Foto: Predrag Trokicić
Umesto protesta protiv socijalnog pogroma u Srbiji, deo paganskog življa proveo je prvomajsko jutro u trošenju cvrčećeg mesa i u satiranju piva, verujući da je praznik rada samo to i ništa drugo: poslednji oblik agresivnog hedonizma pred nekakvo rasulo. Na Košutnjaku je ostalo desetine tona smeća, a u samo prvomajsko praskozorje bilo je i tuča sa razbijenim njokalicama i glavama, sve zarad boljeg mesta za šatorčić i atavističke čuvare vatre.
Piknik nadomak solitera, ili tek nešto dalje od gužve da bi se u još goru upalo, pitanje je neodoljivog ruralnog zova, i simbolički povratak na poljanu odakle smo svi došli. Gradovi su samo naše daleke uspomene, fikcija pauperizovane klase radenika, koja je ovde i nastala i nestala nezavisno od svoje samoupravne i bilo kakve volje. U revnosnoj urbanoj razgradnji učestvuju njihovi naslednici, duboko svesni da posle neumerenog mesojeđa i pivarske fantazmagorije nema ničega. I to je bio parastos svakog istinskog razloga za slavlje.
Nisam ja protiv nadrisocijalističkih piknika, taman posla. Nekako me (gorko) raduje svaka siromaška iluzija o izobilju, mada za sve ove godine nikada nisam sebe podvrgao takvom zadovoljstvu. Naprosto ne znam gde je ono i šta bih na jednom takvom saboru mogao da učinim za sebe, bližnje i dalje.
Ovogodišnje uranke video sam kao završnu scenu iz Andergraunda, kada se kopno prepuno pijanog veselja i omamljenih ljudi odvaja od pouzdane obale i odlazi put nedogledne pučine, kao ostrvo euforičnog privida i sigurne propasti. A to niko od zanesenih veselnika ne primećuje. To je Kusturica radio dok je imao dara, a onda je počeo da pribira sebi kolekcije planina. Dobro, i to je nešto, šta je čovek bez prostora! Gde danas odlazi naše tlo, nije nam dato da znamo. No, to je ambijent koji određuje mutne začetke ovog proleća, koje već postaje doba nadolazeće socijalne strepnje.
Par dana pre uranka, Makedonci su probali da razreše svoju političko-etničko-folklornu dramu svojevrsnim huliganskim ustankom. Kao da je na pomolu bio rimejk verzije građanskog rata iz 2001. godine, mada su okolnosti navijačke tuče u Sobranju bile bitno drugačije: pre šesnaest godina u Tetovu i Aračinovu, u nekim delovima makedonskog divljeg zapada, odvijao se čisti šovinistički sukob. Danas su makedonski nacionalisti u nejasnoj no visoko rizičnoj ofanzivi na moguću makedonsko-albansku koaliciju, što podstiče strepnje o pretvaranju njihove države u nestabilni provizorijum.
Tako se „makedonski scenario“ događa tamo gde ga AV nije predvideo: u Makedoniji. Politička kratkovidost vlasti ovde je vrlina, koja vodi pravo na vrh. Mitovi o mesijama među nepismenom fanatizovanom glasačkom vojskom, gradi se uz pomoć kokošjeg slepila i javnih političkih nesuvislosti, jer, „prelivanje“ makedonskog scenarija u Srbiju nije logično, niti moguće. Nema krizne analogije, niti koalicione paralele. Ovde nije bilo čak ni obične skupštinske tuče, mada se takvoj estradnoj pogodnosti uskoro možemo nadati. To je i japanski, francuski, islandski, pa čak i norveški model. Biju se poslanici svuda, šta ljudi da rade kad pobesne od višegodišnjeg besmisla i budala koje ih neprekidno nerviraju.
Strah od skopskog kalema u Beogradu tiče se samo ideje za koju ne postoje granice. Čak i ako bi se, po jednom predlogu duhovitog Ivice Dačića, ukinuo Internet. Vučić se nije štrecao na „makedonski scenario“ zbog toga što bi on mogao da stigne u Beograd nekakvom arhaičnom diližansom i tako ugrozi betoniranu vlast. Njega plaši sama ideja o buntu, pošto veruje da takve pomisli ovde nema, ako nešto slično, ili još gore, ne bi smislio neko sa strane. Premijer-predsednik očito veruje da ovde niko ne ume, ne može ili nema razloga da se seti pobune. Moguće je da je čitajući pomno razne istorije buna i prevrata naišao na podatak da su one sve do jedne uvezene i da bi razorile tek stvorenu idilu i ambijent pristajanja na sve. Ali, on reče da tako nešto neće dozvoliti.
Zato je i sazvan biro za koordinaciju tajnih službi, ili tako nešto rogobatno i puno prazne misterije, gde se u staleškim ili autoritarnim sistemima čuva ključ stabilnosti. Zamislite demokratsko društvo gde se slobode ne ostvaruju u sistemu koji je servis građana, nego u potuljenim službama gde su naši životi državna tajna.
Šef tih službi je izabrao sebe da bude šef. Nije nam rekao tajne našeg opstanka, šta nam se sprema i šta dolazi s juga, preti li nam redizajnirani Vančo Černozemski, ili neko još strašniji. Samo je podigao gotovost nekih jedinica vojske. I još nekih snaga bezbednosti. Tajna policija je na svojim mestima, javna radi svoje redovne poslove, komunalna se obračunava sa divljim taksistima. Građani Srbije mogu da se osećaju bezbednima.
Zar sve to nismo znali i pre tog mutnog sastanka? To što nam je jasno već godinama, da je ugrožavanje slobode i stabilnosti pitanje unutrašnjeg ustrojstva ovdašnje vlasti. Kontekst oktroisanja normi i ugrožavanja građanstva ne može se tražiti u uvoznim idejama. Ono što se ovde može prokrijumčariti, jesu samo klice za poimanje značaja otpora. Ali, i to znamo sami, ne samo iz mitskog dela istorije, nego u blagodetima krotkog potčinjavanja. To se od nas očekuje, da sve manje verujemo sebi, a tajne službe će revnosno čuvati našu užasnu klaustrofobiju. Pobuna nužno dolazi iz toga.
Službe će čuvati i tajnu koja se ne može sakrivati, i na taj način ostati saučesnici zavere, koja je gora od zanatskog nasleđa njihovog staljinskog tvorca Feliksa Đeržinskog: šta se zaista dogodilo 25. aprila prošle godine u Savamali, kada su u Srbiji ukinute sve ljudske slobode?
Ako gospodar drži u naručju Sinišu Malog, očinski ljubi u kosu i u oko dr Nebojšu Stefanovića i pomno čuva od istrage mračnog Gorana Vesića, onda nema druge nego da pogledamo pravo u naličje pod crnom potkapom, ako već lica u ljudskom obliku tamo nema. A to nakazno lice na rasplitanje može biti samo jedno, i nije nam nimalo lakše što svi to odavno znamo.
Peščanik.net, 03.05.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Jedan dan sa Dadom Vujasinović - 12/04/2024
- Šapićev hod po grobovima - 05/04/2024
- CIA šefe, CIA - 29/03/2024
