Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

Neposredna motivacija za ovaj napis je tekst Vladimira Gligorova, objavljen na sajtu Peščanik 11. marta 2013. Za razliku od pretežno analitičkih tekstova istog autora, koje rado čitam, tekst pod nazivom Levica lišen je izvođenja analize, uprkos naslovu koji je najavljivao (pa i zahtevao) mnogo više od lakonske reakcije na jedan drugi napis. No, tekst je to što jest – kratak osvrt, očito daleko od namere da se otvara polemika ili da učestvuje u nekoj postojećoj. Imajući sve to u vidu, ipak se na njega vredi osvrnuti, jer su teze, ma koliko neelaborirane, uglavnom jasne i precizne, što je inače osobina koja odlikuje stil ovog autora. I jezgrovite, a to znači – mišljene.

Ipak, jasnoća, preciznost i promišljenost su jedno, a istinitost sadržaja, svakako, nešto drugo. Tekst se svodi na ocene o neumitnoj, večitoj, jednom-za-svagda povezanosti levice sa svim onim što je u stvarnosti doneo i simbolizovao staljinizam, što bi trebalo da znači da je levica mrtva, onoliko koliko je mrtav staljinizam. Štaviše, Gligorov tvrdi da levici ni ne pripada niko ko je “udesno” od ideološkog etalona levice koji se odmerava isključivo prema idejama i stvarnosti Oktobra. Udesno je svako ko je zahtevao (i zahteva?) slobodu, od koje je levica odustala.

Da li to znači i da je posle Oktobra slobodu branila jedino neka pozicija centra, nesklonog levici i (možda) “umerena” desnica? To je prilično jasna implikacija teze koju iznosi Gligorov, ali ne i iznenađujuća. Naime, svaka od ideologija sklona je da sopstvenu stranu vidi u nijansama, dok suprotnu posmatra kroz homogenizujuću optiku. Ali – to je ideološko, a ne analitičko, akademsko stanovište, što ga, razume se, ne čini nelegitimnim, ali to ipak treba podvući. No, po sebi se razume da su i levica i desnica (ako pristajemo na takvu podelu, a mislim da nema razloga da je odbacimo) dovoljno razuđene da se i na jednoj i na drugoj strani mogu pronaći veoma raznovrsne akademske, kulturne, socijalne i političke (ideološke) koncepcije, nezavisno od toga na kom kraju navedenog niza (akademska misao ili ideološko opredeljenje) se pronalazi ishodište konkretnog holističkog svetonazora koji opredeljujemo kao levi ili desni.

Prema stanovištu koje iznosi Gligorov, tekovine Oktobra se mogu svesti na to da je levica “napustila slobodu kao politički cilj”. Ovo nije tačno. Najpre, čak i ako se držimo samo etalona “Oktobarske levice”, nema sumnje da je u okviru jedne restriktivne ideološke paradigme, Oktobar doneo slobodu masovne političke participacije. Ona (participacija) je i potencijalno i stvarno bila veća nego u zemljama zapadne demokratije, čak nesrazmerno veća u odnosu na liberalno-demokratske sisteme, u kojima je lepeza izbora bila odista šira (više partija), ali su pravo glasa i participacije bili uži (izborni cenzusi, isključenost žena iz politike i dr.).

Tu se dolazi i do pitanja demokratije, koje Gligorov takođe pokreće. U vezi sa tim on navodi čuveno pitanje: “čija demokratija… naša ili njihova? Ukoliko su oni u većini, naš bi glas trebalo da vredi, recimo, kao četiri njihova”. Gligorov u ovome ne primećuje jasnu referencu upravo na stanje u liberalnim demokratijama te epohe (negde do kraja 19. veka), u kojima su zaista glasovi različito “vredeli”, naravno, ne u korist radnih slojeva, već u korist privilegovanih vlasnika raznih oblika kapitala. (U SAD je plaćanje poreza kao uslov da se može glasati ukinuto je tek 1960-ih godina.) U vezi sa ovim Gligorov dalje navodi: “Recimo da tako brojimo glasove (u odnosu 1:4 u korist proletarijata – prim S. M.), imali bismo ono što se kasnije zvalo narodna demokratija”. Međutim, u potonjim narodnim demokratijama mehanizmi dominacije avangarde proletarijata bili su drugačiji, a nije korišćen klasni cenzus.

Vraćajući se na pitanje slobode, recimo još i to da je pored opšteg prava glasa (naglašavam – uključujući žene), Oktobar doneo čitav niz socijalnih sloboda (fokusirajući samo gender issues – od razvoda braka do abortusa), a naročito treba istaći da je politički cilj Oktobra bio oslobođenje rada od eksploatacije, što je važan aspekt slobode. Naravno, vrlo brzo je došlo do uspona državnog kapitalizma u SSSR, ali je to tema koja bi odvela u jednu komplikovaniju dijalektiku.

