Selektivno i, po svemu sudeći, protivzakonito uskraćivanje plata nastavnicima koji su u štrajku postavlja pred građane Srbije svojevrsni test solidarnosti i odgovornosti. Kao što je Dejan Ilić nedavno naglasio, kao građani se u ovom trenutku nalazimo pred možda i najvažnijim testom sposobnosti i zrelosti od početka protesta – naime, ako dozvolimo da oni najhrabriji i najodlučniji među prosvetarima budu novčano kažnjeni, režim će verovatno zabeležiti važnu, možda i odlučujuću stratešku pobedu.
Naime, u ovom trenutku imamo dva različita oblika prosvetnog štrajka: neki prosvetari su u potpunoj obustavi rada, dok drugi rade skraćeno – 30 minuta; treći ne štrajkuju uopšte, tj. redovno drže nastavu u punom obimu. Mada precizni podaci nisu dostupni, radi orijentacije možemo recimo navesti da je, od oko 1135 matičnih škola u Srbiji (ne računajući izdvojena odeljenja), prema navodima Asocijacije škola u štrajku njih 500 u potpunoj, a 400 u delimičnoj obustavi, što implicitno ukazuje na to da preostalih nekoliko stotina ne štrajkuju. U posebno prekarnoj poziciji nalaze se upravo oni nastavnici (a reč je o hiljadama njih) koji su u potpunoj obustavi iako rade u kolektivima u kojima se nastava delimično ili potpuno odvija. Oni su, dakle, do sada ionako već bili izloženi kao najradikalniji štrajkači u svojim kolektivima, a sada su i dodatno obeleženi umanjenjem plata.
Strategija režima koji inače ovih meseci deluje dosta beskompasno je, u ovom slučaju, srazmerno jasna i smislena: kažnjavajući po džepu bundžije i kolovođe, upućuje se jasna poruka pre svega njihovim kolegama: „ako ne slušaš k….n sine, nećeš ni jesti“ što bi rekao Štulić (Azra, Nedjeljni komentar). Dakle cilj je izolovati najodlučnije a pacifikovati neodlučne, pripitomiti kolebljive, pripretiti i disciplinovati slabe i manje društveno odgovorne. Takav poslušan, obezglavljen, razjedinjen, naplašen i neprincipijelan narod oni uspešno bruse već više od jedne decenije i s njim znaju šta da rade.
No pasarán, prema tome, ovde i sada znači sprečiti kažnjavanje nastavnika! Javnu i deklarativnu podršku koju su građani dali prosvetarima sada treba da potvrde svojim prilozima kako bi se anulirala suma koja je nastavnicima oduzeta. Načini da se to urade su višestruki – postoji centralizovani sistem Mreža solidarnosti za sakupljanje priloga, uplate preko Fondacije Alek Kavčić, a postoje i pojedinačne, lokalne inicijative. Jedan takav primer konkretne i direktne podrške organizovan je na štandu pored osnovne škole „Nadežda Petrović“ na Novom Beogradu. Naime, za svega dva sata dobro organizovane i najavljene akcije plenuma roditelja čija deca pohađaju ovu školu, sakupljeni su novčani prilozi za nastavnike ove škole kojima su oduzete plate, kao i novac i potrepštine za studente. Ukupan iznos priloga je blizu sume koja je odbijena nastavnicima. Sva je prilika da će se nakon sledećeg obračuna, ako se situacija sa novčanim kažnjavanjem nastavi, odazvati još više roditelja i sakupiti još više novca nego u inicijalnoj akciji.
Manje je ovde reč o novcu. Suština poruke glasi – iza svakog kažnjenog nastavnika (mora da) stoji grupa roditelja koja je spremna da ih podrži i odlučna da ne dozvoli da oni budu egzistencijalno ugroženi zbog svojih nastojanja da poboljšaju status prosvete i prosvetara. Otuda i ponešto kriptičan naslov ovog teksta. U starogrčkom mitu o Heraklu, Lernejska hidra bila je nesavladivo čudovište sa otrovnim dahom kojem bi, ako joj odsečete glavu, na tom mestu izrasle dve nove. Upravo na ovu priču me podseća trenutna situacija sa štrajkom prosvetara – dok režim odrezuje plate neposlušnim nastavnicima, iza svakog od njih niče sve više i više roditelja i građana koji im iskazuju svoju podršku. Koliko god im uzeli, sve će to narod pozlatiti.
Za kraj, reč-dve o odgovornosti koju kao pojedinci i građani nosimo svi koji se sada nalazimo na ovom ispitu solidarnosti. Studentska pobuna je poziv na buđenje jednog apatičnog, inertnog naroda koja odjekuje hiljadama njihovih glasova i batom njihovih koraka dok gandijevski prešpartavaju ovu besudnu zemlju uzduž i popreko. Ali šta vredi melodija njihove pesme i snaga njihove oluje ako se na nju ne odazovemo? Studenti za sada nemaju svoju stranku, nemaju svoje kandidate, politički program, ni primisao a kamoli strategiju dolaska na vlast; njihova energija i odlučnost pre svega su svojevrsna adrenalinska terapija, ubrizgavanje endorfina u do skoro letargično tkivo srpskog građanstva. Ako je tačno da ubedljiva većina građana Srbije podržava studente stavom, srž promene je potvrditi i potvrđivati tu poruku delom i delanjem. Zato je solidarnost sa nastavnicma danas pravi, veliki ispit i šansa da jedno usnulo pleme posvedoči zrelost i odlučnost svog probuđenog duha kroz solidarnost sa oglobljenim prosvetiteljima.
Peščanik.net, 18.03.2025.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
