišu

Bivši nacistički logor na Crvenom krstu u Nišu (aktivan od 1941. do 1944) pretvoren je 12. februara 1967. u spomen muzej „12. februar“ u sklopu Narodnog muzeja u Nišu. Toga dana javnosti je prikazana i prva muzejska postavka, na kojoj se radilo od 1961. godine.

Dana 12. februara 1942. grupa od 147 logoraša, koliko ih je bilo smešteno u sobi broj 12, napala je stražare, a zatim izvršila proboj i bekstvo iz logora. Njih 105 uspelo je da pobegne, dok su 42 logoraša poginula. Velika većina preživelih je nakon toga (ponovo) otišla u partizane, a nekolicina u četnike. Na čelu zaverenika bili su Branko Bjegović, Dušan Tomović, Sreten Vučković i Branko Ćurčić, borci Narodnooslobodilačkog pokreta i članovi Komunističke partije Jugoslavije. U organizaciju bekstva kasnije biva uključen i vojvoda Vule Vukašinović, koji se kod Kraljeva, zajedno sa partizanima, borio protiv Nemaca. Drugo bekstvo, po obimu mnogo manje od prvog, uspešno je izvedeno 2. decembra iste godine, takođe u organizaciji komunista. Nije slučajno što su bekstva organizovali baš pripadnici NOP-a. Politika doslednog, borbenog antifašizma nužno je vodila u preduzimanje akcija.

Nova muzejska postavka logora urađena je 2012, a osmišljena je u sklopu obeležavanja 70 godina od proboja i već uveliko izmenjene percepcije u vezi sa Drugim svetskim ratom. Postavka se nalazi u velikoj jednospratnoj zgradi, pravougaonog oblika sa potkrovljem, gde su nekada bili smešteni logoraši. Ranije je za posetioce bila otvorena u celosti, ali je danas dostupan samo deo prizemlja. Odmah na početku, levo od glavnog ulaza, nalaze se fotografije viđenijih Nišlija koji su privedeni oktobra 1941. godine, kada je okupator sproveo „preventivna hapšenja niške elite“,1 piše u brošuri „Logor na Crvenom krstu“ autora Nebojše Ozimića, glavnog kustosa muzeja „12. februar“. Hapšenje „niške elite“ nije skrivano ni posle II svetskog rata, s tim što nije istican društveni položaj uhapšenih. Pisalo se da su bili pohapšeni građani.2

Posetio sam logor istog dana kada i Nišlijka Slađana Mijačić (63), prosvetni radnik u penziji. Evo njene izjave: „Vrlo sam razočarana današnjim izgledom muzejske postavke. Dovela sam unuku da je upoznam sa poginulim pradedom, kurirom Ozrenskog partizanskog odreda, Radoslavom Veljkovićem Laletom. Međutim, od dve njegove fotografije nema nijedne; ličnih dokumenata, niti radne knjižice. Ranije je tu bila i fotografija reditelja Želimira Žilnika, koji je rođen u logoru. Žena koja radi kao muzejski vodič mi je rekla da se mnogo fotografija nalazi na spratu, razbacano po podu. Možda se među njima nalazi i fotografija mog ujaka Laleta“.3

Na velikom panou na kojem se nalaze fotografije manjeg broja učesnika bekstva od 12. februara 1942, dve su fotografije izdvojene u gornjem levom uglu. Na njima su Branko Bjegović i vojvoda Vule Vukašinović uslikani do struka, uz propratni tekst da su se istakli kao „glavni organizatori“ bekstva. Mladi Bjegović i vremešni Vukašinović, jedan pored drugog, više liče na dedu i unuka, nego na ravnopravne ortake u organizaciji proboja. Vukašinoviću je dat veći autoritet napomenom da je bio „pripadnik JKVuO“ (Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini), dok za Bjegovića stoji samo „pripadnik partizanskog pokreta“. Bjegoviću je oduzeta titula narodnog heroja, i nije predstavljen kao pripadnik Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ), nego samo kao partizan. Šta danas za stručnjake u muzeju znači naziv partizan, vidimo u knjizi Žrtve lager Niša grupe autora: „pаrtizаn = vojnik pаrtije“.4 Posetiocima se posredno sugeriše ko je ipak bio glavni u celoj priči. Iskusni pripadnik „legalne“ kraljevske vojske, a ne neki tamo partizanski balavac, vojnik partije i možda fanatik.

