Ispričajmo za početak jednu surovu priču iz divljine. Grupa antropologa i primatologa sa Univerziteta u Ajovi istraživala je, tokom čitave decenije, život jednog čopora šimpanzi u Senegalu. Čopori šimpanzi su, inače, dobro organizovane grupe u kojima se kompleksna društvena organizacija zasniva na neprekidnoj klackalici između kooperativnog ponašanja i individualnih konflikata. Na čelu čopora nalazi se alfa mužjak koji čvrstom rukom upravlja raspodelom resursa, seksualnim interakcijama i socijalno prihvatljivim ponašanjima subordiniranih jedinki. Uz sva nastojanja da se odmaknemo od antropocentrične perspektive učitavanja poznatih nam ljudskih obrazaca ponašanja u čopor šimpanzi, neminovno moramo povući makar rudimentarnu paralelu između osvajanja vlasti u zajednicama ljudi i ovih majmuna. Naime, dolazak na čelo čopora zavisi od sposobnosti pretendenta da oko sebe okupi dovoljno veliku i jaku koalicionu družinu. To svakako ne podrazumeva izborni proces i proglašavanje pobednika, već neprekidnu i dinamičnu promenu položaja jedinki u društvenoj hijerarhiji uz postepeno nametanje sile. U svakom slučaju, zadatak koalicionih partnera je da budno motre na prekršaje i da kažnjavaju svaki vid neposlušnosti „običnih“ članova društva.

Vernost vrhovnom vođi, ipak, nije bezgranična i večna – ona u svakom trenutku zavisi od zadovoljenja različitih prohteva zbog čega alfa mora voditi računa o privilegijama koje dodeljuje po nekakvom hijerarhijskom ključu. Nekoliko pogrešnih procena, malo popuštanje u intenzitetu strahovlade, ili kratak gubitak iz vida tuđih ambicija može označiti i kraj dominacije jednog alfe. Vrativši se u pul „običnih smrtnika“ bivši lider mora da promeni ponašanje, istrpi poneku osvetu bivših podanika i da se, naravno, prema novom vođi odnosi s dužnim poštovanjem.

Vratimo se zapažanjima čuvenog „Fongoli savana“ projekta. Priča obuhvata surove obrte na vrhu vlasti, osvete, stradanja i krize u čoporu. Kada su istraživači stigli na ovaj teren, 2005. godine, detektovali su jednog mužjaka kao alfa lidera. Nazvali su ga Foudouko. Ostali mužjaci, ali i ženke i mladunci, u interakciji sa njim su pokazivali tipično submisivno ponašanje. Foudouko je vladao zapovednički, gvozdenom rukom, te su ga istraživači neformalno nazivali Sadam. Nakon dve godine, međutim, njegova snaga vlastodršca počela je vrtoglavo da pada. Po svemu sudeći, krunjenje vlasti je otpočelo nakon što je drugi u nizu komandne linije – mužjak nazvan Mamadou, doživeo ozbiljnu povredu noge. Slabljenjem glavnog partnera u vlasti i posledičnim rasipanjem koalicione grupacije, Foudouko je postao izložen rastućim ambicijama grupe mlađih mužjaka u čoporu. Ubrzo je osvetnički bio proteran iz čopora i smatralo se da je negde u divljini, nezaštićen svojom zajednicom, verovatno umro.

U međuvremenu, previranja u čoporu na vlast su dovela Davida, Mamadouovog brata. Iznenađenje je nastupilo kada se, nakon devet meseci, u okolini čopora pojavio Foudouko. Bio je bleda senka nekadašnjeg snažnog i odlučnog lidera – sada se stidljivo šunjao i povremeno pokušavao da stupi u kontakt sa Davidom. Zanimljivo je da se novi vladar nije protivio njegovom povratku u zajednicu. Ipak, tokom čitavih pet godina Foudoukovih pokajničkih nastupa, osvetnička grupa mladih mužjaka nije dozvolila njegov povratak. Izgleda da David nije uspeo u uspostavljanju apsolutne vlasti, te je i sam doživljavao povremene napade ambiciozne koalicione družine.

Krvavi rasplet ove sage desio se u junu 2013. godine. Komešanje u čoporu, čudni glasovi i jurnjava označili su da se nešto neobično dešava izvan posmatrane teritorije. Istraživači su zatekli stravičan prizor – Foudouko je bio mrtav, telo je bilo krvavo i izujedano, grlo i genitalije odgriženi. Neverovatne slike osvetničkog pira pokazale su do tada neviđenu surovost šimpanzi u rešavanju problema unutar sopstvene zajednice. Ceo čopor doživeo je veliki stres. Izgledalo je da se jedinke, koje nisu učestvovale u ubistvu i mučenju, međusobno teše u pokušajima da razumeju šta se zapravo desilo. Tokom cele noći vikali su u pravcu bivšeg vođe, kao da se još uvek plaše tog tela.

Mislim da uopšte nije teško prebaciti se u „duh basne“ i poistovetiti ljudsku politiku sa opisanim dešavanjima u jednom majmunskom čoporu. Još je lakše povući ove paralele u sadašnjem predizbornom trenutku srpske političke scene. Svaka sličnost sa stvarnim likovima je namerna i slobodni ste da, kako vam volja, povezujete aktere naše političke priče sa majmunskim likovima. Poslednjih dana, dešavanja unutar vladajuće nam stranke zaista neodoljivo podsećaju na životinjsku dinamiku svrgavanja, intriga i prevara. Konačno, čak i ako u biološkom smislu promišljamo socijalno ponašanje čoveka u komparaciji sa našim najbližim srodnicima – šimpanzama, nećemo sasvim biti u krivu.

Socijalna kohezija čopora šimpanzi zasniva se, u ogromnoj meri, na strategiji „milo za drago“ ili „ja tebi ti meni“, tj. transakcionim odnosima. Zahvaljujući evoluciji mozga i prilično velikim mentalnim kapacitetima, šimpanze su sposobne da pamte svoje odnose sa drugim jedinkama, da se sećaju ko ih je u čoporu prevario, a ko je prijateljski uzvraćao pružene usluge. Pored izgradnje pojedinačnih odnosa to je, suštinski, i način na koji se uspostavljaju koalicije, kažnjavaju „neposlušnici“ i formira hijerarhija u čoporu. I, možemo zaključiti da ova strategija nije strana našim, ljudskim životima.

Ipak, tu bi trebalo da prestanu sličnosti između naših i majmunskih društava. Ljudski mozak je tokom evolucije dobio nove kvalitete koji nam omogućavaju da svoje razumevanje društvenih odnosa podignemo iznad „burazerskih“ ja-tebi-ti-meni transakcija. Bez mogućnosti da apstraktno razumemo značenje pojmova društvo i kolektiv, naše zajednice ne bi mogle biti veće od 200 ljudi (nešto više od šimpanzinih) jer je u većim grupama nemoguće očekivati da svako sa svakim ostvari zapamtljiv transakcioni odnos i spram njega se neprekidno opredeljuje. Upravo sposobnost apstraktne kognicije, koja nam omogućava da shvatimo šta su to društvene uloge, etičke norme i kako se ostvaruju društvena kretanja u skladu sa „društvenim dogovorom“ i pravilima pravne države, u mogućnosti smo da pravimo milionske funkcionalne zajednice – države. Drugim rečima, „društveno biće“, kolektiv jeste vremenom proširio svoj moralni krug izvan srodničkih i parohijskih asocijacija ljudi.1

U čemu je onda, dođavola, problem sa savremenim društvima? Čini nam se da smo ubrzano krenuli unazad – ka dominaciji tribalnih i životinjskih pravila. Jedno od objašnjenja leži u promeni društvene paradigme – samog shvatanja ljudskog organizovanja, kolektivnog dobra i socijalne države. Neoliberalno razdvajanje ljudskih prava od ekonomskih i socijalnih prava isporučilo je pojedinca na brisani prostor životinjske borbe za opstanak. Nedostatak društvene emocije u suštinski nepostojećem kolektivu polako poništava civilizacijska dostignuća. Transakcioni odnosi preostaju kao dominantne norme.

Nije, takođe, besmislena ideja da bi nosioci vlasti morali biti umni ljudi, dokazanih kvaliteta. Sposobnost da se sagleda realnost društvenih konstrukcija i njihovih kretanja, kao i sposobnost da se anticipiraju posledice određenih poteza po pojedince i čitavo društvo, zahtevaju intelektualno sazrevanje i duboko poznavanje različitih aspekata društveno važnih pitanja. To ne znači da se sva ova znanja moraju sliti u jednu glavu jednog velikog vođe, već, naprotiv, da se moraju sinergistički ujediniti u brojnim ljudima koji učestvuju u kreiranju pravaca jedne državotvorne politike. Okosnica ove sinergije moraju biti institucije države.

Uskoro nam predstoji mogućnost izbora. Možemo se opredeliti za alfa mužjaka i njegovu svitu neobrazovanih i nasilnih drugara. Ponekad pomislim da bi i oni voleli da mogu bolje, ali ne znaju kako. Intelektualno ne raspolažu ničim. Za njih je društvo jedna maglovita, komplikovana tajna, pa su obnašanje vlasti morali banalizovati, svesti na sirovu silu i zastrašivanje. Takoreći – na majmunsku politiku.

A možemo se odlučiti za kandidata koji nam obećava vladavinu prava i izgradnju institucija. To je suština njegovog programa. To je za početak sasvim dovoljno.

Peščanik.net, 18.02.2017.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Iznad kukavičjeg gnezda

Nadežda Milenković – Toma-havk

Ljubodrag Stojadinović – Prezidencijalni konak

Dejan Ilić – Izborna matematika

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017

________________

  1. Singer, P., The expanding circle: Ethics and sociobiology, 1981, New York, Farrar, Straus & Giroux.
The following two tabs change content below.
Biljana Stojković

Biljana Stojković

Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)