Kada je reč o kolektivizmu, “svojinskom pre svega”, na čemu insistira Gligorov, njegova jezgrovita formulacija ovog dela teksta je suviše uopštavajuća, ali to nije njen suštinski problem. Suština se koncentriše u oceni da je “svojinski kolektivizam” bio “opravdanje, a i osnova moći jednopartijskog sistema”. To je uslovno tačno, ali priča ima svoj nastavak. Čemu je služio “svojinski kolektivizam” u socijalizmu? Osim što je shvaćena kao pretpostavka ubrzanog razvoja, socijalistička svojina nad sredstvima za proizvodnju je imala socijalnu funkciju od ogromnog značaja: služila institucionalizovanju solidarnosti, ukidanju mogućnosti eksploatacije i, da ne nabrajam dalje, u konačnom – stvaranju okvira za ostvarenje subjektivnih potencijala svakog pojedinca. Ovde naročito treba naglasiti koncept samoupravljanja koji je doslovno individualizovao svakog pojedinca, dajući mu mogućnost participacije i odlučivanja. (O stvarnom stepenu realizacije opet se može diskutovati, ali sama koncepcija je nesporna. Zamerke da je idealnotipski model ostao neostvaren podjednako važe i za liberalne demokratije: malo koji liberal će se saglasiti da su liberalni modeli i politike u svim bitnim aspektima ostvareni u konkretnim istorijskim oblicima kapitalizma i liberalne demokratije.) Uskraćujući mogućnost pojedincu da postane vlasnik kapitala, socijalizam je imao za cilj da mu omogući sve druge oblike individualnog razvoja. Tu se dolazi i do često ponavljane zamerke liberala da levica prezire individualizam, da je antiindividualistička. Kada se prezrivo odnosi prema individualizmu, levica suštinski tvrdi samo to da individualizam (onako kako ga liberali idealnotipski predstavljaju, kao mogućnost slobodnog i sveobuhvatnog razvoja ličnosti svakog pojedinca) može postojati/postoji samo za vlasnike kapitala, u redukovanoj meri za srednju klasu, dok za nevlasnike on predstavlja samo daleku mogućnost, ostvarenu onda kada i sami postanu kapitalisti ili makar srednja klasa. Koliko njih u tome uspe? Što se niže na lestvici materijalnog bogatstva pojedinac nalazi, to je više iz perspektive tog konkretnog pojedinca individualizam zaista puka floskula. Ako uzmemo samo jednu fizičku mernu jedinicu, a to je trajanje radnog dana, o kakvom se individualizmu može govoriti u uslovima kada radni dan traje od 12 do 16, a nekada čak i više časova, što nije samo odlika kapitalizma periferije, iako je, naravno, u zemljama centra stanje za veći deo populacije po tom pitanju daleko bolje? Bolje je, doduše, baš i zato što je stanje na periferiji tako brutalno, predatorsko. Liberalizam je visoko podigao vrednost individualizma, ali je i socijalizam proglasio kao svoj ideološki credo da je čovek najveće bogatstvo. Naravno, danas je lako tome se podsmevati, kao i bratstvu i jedinstvu uostalom, ali emancipatorski potencijal socijalizma, baš sa stanovišta pojedinca, bio je kolosalan.

Gligorov se osvrće i na temu vladavine prava i ističe da je u socijalističkim zemljama za vlast “pravo bilo sredstvo, a ne ograničenje”. U tome, razume se, itekako ima istine: leva politička i pravna misao je teško izlazila na kraj sa pravom. Ono što ovde ipak treba naglasiti jeste da ocena o pravu kao sredstvu vlasti važi i za liberalne demokratije, do dana današnjeg. Klasna suština države, a time i prava nametala je kao logični ishod da se u socijalističkoj zemlji pravo stavi u službu diktature proletarijata, kao što je u liberalnoj demokratiji u službi diktature buržoazije.1

Drugi aspekt – ograničenje vlasti je nešto što je daleko uspešnije rešeno u liberalnim demokratijama. Razume se – ne svim. Već sam liberalni koncept podele vlasti, nasuprot jedinstvu vlasti u socijalističkim zemljama (što je opet samo delimično i sasvim uslovno bilo ostvareno) nedvosmisleno više garantuje mogućnost kontrole i ograničenja vlasti. Osim toga, uvek treba imati na umu konkretan istorijski trenutak. Samo jedan primer: teško da su pravne posledice po ljudska prava proistekle iz makartizma u SAD predstavljala vrhunski izraz vladavine prava. A šta tek reći o pravima Afroamerikanaca, da se zadržimo samo na primerima iz zemlje koja je jedan od sinonima za vladavinu prava? Sličnih primera ima mnogo da bismo ih smatrali ekscesima i usputnim nesavršenostima.

