Retko se dešava, čak i sa ovom vlašću, da predlagači zakona pruže tako loše obrazloženje nekih zakonskih izmena kao što je to slučaj sa planiranim dovođenjem stranih univerziteta. Budući da je javnost u ovom slučaju zaista blagovremeno i glasno reagovala navodeći slabosti predloženih novina, ovde ću se nešto detaljnije zadržati na argumentima koje su u prilog zakonskih izmena radi dovođenja stranih univerziteta navodili predstavnici vlasti. U osnovi, pokazaću potpunu neosnovanost tvrdnji da bi se ovim rešenjima podstakla konkurentnost u oblasti visokog obrazovanja u Srbiji, poboljšao kvalitet studija i smanjilo iseljavanje mladih, kako su to proteklih dana tvrdili pre svih resorna ministarka Slavica Đukić Dejanović, ali i premijer Vučević i predsednik Vučić.
Zarad preglednosti, podsećam da je pre nekoliko nedelja objavljen Predlog izmena zakona o visokom obrazovanju, koji omogućava stranim visokoškolskim ustanovama da izvode nastavu u Srbiji putem dozvole za rad koju bi im izdalo resorno srpsko ministarstvo, kao i da sredstva za rad i troškove školarina mogu dobiti iz državnog budžeta. Uprkos protivljenju akademske javnosti, taj je predlog najpre usvojen na sednici Skupštinskog odbora za obrazovanje 18. novembra, te uvršćen u dnevni red sednice Narodne skupštine zakazane za 25. novembar. U međuvremenu, na pogubne posledice uvođenja takvog zakona ukazali su brojni pripadnici akademske zajednice: rektor Univerziteta u Beogradu Dejan Đokić u otvorenom pismu, bivši ministar prosvete Srđan Verbić, Odbor za obrazovanje SANU svojim saopštenjem, Konferencija univerziteta Srbije (KONUS) koja okuplja državne i privatne univerzitete, mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA), Sindikat obrazovanja Srbije, Fakultet političkih nauka itd. Jednom rečju, praktično sve što u ovoj zemlji ima ikakve ozbiljne veze sa visokim obrazovanjem, kako na državnim tako i na privatnim univerzitetima, usprotivilo se ovim predlozima, a Univerzitet u Beogradu čak je i ukazao na mogućnost obustave rada. Jedini izuzetak predstavlja nedopustivo ćutanje o ovako važnom pitanju Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, koji „je najviša institucija u Republici Srbiji koja je, po Zakonu o visokom obrazovanju, nadležna za obezbeđenje razvoja i unapređenje kvaliteta visokog obrazovanja“. Najzad, 21. novembra, premijer Vučević je najavio da će Vlada povući ovaj predlog zbog „nezapamćenih pritisaka i ucena rukovodstva univerziteta“. Međutim, na ovo je reagovao sam predsednik koji je rekao da je „očajan zbog odluke Vlade“ i da će razmotriti mogućnost da lično podnese taj zakonski predlog Skupštini Srbije. Imajući sve ovo u vidu, sva je prilika da je ovde reč o zatišju i da je sporni predlog privremeno sklonjen, a da je sama inicijativa dovođenja stranih univerziteta „na mala vrata“ i dalje aktuelna. Stoga mi se čini najboljim podstaći i nastaviti javnu raspravu kako bi se javnost mogla adekvatno informisati, a ljudi koji nisu specijalisti za visoko školstvo mogli formulisati informisan sud o ovom pitanju.
„Zdrava konkurencija“ ili „bolesna“ diskriminacija?
