Pored nezavisnosti, Republika Makedonija je 2011. obeležavala i desetogodišnjicu od potpisivanja Okvirnog sporazuma. Razloga za slavlje nije bilo mnogo: s obzirom na nivo razvoja i demokratičnosti, ostaje se na pukom glorifikovanju same državnosti i na obećanjima, dok u kontekstu postkonfliktne stabilizacije puno toga govori u prilog fragilnosti mira. Ipak, nakon junskih izbora, desilo se nešto što bi za mnoga postkonfliktna društva bilo nezamislivo. Vlast sastavljena od stranaka koje predstavljaju većinu građana „sukobljenih“ etničkih zajednica, promovisala je „totalno pomirenje“. Interesantno je to što je nacionalistička stranka (VMRO-DPMNE) svojedobno odbijala svaki dijalog sa albanskim pobunjenicima, dok je njen sadašnji partner (DUI) nastao upravo od demobilisane oslobodilačke vojske Albanaca iz 2001. Tumačenjem zakona o amnestiji, u parlamentu je odlučeno je da se preostali sudski predmeti, koji se odnose na ratne zločine, budu zatvoreni. Reakcije u javnosti skoro da nije bilo, a ova je odluka postala osnova na kojoj počiva vlada, pa i stabilnost političkog sistema. Pitanje suočavanja sa prošlošću se nikada nije visoko kotiralo u javnosti, a sada kao da je, političkim dekretom, sasvim skinuto sa dnevnog reda.

Kada je nedavno spirala nasilnih incidenata, potaknuta govorom mržnje (sa evropskog rukometnog prvenstva i na Vevčanskom karnevalu) eskalirala protestima, paljenjem državne zastave i pravoslavnih crkava, i skrnavljenjem džamija, javnost je (ponovo) bila iznenađena. Akcenat je na tome „ko je prvi počeo“, tj. koja je zajednica (više) kriva za ovakvo stanje. Optužbe padaju na račun oba etnikuma, svih stranaka, pa i na susedne države. Krivci se traže svuda, osim u samom društvu. Samo kada se upali crveno svetlo, političari se sete refrena o dugovekovnoj tradiciji suživota i multietničnosti. Pri tome pokazuju potpuno odsustvo smisla za realnost. Na sednici Komiteta za odnose među zajednicama (sazvanoj povodom najnovijih incidenata), predstavnica parlamentarne većine je hvalila građane koji su, (navodno) dan nakon završetka sukoba iz 2001. nastavili svoje živote tamo gde su stali. Dakle, traži se fantomski krivac za to što je nemoguće održati sportski meč, a da ne dođe do incidenata ili što se učenici iz etnički mešovitih sredina tuku, pa ih čuvaju policajci, čak i u autobusima kojim idu u školu. U svom zamišljenom pomirenju, elite neće da vide da su se etničke deobe od 2001. naovamo samo produbile, a da su frustracije ostale neizlečene. Politička korektnost u javnom diskursu je posledica neke vrste samocenzure, a pod budnim okom međunarodnih posmatrača, kao da se javna scena disciplinovala i usavršila hipokriziju. Kada dođe do vrenja u društvu, na površinu izlazi necenzurisani govor mržnje. Novinari i ostali učesnici u javnoj debati često i ne prepoznaju kulturno i simboličko nasilje, ili ga opravdavaju slobodom umetničkog izražavanja. Vlast praktikuje taktiku noja, a ekscese definiše kao „izolovane“ pojave. Kultura nekažnjavanja je široko rasprostranjena. Opozicija pokušava da profitira na ovakvim slučajevima, ponekad i dolivajući ulje na vatru. Nevladin sektor, podeljen političkim i etničkim linijama, sa retkim izuzecima, sasvim je izgubio kredibilitet „nezavisnog pas čuvara“. NVO se bave međuetničkim odnosima samo kada je to kurentno kod stranih donatora. Masovni pokret mladih, izazvan ubistvom mladića od strane policijskog specijalca na dan izborne pobede, zaustavio se u traženju pravde i istine samo u slučaju preminulog, mada se u isto vreme u parlamentu usvajala odluka o amnestiji. Niko nije prepoznao potrebu da se agenda proširi time što bi se tražila istina i o žrtvama iz 2001.

Nažalost, REKOM-ova kampanja i skupljanje potpisa je završena tačno pred izbore, a sled događaja nakon toga joj nije išao na ruku. Suočavanje sa prošlošću je nesumnjivo više nego potrebno, ali skeptici postavljaju pitanje da li je konflikt zaista završen (podela društva se i dalje produbljava). Direktni učesnici u konfliktu su veliki moćnici. Oni kojima je najpotrebnije otvaranje procesa suočavanja sa prošlošću su ili nemoćni i marginalizovani ili su pod pritiscima. Istorijski, ne samo što nema primera disidentstva i organizovanijeg kritičkog pokreta, nego Makedonijom dominira i specifični (tradicionalni) oblik pomirenja preko zaborava, što političke stranke koriste i kada se radi o drugim problemima koji brinu javnost. Makedoniji je neophodan iskren i otvoreni razgovor između segregiranih zajednica, kao i otkrivanje istine o sudbini svih žrtava iz 2001, ali ono što se preko REKOM-a može naučiti je kako ne ponoviti strahote koje su se dešavale u regionu. Okretanje samo ka svetloj budućnosti (jednom kada se uđe u NATO/EU) ili lažna predstava o tome da se Makedonija razlikuje od ostalih post-jugoslovenskih društava (zbog malog broja žrtava iz 2001), nije ništa drugo do samozavaravanje.

Biljana Vankovska je profesorka Filozofskog fakulteta u Skopju, Makedonija, članica Regionalnog tima zagovarača Inicijative REKOM.

!Glas Incijative za REKOM br. 4

Peščanik.net, 27.03.2012.