Priča o dvojici glavnih organizatora bekstva prilično je upitna. Budući da je znao nemački jezik, Bjegović je izabran za starešinu sobe 12 u kojoj se nalazilo oko 50 njegovih saboraca iz Kopaoničkog odreda NOP-a, zajedno sa komesarom Dušanom Tomovićem. Više smisla ima ranija verzija događaja, prema kojoj je ideja o bekstvu sazrela prvo kod partizana, a da je tek kasnije u organizaciju uključen i Vukašinović sa svojim ljudima. U tom kontekstu, Vukašinović je mogao biti samo jedan od organizatora, ali je pogrešno izdizati ga na rang glavnog organizatora, rame uz rame sa Bjegovićem. Napomenimo i to da se u radovima koji su pisani posle rata, ni sam Branko Bjegović ne izdvaja od ostalih kao „glavni organizator“, iako je imao zapaženu ulogu prilikom bekstva. Izdao je naredbu za početak proboja i imao zadatak da napadne komandanta logora.

Određena infantilizacija Bjegovića prisutna je i u već citiranom Ozimićevom radu: „Obavešteni na vreme da se sprema velika odmazda, najteži krivci iz sobe 12 organizovali su plan za bekstvo… Glavni organizator proboja bio je Branko Bjegović, student iz Gline“.5 Nigde nije štampana Bjegovićeva fotografija, ne stoji da je bio član KPJ još pre rata, a da je bio partizan saznajemo tek indirektno. Desetak stranica pre citiranih rečenica, autor navodi podatak da su u sobi 12 bili smešteni mahom zarobljeni partizani. Inače, kako je primetila Ana Jovanović, glavni kustos je u svom radu učinio posebne napore da se „partizani/ke i ravnogorci navode u istim kontekstima i u istom broju!“ Muzejski stručnjaci su vremenom otkrili čitave ravnogorske odrede koji su bili zatvoreni u logoru. U ponudi muzeja dominiraju naslovi tipa: „Pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini u nacističkom koncentracionom logoru na Crvenom krstu u Nišu“ (2014).

Izvođači ovakve politike sećanja obično odgovaraju da su u službi istorijske istine, koja se u periodu posle 1945. godine stavljala u drugi plan iz ideoloških razloga. Međutim, u konkretnom slučaju, istorijski podaci govore da je nemački okupator iz Niša proteran od strane jedinica Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (pravac napada sa juga) u sadejstvu sa Drugom bugarskom armijom i manjim delovima Crvene armije. Pre toga su jedinice Vermarhta, bugarski i ravnogorski odredi zajedno poraženi u velikoj Topličko-jablaničkoj operaciji (5. jul – 4. avgust 1944) od strane partizanskih divizija.

Iako vojno poraženi, četnici su se vremenom vratili i zauzeli logor na Crvenom krstu u Nišu za sebe.

Zašto?

„Za razliku od ljotićevaca i ustaša, četnici nisu bili fašisti; bili su samo njihovi saveznici. Fašizam je apologija nejednakosti, prenošenje odnosa kakvi vladaju u neljudskom svetu biološke borbe za opstanak, u društvenu zajednicu. Nacisti su ubijali one koji su smatrali rasno manje vrednim; kapitalizam ubija socijalno slabe. Nema fašizma bez kapitalizma. Ali, ne može biti ni kapitalizma u Srbiji bez rehabilitacije četništva; da su ljotićevci bili jači, vlast bi rehabilitovala i Marisava Petrovića. Vlasti je potreban idejni kontinuitet da bi legitimizovala stvaranje i neprestano pogoršavanje zverskih uslova života” (Vladimir Ilić, Četnici treba da proslavljaju oslobođenje Beograda).

Peščanik.net, 11.02.2016.

________________

  1. Nebojša Ozimić, Logor na Crvenom krstu, Niš, 2012, str. 5.
  2. „Oktobra meseca 1941. godine okupator je, povodom događaja u Srbiji, uhapsio u Nišu 200 građana“, Niš u vihoru oslobodilačkog rata, Novi Sad, 1968, str. 258.
  3. Radoslav Veljković Lale uhapšen je septembra 1942. pred odlazak u odred. Zbog posledica mučenja, nije uspeo da iskoči iz kamiona u pokretu. Streljan je na Bubnju oktobra 1942. godine. Svedoči Slađana Mijačić.
  4. Ceo citat glasi: „Pripаdnici drugog pokretа, koji je predvodilа Komunističkа pаrtijа Jugoslаvije (KPJ), zvаli su se u službenim dokumentimа Nаrodnooslobodičkа vojskа Jugoslаvije (NOVJ) ili pаrtizаni (pаrtizаn = vojnik pаrtije)“, Nebojša Ozimić, Aleksandar Dinčić, Bojana Simović, Ivana Gruden Milentijević, Ivan Mitić, Žrtve lager Niša (1941-1944), Niš, 2014, str. 14.
  5. Nebojša Ozimić, Logor na Crvenom krstu, Niš, 2012, str. 21.