Koji su, međutim, argumenti druge strane, odnosno predstavnika vlasti koja je predložila uvođenje ovih izmena zakona? Pošto nikakve javne rasprave oko ovoga nije bilo, kako ispravno primećuju predstavnici univerziteta, nije lako pronaći jasna i obuhvatna objašnjenja u prilog ove mere. O njenim potencijalnim prednostima, kao i o namerama predlagača, najglasnije se javnosti obratila ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović. Odgovarajući nedeljniku NIN na komentar da po ovom predlogu strani univerziteti neće morati da akredituju svoje programe, ona kaže da „naši fakulteti nisu ovim oštećeni, već se dobija mogućnost za bolju saradnju, ali i razvoj jedne zdrave konkurencije u visokom obrazovanju“. Taj stav „da će strani fakulteti u Srbiji biti zdrava konkurencija domaćim, te da se time postiže kompetitivni i zdrav razvoj zajedništva u visokom obrazovanju“ ona je ponovila i na gostovanju na RTS-u, a i sam predsednik Vučić kaže kako se univerziteti ovome protive jer bi dobili konkurenciju.
Ova su obrazloženja suštinski netačna iz nekoliko razloga. Pre svega, strane visokoškolske ustanove i po postojećim zakonima već imaju mogućnost da rade u Srbiji. Tako, član 51 Zakona o visokom obrazovanju kaže da „samostalnu visokoškolsku ustanovu mogu osnovati Republika, pravno i fizičko lice, u skladu sa zakonom“, te dakle i stranci, a nastava i polaganje ispita se mogu organizovati i na stranom jeziku ukoliko je taj program akreditovan (član 95). Razlika između postojećih zakona i predloženih izmena, dakle, nije u tome da li se u jednom slučaju dopušta, a u drugom ne, nekom stranom univerzitetu da radi u Srbiji, nego u načinu na koji se to dopušta. Do sada su sve visokoškolske ustanove, kako državne tako i privatne, morale proći kroz proces akreditacije kojim rukovodi Nacionalno akreditaciono telo, kako bi dobile dozvole za rad. Taj proces je dugotrajan, složen i skup, i obuhvata podnošenje akreditacionom telu niza dokumenata kojim one, u najkraćem, dokazuju da: ustanova ima adekvatan nastavno-naučni kadar (minimum 20 nastavnika u stoprocentnom stalnom radnom odnosu u zvanju doktora nauka), dovoljno prostora, jer se broj studenata koji mogu biti upisani mora opravdati kvadraturom kojom ustanova raspolaže za nastavu i druge aktivnosti, detaljne kurikulume i programe za svaki studijski program, svaki predmet u okviru njega i svakog nastavnika koji će na njemu biti angažovan, te još niz drugih standarda i kriterijuma koji moraju da budu na odgovarajućem nivou, kao recimo stalno zaposlene u punom radnom odnosu sekretara, bibliotekara, IT inženjera i minimum dvoje referenata u studentskoj službi. Ako proceni da ustanova te kriterijume zadovoljava, komisija akredituje određeni broj programa, i propisuje koliko studenata može najviše biti upisano na svaki od njih. Ovaj proces akreditacije traje oko godinu dana, a dobijena dozvola važi 7 godina, nakon čega se proces ponavlja.