U meri u kojoj je postojanje i poštovanje legitimnih zakona već samo po sebi ograničenje vlasti i imajući u vidu da je u socijalističkim zemljama ogromna većina zakonskih rešenja imala takav legitimitet (dakle nije se radilo o kojekakvim varvarstavima upakovanim u zakonske forme), prvi i najvažniji nivo ograničenja vlasti je ipak postojao i on je zavisio od nivoa poštovanja zakona. Nedostajale su razrađenije garancije ljudskih prava (ili nečega što bi bio socijalistički ekvivalent tom konceptu) kao i razna ustavna i zakonska rešenja koja imaju specifičnu ulogu kontrole i ograničavanja vlasti (razna nazavisna tela), ali takva rešenja su i inače, manje-više, tekovina poslednje tri-četiri decenije. No, tu je temu nemoguće ovde dalje razvijati i ocena da u socijalističkim zemljama nije bilo vladavine prava (dodajmo – u smislu koji taj pojam ima u liberalnoj doktrini) tačna je, ali zahteva dopunu da je ipak bilo (legitimne) pravne države.

Na kraju, Gligorov iznosi ocenu da je levici nacionalizam “došao prirodno” i odmah potom svoju “levicu” redukuje na onu “u Beogradu”. No, da li je zaista svakoj levici nacionalizam došao tako “prirodno”? I da li čitavoj “beogradskoj” levici? Naravno, ako se naknadno “očisti” od levice niz pojedinaca koji su sebe identifikovali kao levičare (bilo koju od levih paradigmi da su zastupali, od titoizma do socijaldemokratske opcije), a bili su antinacionalistički orijentisani, uprkos, dakle, njihovoj sopstvenoj samoidentifikaciji – onda je to tačno. Ali to je prilično dubiozan i voluntaristički metod. Za razliku od Gligorova, uveren sam da je put od istinske pripadnosti levici do nacionalizma puko konvertitstvo (članstvo u Partiji nije merilo pripadnosti levici), dok je put od levice do liberalne orijentacije jedna u daleko većoj meri prirodna (da se zadržim kod izraza koji upotrebljava Gligorov) intelektualna evolucija. Naprosto, ako isključimo ekonomske kriterijume (mnogima u suštini nejasne ili sekundarne) i zadržimo se upravo na vrednostima, videćemo da je doktrina (jugoslovenskog) komunizma, za sve koji su je ozbiljno shvatali, daleko više zajedničkog imala sa određenim liberalnim vrednostima nego sa nacionalizmom: solidarnost, internacionalizam, ravnopravnost svih ljudi, rodna ravnopravnost, racionalizam, prosvećenost, čovek kao najveće bogatstvo… Postojalo je, razume se, uverenje da se sve to mnogo brže i potpunije ostvaruje u socijalizmu, ali kada se taj svet rušio, prirodnije je bilo okrenuti se onoj strani za koju je bilo razloga da se veruje da, makar i sporijim koracima, to postiže, nego zaglibiti se u kaljugu nacionalizma.2 Konačno, retki su ostali nepokolebljivi u svojim stanovištima, doktrinarno, bez ikakve evolucije (bilo je tu i principijelnosti, ne samo intelektualne sklerotičnosti) ili pak evoluirajući unutar dotadašnje paradigme, ali nacionalisti nisu ni bili ni postali. Ako levicu, dakle, posmatramo kao doktrinu i set vrednosti, a ne kao konkretne članove Partije, onda je, dakle, percepcija bitno drugačija od one koju sugeriše Gligorov. Deo priče o neuspehu socijalizma, bez ikakve namere da umanjim značaj sistemskih slabosti, leži u onim članovima Partije kojima je “nacionalizam došao prirodno” i kakvih je bilo, možda i u većini. Svakako “ne treba pisati istoriju bez ljudi…”

Na kraju vredi izneti i jednu opštu primedbu, ne u neposrednoj vezi sa tekstom Vladimira Gligorova, već načelnije. U Srbiji, kao ni drugde uostalom, nema dijaloga o mnogim važnim pitanjima, pa ni o istorijskim, političkim, filozofskim i drugim aspektima formiranja, recepcije i transformacija raznih ideoloških koncepcija. Jedan od razloga tog odsustva dijaloga su ušančene pozicije, svakako na svim potencijalnim stranama u dijalogu, ali ću se ovde osvrnuti samo na “gordost i predrasude” liberalne pozicije, koja je trijumfovala nad istorijskim socijalizmom i čak proglasila “kraj istorije”. Kako to izgleda u odnosu prema jugoslovenskom socijalizmu? Liberalna, antikomunistička pozicija kao svoje polazište uzima to da je komunizam/socijalizam na ovim prostorima (a i drugde) sav sadržan u svojoj istoriji, dok je istorija liberalizma zapravo istorija neuspelih pokušaja njegovog ostvarenja. Uzrok tih neuspeha je uvek i samo izvan same doktrine, pa čak i izvan njenih konkretnih nosilaca. Socijalizam se za 45 godina ostvario u svojoj suštini, kapitalizam – u čitavom ostalom periodu – nije ni izbliza. Prema tom stanovištu, dokle god bude siromaštva, nacionalizma, odsustva vladavine prava – dotle će krivica za te pojave padati na socijalizam i na komuniste. Tako je sada i ovde 25 godina od sloma socijalizma. Jer liberalizam ne može da omane: ako je stvarno liberalizam, onda mora biti sveopšte blagostanje. Ako toga nema, mora biti da je to i dalje neki socijalizam. Otuda je smišljen dosta perfidan ideološki koncept – postsocijalizam. Naravno, podrazumeva se da su jugoslovenski komunisti 1945. bili svemoćni, da ostaci prošlog vremena i uboge zaostalosti na koju se nadovezalo i ratno razaranje nisu mogli imati nikakvog negativnog uticaja na razvoj u fazi izgradnje socijalizma. “Objektivne teškoće” su samo himere nesposobnih komunista.

A kako stvari zaista stoje? Tačno je da se sve vreme u socijalističkoj Jugoslaviji govorilo o socijalizmu koji se izgrađuje, ali je zemlja sebe nazivala socijalističkom i nije nikome padalo na pamet da društvo Jugoslavije, tamo negde 1970. naziva postkapitalističkim, sa očiglednom tendencijom da za sve probleme krivicu prebaci na prošlo uređenje, iako je za to bilo osnova, jer se za 25 godina nije moglo suštinski promeniti ono što se izgrađivalo bar 150 godina unazad.

Odnosi koji danas preovlađuju u Srbiji su kapitalistički. Tačno je – u Srbiji se i dalje odvija tranzicija, ali o tranziciji možemo govoriti samo pod pretpostavkama 1) da se kao cilj tog procesa smatra uređeno društvo vladavine prava i jednog više ili manje prosperitetnog kapitalizma, 2) da se ka tome zaista teži i 3) da je to moguće. Za sada imamo divlji (tranzicioni) kapitalizam periferije, odsustvo vladavine prava i pravne države pod dominacijom, po svim karakteristikama, tipičnih buržoaskih elita, koje se ne pita za prvi milion. Pravila igre u globalnoj ekonomiji ne idu na ruku ostvarenju naznačenog cilja, već pre nastavku permanentne maroderske tranzicije i reprodukovanju siromaštva. Zvati to postsocijalizmom zapravo je najobičnija ideološka mutilacija kadavera. Po svim karakteristikama – od ekonomskih do antropoloških – ovdašnje društvo je širokim frontom kontrarevolucije unazađeno na polazišta na kojima je bilo u predsocijalističkom periodu. Doduše, sa mnogo tužnijom perspektivom nego tada jer, kako je svojevremeno primetila Olivera Milosavljević, danas više nema “onakve mladosti”.

Peščanik.net, 13.03.2017.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Kraj istorije

Vladimir Gligorov – Levica

Ivan Čolović – Lazar Stojanović, čovek levice

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

________________

  1. Ovde naročito ističem da koncept diktature nije u marksističkoj misli nužno povezan sa političkim, pravnim ili fizičkim nasiljem visokog intenziteta. Svaku buržoasku vlast, na primer, marksistička levica doživljava kao diktaturu buržoazije, iako je jasno da nije svaka “diktatura buržoazije” istovremeno i brutalno nasilje i svakovrsni voluntarizam. Vice versa, to nije nužno morala biti ni diktatura proletarijata. Uprošćeno govoreći, diktatura je politički sistem koji podrazumeva vlast jedne klase: u kapitalizmu – buržoazije, u socijalizmu – radničke klase.
  2. Evo jednog isečka iz Odluka Politbiroa KPJ od 1. avgusta 1935, koji posredno ilustruje ovu moju tezu: “…Komunisti ne mogu i ne smiju biti ravnodušni prema oblicima gospodstva buržoazije. Komunistima nije svejedno da li buržoazija održava svoju diktaturu pomoću građanske demokratije ili pomoću fašizma. Danas, kada fašistička kontrarevolucija juriša protiv buržoaske demokratije, danas, kada je u čitavom nizu zemalja buržoaska diktatura primila fašistički oblik, danas, kada su radnici u mnogim zemljama postavljeni pred izbor: ili buržoaska demokratija ili fašizam, danas se u takvim uslovima komunisti moraju boriti za vraćanje narodu svakog komadića demokratskih tekovina…” Možemo, ne tek puke zabave radi, zameniti reč komunisti/komunizam rečju levica, a reč fašisti/fašizam – rečju nacionalizam i dobićemo prilično jasnu ilustraciju ovoga o čemu govorim.