Nije lako precizno izračunati troškove ove procedure, ali radi ilustracije možemo navesti da je cena akreditacije univerziteta preko milion dinara, a svakog studijskog programa još po 320.000 dinara, i to za one koji su već u sistemu visokog obrazovanja. Početna akreditacija za nove kandidate je dva miliona dinara za univerzitet, plus navedeni iznos po svakom studijskom programu. Po pravilu, i državni i privatni fakulteti imaju niz programa kako na osnovnim, tako i na master i doktorskim studijama, pa se zbirna cena njihove akreditacije takođe meri milionima dinara. No, novac koji ustanova uplaćuje za akreditaciju samo je vrh ledenog brega, naročito za privatne fakultete koji ne dobijaju nikakva sredstva iz budžeta. Naime, pošto proces akreditacije traje oko godinu dana, ustanova koja konkuriše mora već u samom početku da ima i prostor, i nastavnike, i ekspertski tim koji priprema akreditacionu dokumentaciju. Poređenja radi, to bi otprilike izgledalo kao da planirate da otvorite kafić, a da morate da plaćate zakup prostora, konobare i računovođu godinu dana pre nego što vam je dozvoljeno da primite prvu mušteriju. Mada deluje paradoksalno, ovakvo poređenje je, zapravo, korisno kao ilustracija da, barem po slovu zakona, nije isto otvoriti kafić i fakultet. Ne znam kako se otvaraju privatne ambulante i domovi zdravlja, ali pretpostavljam da i oni takođe moraju proći kroz nekakav proces provere kapaciteta, kadra i kvaliteta pre nego što im se dopusti da ljudima uzimaju krv, vidaju rane i prepisuju lekove. Daleko bi nas odvelo da dalje idemo u ovu problematiku, pa je ovde dovoljno reći da je čitav aktuelni akreditacioni postupak, uz sve nesavršenosti, rezultat postepenog višedecenijskog pooštravanja standarda i tenzija između vlasti, privatnih i državnih fakulteta, upravo jer su se devedesetih godina prošlog veka visokim obrazovanjem i bavili svakakvi mutni tipovi kojima nije trebalo dopustiti ni kafić da otvore. Da svedem računicu, otvoriti univerzitet i fakultet i poslovati u oblasti visokog obrazovanja u Srbiji nije jeftino, i otuda se povremeno čuju lamenti dekana koji se žale da moraju za akreditaciju da plate i po 100.000 evra. Dodamo li tome i rečene troškove prostora i osoblja, jasno je da ovo nije biznis za svakoga.
Novi Predlog izmena Zakona, međutim, predviđa dve revolucionarne mere: 1) „Ministarstvo može izdati dozvolu za rad i inostranoj visokoškolskoj ustanovi… na osnovu sporazuma koji Ministarstvo potpisuje sa inostranom visokoškolskom ustanovom“, i 2) „za naknadu školarine odnosno dela školarine studenata kao i za druge troškove studenata… sredstva mogu biti obezbeđena iz budžeta Republike Srbije“. Eto, dakle, kako izgleda ta „konkurencija“ o kojoj govore najviši državni zvaničnici – i privatni i državni fakulteti će prolaziti kroz skupu i složenu akreditaciju, a strani ne samo da neće plaćati ništa, nego se neće ni akreditovati već će dozvolu dobiti direktno od ministarstva, pa će im još za školarine i druge troškove biti plaćano iz budžeta. Svi su univerziteti jednaki, samo su neki jednakiji od drugih. Ministarka Đukić Dejanović, doduše, u medijima tvrdi kako „nijedan jedini dinar neće iz budžeta Srbije otići stranim univerzitetima“. Kako neće, kad lepo piše da hoće? Jer kome će drugom biti uplaćena sredstva za naknadu školarine, ako ne fakultetu koji je naplaćuje? Osim ako će ta sredstva iz budžeta uplatiti samim studentima, koji će ih onda fizički odneti na blagajnu fakulteta, što bi bilo isto kao reći da starija i slabo pokretna lica penziju ne dobijaju iz budžeta, nego od poštara koji im je donosi na ruke.
Eto zašto se, s punim pravom, i državne i privatne visokoškolske ustanove bune protiv ovakvog predloga. Nije ovde u pitanju nikakva „zdrava konkurencija“ nego nezdrava diskriminacija. Ova mera jako podseća na našu državnu ekonomsku strategiju davanja iz budžeta bogatih subvencija stranim firmama da dođu u Srbiju, pa još uz to i plaćanja plata i doprinosa za naše ljude koje oni zaposle, ali uskraćivanja istih benefita domaćim preduzetnicima. U tranzicionim i slabije razvijenim zemljama koje se bore protiv nezaposlenosti još smo i susretali slične primere u sferi ekonomije i privlačenja stranih investicija, ali nije mi poznata nijedna paralela u visokoškolskoj sferi na čitavom zemljinom šaru.
Univerzitetska beton liga
Najzad, kako stoje stvari sa drugim, dalekosežnim ciljem ove inicijative „da dovedemo konkurenciju, a da istovremeno deca manje idu u inostranstvo“ (Vučić), „da naša deca studiraju na stranim univerzitetima i da to mogu u Srbiji“ (Vučević), što je „u širom smislu jedna demografska mera“ za ostanak ovde onih koji su planirali da se školuju u inostranstvu? (Đukić Dejanović).
Ovde je stvar zaista jednostavna. Prestižnih stranih univerziteta u Srbiji nema ne jer im je teško da dođu do dozvole, već jer nemaju nikakvog ekonomskog ni strateškog razloga da ovde posluju. Vodeći strani univerziteti su prebogati, i njima su gorenavedeni troškovi potrebni za akreditaciju i rad beznačajni kao investicija. Uzeću za primer Univerzitet u Notingemu, koji mi je relativno poznat jer sam na njemu doktorirao i radio. Godine 2008, kada sam stigao u Notingem, njihov godišnji budžet bio je 550 miliona funti, a prošle godine dostigao je blizu milijardu evra, što je 3 puta manje od najbogatijih britanskih univerziteta Kembridž i Oksford, a 5 puta manje od američkog Harvarda. Uložiti jedan milion od tih hiljada miliona evra godišnjeg budžeta na otvaranje podružnice u Srbiji je za njih beznačajan trošak; verovatno više para potroše godišnje na papir i spajalice. Ali, šta će oni ovde, u jednoj maloj, demografski malobrojnoj, ekonomski skromnoj i strateški relativno nebitnoj zemlji? Univerzitet u Notingemu, recimo, ima dve strane podružnice – jednu u Maleziji koja ima petostruko veću populaciju i BDP od Srbije, i drugu u Kini sa BDP-om od 17,8 hiljada milijardi dolara.
Dalje, sve i da im damo besplatne dozvole, kakvu ekonomsku računicu prestižni univerziteti mogu imati da dođu ovde? Školarina na Univerzitetu u Notingemu za domaće studente iznosi preko 10.000 evra po godini studija, a za strane studente dvostruko više. Još su skuplje školarine za strane studente na Oksfordu i Kembridžu, a posebno na vodećim američkim univerzitetima. Da li će država Srbija da plaća iz svog budžeta desetine hiljada evra po godini studija za svakog studenta koji se kod njih upiše? Da uzmemo da je to cirka sto hiljada evra po studentu za četvorogodišnje studije, koliko studenata ćemo tako finansirati iz budžeta? Godišnje se na visokoškolske ustanove u Srbiji upiše između 32 i 35 hiljada studenata. Recimo da se taj kolač podeli jednako između državnih, privatnih i stranih ustanova, i da se na strane univerzitete koji su pohrlili u obrazovnu obećanu zemlju Srbiju vođeni zlatnom univerzitetskom groznicom upiše nešto manje od trećine njih. Da vidimo šta kaže digitron: 10.000 studenata x 20.000 evra po godini studija = 200 miliona evra. To je skoro desetina ukupnog srpskog budžeta za obrazovanje za tekuću godinu. A to su samo troškovi školarina; podsećam da zakon predviđa mogućnost budžetskih davanja „i za druge troškove studenata“. Odakle državi te pare? Sve i da ih nađe (a vidimo da vlast ume da ih nađe za ono što joj je bitno, jer su izdvajanja za EXPO u predlogu budžeta za 2025. godinu od 100 milijardi dinara veća od budžeta za obrazovanje i ekologiju zajedno), te je novce neuporedivo bolje uložiti u strateški razvoj i unapređenje domaćeg obrazovanja, negoli ih dati stranim univerzitetima za školarine.
Ako, međutim, država neće plaćati školarine svim, nego samo nekim, istaknutim studentima, ko će onda plaćati školovanje ostalima? Koliko će to srpskih porodica imati da plati stotinak hiljada evra da bi im deca dobila diplomu Univerziteta u Notingemu, odsek Srbija? Da ne dužim: ovakvih srećnika koji bi se za te pare školovali u Srbiji ima jako malo, a da bi prestižni strani univerziteti došli ovde, moralo bi da ih bude jako mnogo. Da parafraziram kosovsku epiku, svi mi da se u studente premetnemo, ne b’ Harvardu ručka osolili. I pri svemu tome, opet je iluzorno očekivati da bi te diplome, stečene i izdate u Srbiji, imale približno istu težinu kao one stečene u samom Notingemu. Fudbalskim rečnikom, vi možete biti na papiru igrač Mančester Junajteda, ali ako ste sezonu proveli na pozajmici u Steaui, vaš status i cena na međunarodnom tržištu biće neuporedivo niži od onoga ko je igrao na Old Trafordu. Ono M u MIT je skraćenica za Masačusets, ne za Mladenovac. Još fudbalskije rečeno, zamislimo da država na isti način omogući, pa čak obezbedi i izvesne finansijske podsticaje stranim klubovima da se takmiče u fudbalskoj Super ligi Srbije. Da li je zaista iko toliko naivan da pomisli da bi se Arsenal, Barselona, Juventus i Bajern utrkivali ko će pre da pošalje ekipu u srpsku ligu, i da bi u tim timovima igrale njihove najveće zvezde? Kakve god im podsticaje dali, ovde bi, dakle, u najboljem slučaju došli univerziteti koji su „druga ili treća liga“, kao što kaže bivši ministar Srđan Verbić.
Najzad, ni demografski razlozi zadržavanja mladih ljudi u Srbiji nemaju uporište u činjenicama. Nasuprot povremenim senzacionalističkim napisima o godišnjem odlivu od 50.000 listom visokoobrazovanih ljudi iz Srbije, neka novija istraživanja pokazuju da Srbija poslednjih godina ima relativno mali ukupan neto odliv od 5 do 7 hiljada ljudi godišnje, a da „zemlju u najvećem broju napušta niže ili srednje obrazovan ali stručan kadar“. Štaviše, za razliku od devedesetih godina prošlog veka, Srbija u poslednjoj deceniji beleži „priliv mozgova“ od čak 90.000 visokoobrazovanih u odnosu na odliv. Kako pokazuje ovo istraživanje, posebno su skloni povratku mladi u dobi od poznih dvadesetih do ranih tridesetih godina neposredno nakon završenih master ili doktorskih studija.
Da svedemo račune: usvajanje i primena predloženih izmena zakona ni na koji način ne bi doprineli konkurenciji i kvalitetu visokog školstva u Srbiji niti bi imali ikakve značajne demografske posledice. Samo bi se, u osnovi na grbači državnog budžeta, pojavili neki akademski niželigaši čiji kvalitet rada ne bi bitno odskakao od onoga što je srpskim akademcima već dostupno. Štaviše, izvesno je da bi se ovim upravo dodatno srozali po kvalitetu prevashodno državni univerziteti, suočeni sa nelojalnom konkurencijom, opadanjem broja studenata a time i značajnim smanjenjem budžetskih izdvajanja od kojih u velikoj meri zavise, te nepotizmom državne podrške novim igračima. Pa ako, dakle, ništa od navedenih argumenata vlasti nije validno, da li je onda upravo slabljenje državnih univerziteta – kao kazna za neposlušnost, osveta loših đaka i rasprodaja ljudskih resursa, što tvrdi Ivanka Popović – pravi cilj ovih (na)mera? Kako kaže Šerlok Holms, „kada odbaciš sve druge mogućnosti, ono što ostane, ma koliko neverovatno bilo, mora biti istina“.
Autor je Viši naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 28.11.2024.
Srodni linkovi:
Rodoljub Šabić – Vlada popušta pod „pritiscima“, predsednik očajan
Ljubomir Živkov – Nova solidarnost
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU